Српска хроника по Кораксићу

Етика јавног цртежа

Пише Љиљана Богдановић
Карикатуриста – мезимче друштва и анфан терибл чијем се „иживљавању“ клањају и његови исмејани и осрамоћени јунаци – с добрим разлозима ужива благодети идејне аутономности и недодирљивости. Има, међутим, ситуација када критичко надахнуће карикатуристе постане тема критичког преиспитивања. Догађаје који су обележили минуле две недеље на домаћој политичкој сцени убрајамо у такву „ситуацију“, па отуда и питање: Где је морална граница и шта је етичка мера преко које не би преступио аутор и уметник Предраг Кораксић Коракс?

Субверзивно друштвено деловање у Србији има данас и неуобичајене облике. У тим и таквим случајевима оно не бива „само“ осмишљена превратничка делатност већ и уметност сложеног манипулисања колико јавном свешћу, толико и јавним менталним здрављем. Ова домаћа специфична вештина психосоцијалне субверзије није тајновита, напротив – она је јавна, гласна, раширена, добро плаћена, у одређеном смислу и из одређених моћних извора подстицана. Мајсторија о којој је реч несводива је на ноторне технике идеолошког и пропагандног инжењеринга (премда сличности има); она је нешто чак и мало страшније, будући да се најчешће кити тобожњом изузетношћу критичког мишљења, витештвом ангажмана и храброшћу „освешћеније“ памети. Виртуози оваквог субверзивног приступа јавном мњењу довијају се и неуморно напредују у науму да у поље јавних представа унесу што темељнији неред, да произведу општу слуђеност и збуњеност, чији су горки плодови раширена национална фрустрација, масовна потиштеност и анксиозност, апатија и депресивност.

 

ЗЛОЋУДНЕ  МЕТАФОРЕ Протекли дани на политичкој сцени земље сведочанство су и узоран пример настојања да спирала јавног ошамућивања и кошмара добије облик „нормалности“, такорећи форму регуларних токова живота. Догодило се, наиме, да у дану када се у Београду објављује вест да је председник Србије одликовао начелника Генералштаба Војске Србије, генерала Љубишу Диковића Орденом белог орла са мачевима првог степена (а део опозиционе страначке елите овај догађај хитно и без зазора похвали као „чин којим је, у име грађана, исказана захвалност за оно што је урађено у одбрани истине, правде и државе Србије“) у престоничким дневним новинама (нису приватно власништво!) истовремено осване карикатура, чије опако и обесно ругање одликованом  није, наравно, намењено само њему већ – пре и важније – аудиторијуму који ће доделу ордена поздравити. Уместо „захвалности одбрањене отаџбине“, отвореном графичком разгледницом, нимало софистицирано, карикатуриста предочава своју процену, заправо алузију на злочин и злочинца, на једну личну и колективну нечисту савест и, следствено, на нечије страдање (у овом случају претпостављамо страдање непријатеља) и смрт. Чин јавне субверзије у гротеском оплемењеној ликовној форми адресиран је, као и небројено пута до сада, на најшири, а познати круг прималаца. На оне који ће над овим призором љутито негодовати, и друге који ће аплаудирати витезу јавног цртежа. Пошиљалац медијске карточке је Предраг Кораксић Коракс, аутор и коментатор, а њему је, наводно, јасно коме је одликовање заправо додељено. Уз метафору која је препознатљиво кораксовска, дакле невино-злоћудна, предочава војника који са све маскирном униформом и у подобију принцезе на зрну грашка мучи једну муку – он, због грехова, не може да спава. Како је „принцеза“ овдашња, тј.  српска, па још ратник и борац, грашак из бајке постаде – мртвачка лобања – „зрно“ које жуља и над којим је немогуће уснути. Досетка се, изгледа, много свидела ствараоцу. Заљубљен у њу, наставља потом да је умножава и разрађује све док зрно-лобања није у потоњим данима и графичким сочињенијима постала умањена и разваљена Ћеле-кула, која се искрала испод седам душека неумирене савести… и у наредним радовима (реч је о ствараоцу неуморном, па његови цртежи српске историјске хронике из дана у дан пуне штампане и електронске медије) отпузала и прелила се у гробницу раскопану-неископану (таман на ползу некима што копају!) и у своју игру смрти увукла и многе друге актере политичког живота и препричавања историјских факата.

[restrictedarea]

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО… Данима је, дакле, Кораксић снажио своју иницијалну идеју, цедећи из ње сваку „кап смисла“, а под лупом су се, успут,  нашла и сва друга одликовања која је овог фебруара доделио председник Томислав Николић. Посебно још једно – оно додељено професору Смиљи Аврамов. Перо овог графичко-етичког коначног судилишта, чије се неопозиве пресуде материјализују потезом сигурне руке и јасног моралног светоназора, на немало запрепашћење публике, па чак и оне у чију блазираност не треба ни сумњати – дојавило је да се професор Смиља Аврамов, у свечаном шпалиру током примања ордена, нашла у друштву са Мусолинијем и Хитлером! Има нека тајна веза,  изричит је карикатуриста Кораксић. Ништа као слика, а тек слика са „снажном“ политичком поруком! Право у – мозак! Професор Смиља Аврамов је Сретењски орден првог степена иначе добила за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у области научне и просветне делатности. У образложењу се каже и да она никада право није подређивала властитим интересима  и да је, бранећи међународно право, увек бранила правду. Да ли је то моменат који је повезује са нацистичким вођама, јесу ли и они заступали неко, више своје него општеважеће међународно право, а то чинили принципијелно и несебично? Мноштво могућих реторичких питања чини се да замагљује само једно целисходно: где су границе овог моралног „капацитета“, односно – како је сачињен етички кодекс пред којим се осећају одговорним ова ауторска креативност и овај јединствени графички рукопис?

Предраг Кораксић данас, и одавно, у српском друштву има статус  иконе и ауторитета, у чију се прозорљивост, мудрост, исправност и уопште коментаторску и аналитичарску компетентност не сумња. Истина, из једног недељника је отеран, а колико год се потом мрсило и заташкавало како је наводно био у питању тек неспоразум међу истомишљеницима, јасно је испливала истина да је икона напукла баш тамо где је најважније: на и – у питању разумевања стварности, која је, рекоше му већ тада – 2005. године, компликованија и сложенија него што то допуштају до бесмисла и тривијалности сведена црно-бела поетика и креативни и идејни домети аутора. Кораксића, међутим, нису сачували од самог Кораксића (а било је таквих наума и предлога) па је он наставио по своме. И стигао до овог најновијег „стваралачког“ подвига, „циклуса о високом националном ордењу и узношењу добитника“. Случај буди пажњу као двострука парадигма: парадигма његовог деценијског ангажмана, али и узорит случај субверзивне друштвене игре коју, као уходану праксу чудовишног методичног „мешења и кувања“ јавног мњења, већ споменусмо.

Ево како то бива: најпре, према важећем протоколу пулсирања јавног живота, Кораксови коментари, односно пресуде бивају брзом брзином умножене на порталима и друштвеним мрежама (у штампаним медијима приде) потом се у блогосфери, у политичком „саобраћају“, у коментарима јавних личности, посебно манекена овог светоназора, све даље „разрађује“ док у једном тренутку не постане „необорива“ чињеница, став и уверење чија се валидност и не доводи у питање. Док утицајни актери политичког живота наступају још тврђе и офанзивније (па тако Фонд за хуманитарно право саопштава како има нове, и нај-најновије, доказе о злочиначком деловању генерала Диковића на Косову, Лига социјалдемократа Војводине упозорава да др Смиља Аврамов „није била само један од идеолога већ је и отворено подржавала политику злочиначког режима Слободана Милошевића“) Кораксић свему даје мало шармантнију и наводно духовитију и „хуманију“ димензију. Тако се, уз поделу улога, у мрежи живе активности овај вредносни став инсталира као привидно равноправна чињеница у својој суштинској супротстављености другачијем виђењу и интерпретацији чињеница, укратко – другачијем вредносном поретку, чији је, у овом конкретном случају, тријумф управо дубоко и искрено поштовање за одликоване. Јавна шизофренија је наведеном методологијом устоличена као чињеница којој се не може утећи ако се живи у овој земљи. И још нешто, тако створени паралелни светови не коегзистирају, већ се искључују, јер и овај који дозива из Кораксићевих карикатура, и други представљен у високом уважавању одликованих појединаца, заправо рачунају на исти друштвени простор, на једну друштвену заједницу, један психолошки и социјални „супстрат“. Сви услови за тријумф поретка у којем субверзивна делатност подразумева умеће утеривања у непролазну конфузију и егзистенцијалну збуњеност у којој друштво треба – као у каквом сомнамбулном трансу – да живи овом не-пријатељском коегзистенцијом супротстављених светова испуњени су. Друго је питање, и њиме се овај осврт не бави, колико је заиста бројан и у своју мисију искрено убеђен свет који репрезентује еминентни карикатуриста. Извесно је да Коракс у актуелној аутистичној и бесмисленој субверзивној церемонији има једну од важнијих епизодних улога.

 

О ТРАГИЧНОМ – ТРАГИЧНО Злоћудна појмовна и вредносна закривљеност овдашњег јавног простора овим се овде не завршава, као што није ни почела. Етичка, морална и вредносна дисторзија наше стварности није од јуче, већ је, зна се, настала из сложених историјских и политичких разлога пре много деценија. Како је било некад тако је и данас. Ипак, у шизофреној подвојености јавног живота један феномен је безмало потпуна новост, она је равна револуционарном преображају у нешто што у ранијим временима,  све до почетка овог миленијума, свакако није ни постојало. Реч је о ставу и пракси према којој је јавна заштита националних интереса, јавно и нескривено залагање за идеје патриотизма (оног, јел‘те „последњег уточишта, зна се за кога“!) и непомућено уважавање националног становишта апсолутно неприхватљива чињеница и моменат који по носиоца речених неподопштина за последицу често има јавно изопштавање и потонуће. У хармонији са овим радикалним обртом је и нескривена заштита и слављење интереса који су заправо интереси друге земље, дакле стране идеологије, система вредности и културе. У том и таквом свету, лекар трезних дефиниција – како поштоваоци именују Кораксића, прави нову историјску читанку, нове распореде и груписања. Са лобањама, са војницима који морају научити нову доктрину, док неки други, међу њима и најугледнији научници, морају да утуве да ће их фундамент њихових етичких назора, према овим правилима, одвести право у загрљај окорелих нацистичких злочинаца. Колико у Србији има оних који заиста верују да је професору Смиљи Аврамов место поред Хитлера? Колико има оних који верују да овај карикатуриста не иде испод дозвољене мере? Верујемо да би проценти изненадили и самог аутора, очито заљубљеног у своју интерпретацију историје.

Кораксове карикатуре су сведочанство о једној трагичној епохи, кажу његови поштоваоци. То је тачно, али – можда је умесно овде додати да је Коракс и постојани део трагичног склопа трагичне епохе! Или – још одређеније: карикатуриста Кораксић једном трагичном времену  (до)даје свој често још чемернији печат, сведочећи о догађајима из проблематичне перспективе, из недопустиво једностране, инсцениране, исиловане и задато „паметно-прогресивне“ визуре, која за чињенице мари тек „колико јој се слажу“ уз концепт који се мора, и баш увек, мора доказати.

ВРЕМЕ ЈЕ СТАЛО – ДЕВЕДЕСЕТИХ За најбоље плаћеног, званично најреномиранијег политичког карикатуристу Србије време је стало. Он је данас  навијач и политички активиста, често брутални и немилосрдни гласноговорник и агитатор једне политичке, заправо јасне идеолошке опције. Њен доследан „производ“ су и карикатуре о којима овде говоримо. Негде деведесетих, када је Коракс био на врхунцу својих стваралачких моћи („креативно експлодирао“, према сопственом запажању) а у српском друштву био постигнут необични консензус око разумевања догађаја и наступајућих епохалних промена у друштву, те природе пожељних вредности којима се стреми, улоге су биле подељене. Карикатуриста је своју добио, и костим који је тада навукао још увек носи. Да ли је данас разумевање догађаја и ширег геополитичког контекста деведесетих, које су Србију и српски народ дуготрајно унесрећиле, управо у контексту поменутог не-разумевања, имало утицало на кориговање  догме рођене у предвечерје 21. века? Како за кога, свакако не и за Коракса. Његова догматска историјска читанка, и у новом миленијуму и веку, и у новим околностима, само је бескрајни репринт лекција из деведесетих. Мирис буђи, мемле, плес „костура из ормана“… Етика овог јавног цртежа, овог слављеног графичког рукописа, саму себе не преиспитује, ни за шта на свету. Догматски ум тој напасти самокритике и није подложан. Наше мучено, рекосмо и добрано слуђено друштво, то гледа немо. Не само да толерише већ је склоно да слави и негује. Ни критичком речју не дира у тотеме и идоле другосрбијанске. Тако мало ко мари, бар не јавно, да ли славни карикатуриста заборавља да је и морал, и то у најбољем значењу ове речи, подразумевајући контекст карикатуре. Досећа ли се ико да „морално“ у овом случају значи и да се у друштву тешко погођеном свим облицима кризе, па и кризом и „расклимавањем“ безмало свих важних егзистенцијалних појмова, једноставно не сме поигравати и преигравати у њиховој употреби и креативном „интерпретирању“? За величину је довољно само… бити велик.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Izuzetno lucidno zapažanje.
    Spadam u one koji su devedesetih godina prošlog veka formirali svoje pogrešno mišljenje o tadašnjoj polizičkoj situaciji pod uticajem ovog karikaturiste.
    U medjuvremenu sam “sabrao dva i dva”, ali stasali su novi konzumenti ove veoma inteligentne propagande, pa se trovanje nastavlja.
    Zoran

  2. General Dikovic i ja smo isti hleb jeli,ali i delili koru iste vekne hleba…dakle,mi smo prijatelji.
    Dikovic je “kriv”,sto je ziv…KRIV JE,JER JE SRBIN!
    Svi smo krivi jer smo zivi i posto smo Srbi.
    Ja sam prosao najteza ratista,i???
    Postavimo pitanje Kandicki i ostalima sto kande Srbijom,JESAM LI JA KRIV,STO SAM BIO NA RATISTIMA,ONAKO UNAPRED?
    NARAVNO DA JESAM,PO NJIMA.

    Koraksic,kao juce Ljusic,kao prekjuce…ko zna koji znani i ne znani “polusrbin”,SAMO SE PONASA U SKLADU SA KODEKSOM PONASANJA ZADNJIH 20 GODINA U SRBIJI.Tacno 20 godina!
    A to je stav-SRBIJA JE KRIVA?!
    Milosevic,”njegova” Srbija,Vojska,NJEGOV RAT…sve,treba da se unisti,da bi ustase postale nevine,da bi balije postale nevine,da bi siptari postali nevini!!!
    ISTORIJA SE PONAVLJA,A SRBI SADA KRIVI???
    IZEM TI VEK U KOME SU NEMCI NEVINI MIROTVORCI…21.vek?!
    Oprace oni i prosli vek,Nemci mogu da menjaju,ne samo sadasnjost i buducnost,NEMCI MOGU DA MENJAJU I PROSLOST!
    Sa 5 stranih medija,sa 5 ovakvih novinarcica-KARIKATURISTA SRBIJE…sa 5 stranih banaka,sa 5 stranih velekompanija,sa 5 srpskih fukara na poziciji raznih “nevladinih” organizacija…
    SRBIJA SE RASTURA GORE NEGO STO JU JE HITLER RASTURAO.
    Koraksic je ucinio zlo prema istini,ali ,da li je jedini,ZASTO SE TOLIKO CUDIMO?
    Svaki dan,zadnjih 20 godina,gledamo KORAKSORGIJE,SVAKI DAN!
    Koja prava imamo sto smo glavu stavljali gde drugi ne bi nogu,KOJA?
    Treba da nam glava ostane duboko pognuta i da ljubimo cizmu nasih unistitelja?
    Jel to evropska Srbija?
    Srbija nije Srbija,zadnjih 20 godina,specijalno,od kada je sva masinerija ukljucena da se SRBIJA UNISTI,tacno od 1995.g.
    Bar u novijoj istoriji,jer,REALNA SRBIJA JE NESTALA 1941.g.
    Unistitelji Srbije “samo rade svoj posao”,a Srbija,preko svojih posustalih institucija,dozvoljava one gore PENTA-ORGIJE.
    Neka Dikovic radi svoj posao,neka Koraksic “radi svoj posao”,ali NEKA SRBIJA KONACNO POCNE DA RADI SVOJ POSAO!Ovako ne valja!
    Najmanje zbog casnog Dikovica…

  3. Ja za Koraksa nikad nisam čula (a on eto tako popularan karikaturista )pa zato niti ne želim da komentarišem .Sve te huškače, koji čoveku čine nepravdu, a krivica nije nikada dokazana, treba sankcionirati. Gde su tu institucije koje bi trebale štititi ljudsko dostojanstvo i čast ljudi , koji su poslove obavljali u ime države.

  4. frustrirana matora budala koja mrzi sve sto je srpsko i pozitivno.

  5. а `узор` му – аустроугарске карикатуре (против Србије) од пре једног века ?! А ко то плаћа ову “дику” ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *