Почетна / Култура / Врли нови свет Данице Масниковић

Врли нови свет Данице Масниковић

 Пише Дејан Ђорић

Сликарка се интересује и за философско питање – која је крајња судбина животиња, има ли човек уопште право да их подјармљује, искоришћава и убија, где је граница тога, хоће ли сва жива бића бити принета на жртву техничкој и комерцијалној цивилизацији, претворена у робље звано кућни љубимци или у залихе хране? Шта човек губи нечасним односом према божјим створењима, основно је питање које она поставља на ликовно висок и резак начин

Неколико година функционисала је галерија у холу Политикине зграде. Редакција за културу тог листа није се ни обазирала на изложбе те врсте мада су имале висок ниво, памти се изложба Колекције Милана Јана и његове Галерије 107. Последњих година је та галерија била угашена а сада поново ради и у њој је недавно завршена самостална изложба угледне сликарке Данице Масниковић. Њено представљање може да буде шири повод, извесно свођење резултата те успешне каријере, поготово зато што је реч о последњој сликарској изложби уметнице: наредних година бавиће се само неком врстом вајарства, стварањем металних рељефа.

АНАЛИТИЧКИ ЦРТЕЖ Даница Масниковић (Брно, 1941) после завршене Више уметничке школе у Чешкој и београдске Ликовне академије 1965. године у српску уметност ушла је као сјајна цртачица и графичарка. Освојила је брзо после студија угледну награду „Велики печат“ Графичког колектива и о њеном раду је та галерија објавила мању монографију. Снажног и прецизног израза, аналитичког цртежа, постепено је прешла на сликарство освојивши нов ликовни простор, увек расположена за експериментисање. Свој дар за фигурацију унапредила је у новим видовима изражавања, али је од првих цртежа коња и каснијих слика са птичјом тематиком као кључну одлику свог рада истакла представљање различитих животиња. Међу њеним најбољим сликама су представе старих једрењака и малих принцеза, чест је и мотив лутке, али је последњих петнаест година упамћена по упечатљивим сликама и акварелима, често већег формата, посвећеним анималистици. Реч је о делима живих, али не и дречавих боја које одговарају богатству природног света; уметница истрајно истиче изглед и одлике појединих створења.

[restrictedarea]

На прозору сваке животиње у први план је извукла њен карактер и најособеније, али са изразитим смислом за лепоту. Петлови су приказани као ватрена бића, гуштери као поносна, сове као господарећа. Животињско царство је схваћено на митски, можда и на дечји начин, ведро и без интереса. Ништа није тако далеко од ове уметнице као класичне представе лова и убијених животиња на мртвим природама. Њени радови врију од живота, животиња није објект, већ субјект, створ који има душу. Зато су код ње призори увеличани, реч је о врсти портрета, можда имагинарног, да би се сваком бићу дало на значају. Сликарка се бави можда најпре односом две фигуре, два света, човека и животиње, посматрача и слике. Свака животиња споменички је приказана, као да је на постаменту, прва и последња у својој врсти, дат јој је пун смисао, сликана је са љубављу и поштовањем, био то и мрав. Има можда и нечег комичног на главама нојева и совиним изгледима, веселог, што се понекад подразумева за поједине врсте. Не лишавајући слику еколошке свести, подразумевајући да животиње живе у ужасном свету који ствара човек, Даница Масниковић их окружује знацима, отпацима и ђубришним реквизитаријумом, што је код ње и велика ликовна залиха детаља којима проширује вредност насликаног. Помоћу безначајности које је човек унео у свет, уз помоћ знакова и предмета, разуђује класичну форму и супротставља је монолитности насликане животиње. Прибегава каткад и једном од највиших видова ликовне интелигенције, слици у слици, различитим могућностима и алтернативама слике као што је уношење објеката, предмета на површину дела. Поједина платна су таутолошка, делови крила, скелети птица, пера, гнезда или биље са дна мора посредно говоре о насликаном. Она ликовно приповеда о сови, морском коњицу, о животињама у њиховом природном окружењу. Многа њена дела као да репродукују и сам чин стварања, аналитички откривају како слика настаје, брише се граница између детаља и целине, првог и задњег плана. Стилски користи предности реализма, фантастике и експресионизма, припадајући као једна од највећих наших живих сликарки врховима Београдске школе фантастике.

ФИЛОСОФСКА ПИТАЊА Најчешћа и најуспелија представа у њеној анималистици је носорог, којим се код нас нико после Пеђе Милосављевића није бавио. Ту ликовно упечатљиву животињу у свет уметности увео је још Албрехт Дирер, урадивши савршено чувену графику по сведочењима и описима очевидаца, крајње прецизно и детаљно, мада никада није видео предмет свога рада. Носорог је, захваљујући Диреру, постао омиљена тема нововековних уметника. Постоје разне приче и догодовштине о првим слоновима и носорозима набављеним за ренесансне дворове, после старог Рима у Европи се вековима није знало како изгледају многе животиње. Зато су у средњем веку настали толики митски призори, бестијаријуми, физиолози, скаске, уверења у чудесну моћ измаштаних бића. Једног носорога одсеченог рога насликао је и Пиетро Лонги као венецијанску атракцију. После чувених холандских и енглеских анималиста из седамнаестог и осамнаестог века као што су Паулус Потер и Џорџ Стабс, анималистика се од мање битног жанра усталила нарочито у деветнаестом веку. Тада у Француској стварају и вајари специјалисти за ту врсту уметности као што је Антоан-Луј Барје чија се виртуозност заснива на знању мало познате животињске анатомије. Поједини сликари анималисти били су и зоолози, живели су, има примера, и са по десетак врста мајмуна, сликали их и проучавали.

Даница Масниковић у том смислу није професионално одређени анималиста који ствара у оквиру једне од бочних грана фигурације, некада мање цењене. Њу занима како да допре до суштине бића овог света, како да разоткрије њихова осећања а можда и мисли за које се одавно претпоставља да их имају, у тузи и радости животиња препознаје људска својства. Жели да што директније саопшти колико су нам та бића блиска и да смо тим пре према њима одговорни. Она и живи са њима, њен начин рада није кабинетски. Сликарка се интересује за философско питање – која је крајња судбина животиња, има ли човек уопште право да их подјармљује, искоришћава и убија, где је граница тога, хоће ли сва жива бића бити принета на жртву техничкој и комерцијалној цивилизацији, претворена у робље звано кућни љубимци или у залихе хране? Шта човек губи нечасним односом према божјим створењима, основно је питање које поставља на ликовно висок и резак начин.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *