Почетна / Друштво / Стенд бај, Сербие

Стенд бај, Сербие

Пише Никола Врзић
Зашто нам и Међународни монетарни фонд и Балтик драј индекс сведоче да најновији стенд бај аранжман Србије са ММФ-ом не само да не гарантује економски опоравак наше земље већ напротив, гарантује да тог економског опоравка сигурно неће бити

Славило се овог уторка у влади Србије и у среду по насловним странама домаћих медија, зато што је у понедељак Борд извршних директора Међународног монетарног фонда у Вашингтону одлучио да са Србијом склопи стенд бај аранжман вредан 1,2 милијарде евра. „Склапање аранжмана Србије са ММФ-ом је јасан и недвосмислен сигнал да је Србија на добром и сигурном путу, који ова најважнија финансијска институција шаље целом свету“, похвалио се на отвореној, иначе јубиларној 100. седници своје владе премијер Александар Вучић. „Поносни смо јер смо добили аранжман након седам месеци мукотрпног рада и марљивог и другачијег приступа од оних које смо имали у савременој историји наше земље. Доказали смо да смо озбиљан партнер Европи и свету.“ „То је позитиван сигнал инвеститорима, јер им Фонд пружа институционалну увереност да се Србија налази на добром путу, да ће контролисати све дефиците и побољшати пословно окружење… Раније су постојала неоснована очекивања да ће инвестиције долазити у Србију без решених питања која су садржана у програму са ММФ-ом, а заправо тек сада улазимо у трећу фазу привлачења улагача који би долазили да искористе компаративну предност Србије“, оптимиста је и министар финансија Душан Вујовић. „ММФ послао јак сигнал иностраним улагачима“, потврдиле су то и „Новости“ на насловној страни ове среде. „Данас“: „Сигнал да смо на добром путу“. „Јавна седница Владе због ММФ“, јавио је задовољно „Блиц“, а сестрински „Ало“: „ММФ враћа оптимизам: Европо, ето нас у јуну!“. „ММФ дао ветар у леђа мерама Владе Србије“, сложио се и „Курир“: „Бољитак: Подршка кредитора је признање успеха економске политике, али и гарант да је земља на путу економског оздрављења, кажу у Немањиној 11… Највећи бенефит од споразума са Фондом биће долазак страних инвеститора и сигурност њихових улагања.“

Све у свему, никада досад један стенд бај аранжман није био овако громко прослављен. Србија, која је једном давно у своју борбу за слободу и васкрс отишла певајући „Востани, Сербие“, ових дана само што није запевала „Стенд бај, Сербие“. С тим што се уз „Стенд бај, Сербие“ не иде у бој за слободу Србије и њене економије, већ је процес заправо сасвим обрнут: прославља се, оним великим речима и покличима, одузимање српске економске слободе и њено стављање под протекторат ММФ-а. Јер, како то рече министар Вујовић, „спровођење програма пратиће заједно Влада Србије, Народна банка Србије и ММФ“.

[restrictedarea]

ТРИ СТУБА СПОРАЗУМА Но, можда је стављање под протекторат и добра вест, можда је туторство некоме и нешто добро донело. Овде се и крије кључно питање: хоће ли нам овај аранжман с ММФ-ом донети економски напредак, развој привредне активности, пораст запослености и смањење незапослености, веће плате и пензије…? Кратак, а уз то и најпрецизнији одговор: не. Што ће рећи да је (пре)наглашена прослава стенд бај аранжмана с ММФ-ом сведочанство тоталне некомпетенције и неразумевања оних који га славе, или пак покушај оптимистичког спиновања, то јест политичке злоупотребе, економске предаје какву су из сличних а нама непознатих разлога – додуше, у знатно драстичнијем облику – ових дана починили „Сириза“ и грчки премијер Алексис Ципрас.

Али онај кратки и прецизни одговор – „не“ – потребно је образложити. Па да видимо шта садржи програм чије ће спровођење надгледати и ММФ, и шта од њега можемо да очекујемо.

Сам текст усвојеног споразума још није обелодањен. Како је „Печату“ речено у српском Министарству финансија и Народној банци Србије, да га објаве не смеју док то не учини централа ММФ-а у Вашингтону; такви су, наиме, услови договора. У Вашингтону нам је, у ММФ-у, речено пак да је објављивање постигнутог споразума питање дана и тамошње бирократске процедуре. Ипак, објављен је сажетак програма, који нам даје сасвим довољно елемената да закључимо о каквим се мерама ради, и какве ће бити последице тих мера.

Оно што најпре треба имати у виду јесте чињеница да је вредност стенд бај аранжмана (1,2 милијарде евра) најмање важан део читаве приче; и зато што тај новац заправо нећемо повлачити осим у случају крајње нужде, и зато што нам та милијарда и двеста хиљада евра не решава ништа, а поготово не ако не буде употребљена на прави начин, као што уосталом и неће.

Кључни део аранжмана отуда јесу мере на које се српска влада обавезала у замену за позитивни сигнал ММФ-а у виду одлуке Борда извршних директора да са Србијом склопи стенд бај аранжман. Зашто су оне кључне? Зато што ћемо ефекте тих мера, а не оне 1,2 милијарде евра, осетити на сопственој кожи. И сви ми и оно што је још остало од наше економије.

Програм ће, како наводи ММФ, имати три основна стуба: „снажна фискална консолидација“, „јачање финансијског сектора“ и „јачање конкурентности и раста“. Шта то заправо значи? Први стуб – фискална консолидација – своди се на две основне полуге, на смањење пензија и плата у јавном сектору, и на смањивање државне помоћи јавним предузећима. Други стуб, јачање финансијског сектора, огледаће се у решавању проблема великог броја ненаплативих кредита, што неугодно мирише на неку врсту државне, то јест наше помоћи банкама (иначе, углавном иностраним) које су одобравале кредите које сад не могу да наплате, и исто тако мирише на пооштравање кредитних услова (домаћој) привреди, што ће њено функционисање учинити још неизвеснијом работом. Оно што мирише нешто боље, док смо још код другог стуба програма, јесте најава да је „повећање динаризације економије такође један од кључних циљева“, с тим што треба сачекати објављивање читавог текста споразума да би се видело што то тачно значи. Док је, насупрот томе, већ сада углавном поприлично јасно, зато што је експлицитно и објашњено, на који начин ће се – трећи стуб – „ојачати конкуренција и раст“. Конкурентнији и запосленији ћемо, најављује ММФ у свом сажетку, постати тако што ћемо позатварати државна предузећа („значајно смањити број“) – при чему бројка од 500 компанија које ће бити или приватизоване или угашене представља само „прву групу“ државних фирми којима је намењена ова судбина. Запосленост ћемо на неки чудан начин повећати тако што ћемо повећати број незапослених. Али ћемо онда, каже даље ММФ, изменити законску регулативу по угледу на Закон о раду који је „уклонио дестимулације за запошљавање и флексибилнијим учинио договоре о зарадама и процедуре за запошљавање“, и све те и сличне измене закона и процедура ће онда створити бољу пословну климу која ће онда, ваљда као магнет, привући нове инвестиције и отворити нова радна места.

Да сумирамо. Пензије и плате ће остати смањене а можда још и мање, државна помоћ домаћој привреди ће бити постепено укидана (као што, уосталом, предвиђа и наш Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ из 2008. године) као што ће бити укидана и домаћа, државна предузећа, а ово наше тумачење подржава и министар Вујовић који већ најављује могућност увођења стечаја у смедеревској Железари („Одлучили смо да прекинемо да дајемо из буџета, ако фирма не нађе решење, онда се стечај аутоматски активира и престаће вештачко одржавање фирми које немају економске услове за живот.“) Успут ћемо, онако стегнутог каиша и све незапосленији, помоћи (иностраним) банкама око оних ненаплативих кредита, али ће нам сву ту муку ублажити веселе бројке (смањићемо, кажу, висину јавног дуга у односу на БДП, и смањићемо буџетски дефицит) и, као врхунац плана а заправо једино предвиђено решење за хроничан проблем незапослености која ће уз ове мере постати још и већа, доћи ће страни инвеститори, охрабрени побољшаним пословним окружењем у којем ће моћи да нас плате мало и отпусте лако.

 

ПОРТУГАЛСКИ УЗОР Као што видимо, дакле, једине две светле перспективе које нам се нуде у овом, онолико слављеном стенд бај аранжману, јесу смањење јавног дуга и буџетског дефицита, те долазак страних инвеститора. Отуда ћемо се њима и позабавити нешто детаљније, тек да видимо колико су заиста светле.

Што се првог тиче, у помоћ призивамо искуство Португалије, о којем ових дана извештава немачки државни радио „Дојче веле“, што је битно нагласити будући да је реч о држави – Немачкој – која активно подржава мере штедње у какве смо и ми ушли, што ће рећи да њихов државни радио сигурно није склон преувеличавању негативних ефеката ових мера. „Успешна штедња – очајни грађани“, наслов је немачког извештаја о Португалији, објављеног овог уторка: „У Европској унији многи тврде да је Португалија примеран ђак и да је показала да мере штедње доносе резултате. Но, социјална ситуација у тој земљи је на граници хуманитарне кризе, упозоравају стручњаци… На једној страни су влада и многи економски стручњаци који кажу да је најгоре – прошло. На другој – социјални радници и представници свих могућих хуманитарних организација, који сматрају да ће се социјална криза чак погоршати.“ Што се позитивне стране тиче, а позитивне су бројке, које занимају португалску владу и њене међународне кредиторе, „влада је, продужењем радног времена, те смањењем плата и државних издатака успела да донесе прихватљив буџет“, „расходи су били много већи од прихода“ али „се то сада променило. Када бисмо дугове ставили у заграду, буџет би се чак нашао ‚у плусу‘“, и „управо мере штедње су Португалији поново донеле поверење тржишта… Зато држава може да зајми новац (тј. да се додатно задужује, а тренутни дуг је на астрономских 358 одсто БДП-а – прим. аут.) са каматама нешто већим од два одсто, па чак и да пре рока отплати део дуга Европској унији“. А која је цена коју је португалско друштво платило да би влада те земље могла да се задужи још више али под повољнијом каматом, и да би те дугове враћала и пре рока? Извештава „Дојче веле“: „Португалски савез синдиката ЦГТП процењује да је реално незапослено више од 25 одсто грађана; томе треба додати и читаву армију самосталних привредника који зарађују премало или не зарађују ништа.“; „Све више образованих младих Португалаца напушта земљу – или због малих плата или због тога што уопште немају посао. Од почетка кризе па до данас, сваке године је по 100.000 људи одлазило у земље као што су Велика Британија, Француска или Немачка. Одлазили су пре свега академски (образовани) грађани, али и квалификовани радници и медицинско особље.“; „ Влада још увек брутално штеди и због тога у португалским државним клиникама и болницама нема довољно особља, а и оно које тамо ради је слабо плаћено.“; „Број сиромашних, према последњим бројкама Завода за статистику ИНЕ, порастао је на 19 процената. Око два милиона (од укупно десет милиона) Португалаца зарађује мање од 60 одсто просечног личног дохотка.“; „Досегли смо границе наших капацитета, каже Жоао де Суса. Народна кухиња његове организације АМИ у Портоу, другом по величини граду у Португалији, потпуно је преоптерећена. Количине пиринча, кромпира и конзерви којима располаже више не могу да задовоље потражњу за намирницама које се једном месечно деле сиромашнима. Ситуација је иста и у престоници Лисабону и другим градовима“…

Како објаснити ову контрадикцију између позитивних бројки и њиховог разорног друштвеног ефекта? Заправо, сасвим лако, јер контрадикције и нема. Све ове мере штедње, наиме, и нису осмишљене да би народу било боље, већ да би државе принуђене на штедњу биле способне да своје дугове редовно отплаћују (отуда смањење буџетског дефицита) и да се притом додатно задужују (отуда раст укупног дуга упркос свој штедњи). ММФ, уосталом, и није добротворна установа већ кредитор, а и португалске мере, имајући у виду извештај „Дојче велеа“, сигурно не би биле проглашене успешним да им је циљ био поправљање животног стандарда народа Португалије.

Тако да је први од једина два позитивна, примамљива мамца који треба да проистекну из нашег стенд бај аранжмана с ММФ-ом, заправо, нешто сасвим супротно; срежемо ли бројке као што то тражи ММФ, користи од тога ће имати само ММФ и остали кредитори, а ми само штете, већ по узору на Португалију.

ПОТРАГА ЗА ИНВЕСТИТОРИМА Остаје, дакле, само нада у стране инвеститоре. Узалудна нада. Инвеститора, једноставно, нема. „Инвестиције у зони евра: зашто су на тако ниском нивоу?“, пита се анализа на званичном блогу ММФ-а, објављена 19. фебруара. „Инвестиције у зони евра, а нарочито приватне инвестиције, нису се опоравиле од почетка светске финансијске кризе. „Заправо“, наводи се у овој анализи, „пад у инвестицијама много је драстичнији него у осталим (ранијим) финансијским кризама“, о чему говори и упадљива црвена линија на ММФ-овом графикону који објављујемо. „Ниске стопе раста су дефинитивно велики део разлога за то. Али и продукти кризе, као што су висока изложеност (презадуженост) компанија, финансијска ограничења и несигурност“ – а „несигурност чини да компаније буду много обазривије око улагања у будуће капацитете“ – „заустављају инвестиције у неким земљама“. „Ово ствара ‚кваку 22‘: раст је делом слабашан зато што су инвестиције на ниском нивоу, а инвестиције су на ниском нивоу зато што компаније немају довољно захтева за својим производима“, стоји у ММФ-овој анализи.

Штавише, судећи по статистици Европске централне банке (ЕЦБ) робни фондови, залихе различите робе се у ЕУ смањују – опали су за око 15 милијарди евра у последњих шест месеци – што „сугерише да се мање робе производи и складишти, као одговор на слабу потражњу“, и то свакако не може да представља охрабрујућу најаву доласка инвеститора који ће нешто да производе у Србији.

А овако невеселу ситуацију изгледа да неће поправити ни програм квантитативног олакшавања ЕЦБ-а, то јест штампања више од једног билиона (хиљаду милијарди) евра у месечним ратама од по 60 милијарди до септембра следеће године. Овим новцем (одштампаним без покрића) ЕЦБ намерава да откупи државне обвезнице од банака, осигуравајућих кућа, пензионих фондова… с очекивањем да ће, онда, ове институције ту инјекцију свежег новца уложити у реални сектор, претворити у инвестиције у привреду. Међутим, како јавља „Ројтерс“ 20. фебруара, тренутни поседници државних обвезница не желе да их се одрекну јер не знају шта да ураде са тим новцем; не желе да га реинвестирају у привреду већ су радији да их се – обвезница – држе, макар и под ниским, па чак и негативним каматним стопама.

Ниске каматне стопе централних банака најразвијенијих држава света (од америчког ФЕД-а, преко јапанске и енглеске централне банке и Швајцараца до ЕЦБ-а) сведоче пак о томе да и „читава светска привреда успорава“, наводи се у недавној (13. фебруар) анализи америчке инвестиционе куће „Спрот глобал“ која управља инвестицијама вредним преко 8 милијарди долара. „У правом (економском) буму, потрошачи и инвеститори широм света склони су да уложе што више капитала у активу као што су бизниси, што каматне стопе гура навише. Насупрот томе, све ниже и ниже каматне стопе сугеришу да је инвеститора све мање, а не све више.“

О успоравању светске привреде додатно сведочи и пад цене нафте – што није изолован случај који би онда могао да се припише америчко/саудијској интервенцији против Русије или пак саудијском покушају да се великом производњом и последично ниском ценом нафте уништи америчка индустрија нафте из шкриљаца, која захтева, да би била исплатива, значајно вишу цену овог енергента од око 80 до 85 долара по барелу уместо садашњих шездесетак – већ је пад цене нафте пропраћен значајним падом вредности и осталих индустријских сировина (бакар, уранијум, руда гвожђа…) што такође говори о општем економском успоравању, то јест паду потражње који за собом вуче ниже цене а те ниже цене, онда, и нижу стопу производње…

А да је ова анализа упозоравајуће исправна, говори и Балтик драј индекс који „представља процену вредности поморског транспорта најважнијих сировина“, а значајан нам је сада зато што, како каже његова дефиниција, „промене у Балтик драј индексу инвеститорима пружају увид у трендове глобалне понуде и потражње. Ове промене се често сматрају најважнијим индикатором будућег економског раста (ако индекс расте) или контракције (индекс пада) зато што добра која се транспортују јесу сирови, необрађени материјал, што је по правилу област која је подложна веома ниском нивоу шпекулација“. Е, па, овај Балтик драј индекс је, управо ових дана, наставио свој пад који траје већ извесно време, и пао је толико ниско да је достигао свој рекордни, историјски минимум…

Да скратимо причу: од ММФ-ове анализе до Балтик драј индекса, сведоци смо низа упозоравајућих, алармантних сигнала да се светска привреда налази на ивици нове рецесије. Што нам то говори о јединој преосталој нади из српског стенд бај аранжмана са ММФ-ом, о нади у долазак страних инвеститора који ће решити наше проблеме? Нема инвеститора. Нема наде.

Не, док склапамо аранжмане са ММФ-ом, и још се тиме и дичимо…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Egoizam kapitallizma,dovesce do opsteg rata i revolucija ,bar u Evropi.
    Jos uvek su vlasnici para prejaki,dozvoljavaju oponentima i da ulaze u parlamente,kao u Grckoj (gde su im vec skinuli gace),sutra u Spaniji(gde ih vec rasturaju preko medija,sudova i sluzbi bezbednosti)…
    Nije uboga raja pravila revolucije da bi se za prava izborila.
    Srbi imaju dupli problem,ne samo da ostaju bez para,vec im je postojbina ugrozena.To sve radi krupni capital.
    IZGLADNJIVANJE DRZAVA,KAO NAJBOLJI VID OKUPACIJE.
    Slaviti nove pozajmice,znaci bit glup kod mozga!
    DUG NIJE DOBAR DRUG,a srpska vlast,srpski mediji…SLAVE???

    Zelezara Smederevo nije prodata zbog skandaloznog ponasanja iz vrha Srbije,koji je mesecima ranije koketirao i flertovao sa Esmarkom,pa kada je ovaj „pobedio“…dobili su krila pa povecali zahteve.
    Vlada se tada pojavila kao „spasioc“,a prica ima drugi smisao.
    No,ZABORAVIMO SRPSKU EKONOMSKU POLITIKU,NA MOMENAT…
    Kako Zelezara moze da radi uopste?
    Ako zelimo zelezaru,ZAVISNU OD EKONOMIJE…nema sansi da opstane,osim da ne udje u ozbiljan poslovni sistem.
    Ako zelimo zelezaru,ZAVIZNU OD POLITICARA,koji ce vestacki odrzavati tu fabriku u zivoti,po komunistickom principu,NA RACUN GRADJANA,ali sa debelim motivom LICNE KORISTI…tada zelezara i moze jos malo da zivotari.
    Od mnostva zelezara u svetu,(srpska vlast se zaljubila u Esmark…),postoji jedna koja se zove ARCELOR MITTAL,koja je jedna multinacionalna kompanija,koja ima kapacitete za proizvodnju 119 miliona tona zeleza godisnje,a proizvodi 92 miliona…
    Zelezara Smederevo ,kazu,proizvodi izmedju 300-600 hiljada tona godisnje.Ni jedan milion,ili,svakako neuporedivo manje od gore pomunete firme.
    Taj Arcelor Mittal,samo u Spaniji radi u 7 razudjenih fabrika,svaka veca od smederevske zelezare,sa godisnjom proizvodnjom od oko 6,7 miliona tona zeleza,sto je oko 48% godisnje proizvodnje celika u Spaniji.
    Ali,gde je „problem“?
    Vlada Srbije,iz njoj poznatih razloga,nije primetila da taj gigant,u Srbiji ima registrovanu firmu,kao DOO,NA SAMO 500 METARA OD ZGRADE PALATE SRBIJA!
    http://ds.arcelormittal.com/portal/cee/serbia
    Predlazem da Vlada,djuture,PESKE,sve sa Veljom Ilicem(ali obavezno da Kirbi ne sazna)…ode do ove firme,na kafu,bar kao dobre komsije… i poprica malo na temu proizvodnje zeleza.

    Zelezara Smederevo doo,ili Arcelor Mittal Serbia doo,(NA 500 METARA OD PALATE SRBIJA),ili taj prevarant is Slovacke,koga sada predstavljaju kao spasioca smederevske zelezare?
    BOG SVETI ZNA,U SRBIJI JE MOGUCE DA PREVARANT „POBEDI“…
    Ako je Dinkic napisao MAJN KAMPF,koji se zvao EKONOMIJA DESTRUKCIJE,ovi posle njega,ili jos sa njime ,ispisuju pricu,koja ima tuzan kraj,pod nazivom DESTRUKCIJA EKONOMIJE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *