У се и у своје кљусе

Драгомир Антонић 

Залуд су хвале евроунијатских и белосветских хохштаплера о томе како Србија спроводи болне реформе и иде правим путем. Триста по туђој задњици ништа није

Истина ослобађа, старозаветна је изрека. Тачна као и већина мисли записаних у староставним књигама. С друге стране, у истим књигама, пише да лаж запетљава и загорчава човеков живот. Између ове две истине протиче овоземаљски живот. Како ћемо га провести у многоме од нас зависи.

 

ЗАТО СЕ ПИШУ И ЧУВАЈУ КЊИГЕ Можемо се понашати као да од нас све почиње и да се са нама и завршава. Знамо да није истина, али смо сами начинили избор. У праву смо ако последице нашег избора сносимо сами. Шта смо изабрали то смо и добили. У сваком другом случају кад последице нашег избора сносе и други, онда се не смемо повиновати искључиво сопственом интересу, жељама, знању и искуству, већ морамо имати на уму искуства наших претходника као и сазнања наших савременика. Зато се пишу и чувају књиге, издају часописи, новине, организују јавне расправе на телевизији, воде расправе у Академији наука, Парламенту, влади, а све са жељом да се пронађе решење за људску заједницу односно државу.

„Свака људска заједница“, писао је Миленко Филиповић (1902-1969) „без обзира да ли је мала или велика, настоји да се као таква одржи и располаже и средствима, и начинима којима осигурава то своје одржавање, које може да буде доведено у питање како дејством спољашњих непријатеља тако и дејством мањих група и појединаца изнутра, из саме заједнице“ („Човек међу људима“, СКЗ, Београд 1991. стр. 292). Како се води рачуна о малој заједници, тако се исто мора водити рачуна и о широј заједници – држави. Они који воде државу – министри, премијер, председник – морају водити пре свега рачуна о њој и грађанима који у њој живе. То им је једини задатак. Другог немају. Похвале или покуде странаца и других душебрижника су небитне ако се држава клима а животи њених грађани  доводе у питање због сиромаштва, незапослености, необразовања, немогућности лечења и других егзистенцијалних ствари.

[restrictedarea]

ЗАЛУД СУ ХВАЛЕ Залуд је, бар што се грађана тиче, тапшање министара и премијера по рамену, разне хвале евроунијатских и белосветских хохштаплера о томе како Србија спроводи болне реформе и иде правим путем. Триста по туђој задњици није ништа, каже народна пословица. Чињеница да грађани Србије живе лоше и живеће све лошије не погађа евроунијату Мекалистера или неког из Светске банке. Зашто би их и погађало. Не живе у Србији, а њихове плате зависе само од тога хоће ли власт натерати на испуњавање налога које су им дали или не. То је једино мерило њихових резултата и по томе ће их бодовати њихови послодавци. Нема ту места ни за каква квазипријатељства или разумевање. Налог је издат и мора се поштовати. Пензије и плате се морају смањити, 188 предузећа затворити (списак је доступан. Објавила га државна агенција и то латиницом иако је дужна да поштује ћирилицу). Наводно предузећа не раде или производе губитке. Вероватно је то тачно, али који добитак доносе Министарство, канцеларије и стотине агенција за сарадњу са евроунијатима, кад  сви јавно говоре и они што тапшу по леђима и они који су због тога радосни да су шансе да Србија буде међу евроунијтама пре 2020. године никакве. Неће бити ни касније, али то није званично мишљење.

 

БАЦАЊЕ ПАРА У ПРОВАЛИЈУ Значи власти и сви други знају да наредних пет година финансирање тих канцеларија и агенција је једноставно бацање пара у провалију,(око две милијарде евра) али им нимало не смета да те новце отимају од пензионера, наставника, лекара, војника, полицајаца и других државних службеника. Важно је да странци аплаудирају нашој бесловесности. Притом нам се смеју, на сваком кораку понижавају, безочно отимају Косово и Метохију, чак и њима одане и послушне Србе држе у затвору, Војводину проглашавају за суседну државу, а на Србе и Републику Српску би ваљало да заборавимо. О Србима у Хрватској, Црној Гори, Македонији се не сме ни говорити. Они за неку годину једноставно неће ни постојати. Захтевају да се одрекнемо и сарадње са Русијом, односно да нашу спољну политику према том једином вишевековном савезнику „ускладимо са евроунијатском“. Могло би овако унедоглед, али је бесмислено, јер све ово знате. Питање, које се једноставно намеће, је шта урадити? Одговор је такође, једноставан – У се и у своје кљусе, уз Божју помоћ и старе, проверене, пријатеље. Онако, како се понашате кад сами у невољу западнете, тако би сад колективно ваљало да се понашамо. Удружите се са пријатељима, Богу помолите, и из невоље се на крају изађе. Тако би и држава, односно Министарство за локалну самоуправу ваљало да уради. Да оно што је до пре шест деценија прошлог века у Србији било, поново врати.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Lepo ste rekli da stare knjige treba čuvati i čitati i po više puta, a na kraju možda će mlađe generacije ipak imati neke koristi, ako ništa drugo,onda od gole istine koje mogu sagledati.Pitam se samo koji profesori ili roditelji daju savete,tj predloge omladini šta čitati.Lično, često se vraćam knjizi Konstantina Jiričeka “Istorija Srba”.Kako shvatiti da danas početkom 21 veka radimo standardizaciju ćiriličnog pisma.Kakvi nam ljudi vode ministarstva prosvete i kulture.Na koji način se oni biraju i postavljaju? I u vreme Tita su postavljani ljudi bez valjanog opravdanja, ali se sećam Osmana Đikića, a verovatno i vi, koji se okružio umnim ljudima da rade zadate poslove, a on je vodio samo računa da u tom radu ne bude kritike državnog uređenja.Polako, ali sigurno nas kao narod poništavaju ljudi koji sve znaju ili će savladati sa 6 meseci,i oni sa kupljenim diplomama,ili ko zna kako stečenim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *