Смрт библиотекама – живео капитализам!

ОД АНТИУТОПИЈЕ ДО СТВАРНОСТИ

Пише Владимир Димитријевић
Ако је смисао библиотека да читаоцима позајмљују књиге и ако читаоци стално долазе углавном по нова издања, а нових књига нема – зашто би постојале библиотеке?

Године 1953, амерички писац Реј Бредбери објавио је антиутопијски роман „Фаренхајт 451“ (температура на којој почиње да гори хартија) који говори о друштву будућности. У њему су људи окупирани свуда присутном 3Д телевизијом у боји (жена главног јунака, Реја Монтага, непрестано гледа сапунице, пада у депресију, кљука се барбитуратима) живе и раде као роботи, имају банкомате – и не читају. Ништа не сме да се чита да се роботи не би пробудили као људи. Главни јунак je „ватрогасац“ – припадник „специјалне полиције“ у области културе, која открива и спаљује књиге, као и куће у којима су књиге нађене. Монтаг се побуни против система и нађе групу изгнаника из друштва, који велика дела, од Хомера и Библије до Достојевског, уче напамет и предају их будућим поколењима. Роман завршава нуклеaрним ратом, након коjeга чувари памћења људи иду ка новом почетку.

„ОСЛОБОЂЕНИ“ КЊИГА Када је писао роман, Бредбери није знао да су у СССР-у, како сведочи В. Гиљаровски у књизи „Москва и Московљани“, заиста постојали људи задужени за спаљивање забрањених књига. Није знао да је у Гулагу било много оних који су читаве књиге (нарочито Свето писмо) знали напамет. Није знао да је Надежда, удовица Осипа Мандељштама, чувала стихове свог мужа – у глави.

Но, капиталистичка Империја има много поузданији начин да се ослободи књига и читалаца него што је спаљивање: она, рецимо, не да новац за библиотеке. У  књизи „Гледај дуго и нетремице“, коју је код нас објавио „Архипелаг“, песник Чарлс Симић пише о чињеници да се јавне библиотеке у САД масовно затварају, јер су „непотребне“ и за њих нема пара. То је још један плод неолибералног капитализма, који уништава све хумано у име „слободног тржишта“ и којем су потребни роботи са 3Д екраном у мозгу, а не читаоци који мисле.

[restrictedarea]

Наравно, и Србија иде постепено, али озбиљно ка америчком моделу „непотребности“ јавних библиотека. Не пишем ово напамет. Пред собом имам „Преглед средстава из буџета оснивача за куповину књига и периодике у матичним јавним библиотекама у периоду 2008–2015“, који је објавила Народна библиотека Србије. Ко не зна, да зна: матичне библиотеке су централне библиотеке неке области, смештене у већим градовима. Оне се старају, између осталог, о мањим библиотекама у окружењу, снабдевајући их књигама. Којих, додуше, нема, осим на кашичицу. Шта из поменутог документа можемо прочитати?

ИЗБАВИТЕЉСКА „ПЈЕСАН“ Како рекосмо − за књиге нема пара. Рецимо, 2012. Библиотека у Суботици је од средстава за набавку књига и часописа која је тражила добила само 11,2 одсто; Библиотека у Зрењанину 2,8 одсто; Библиотека у Смедереву 13 одсто; Библиотека у Крушевцу 18 одсто; Библиотека у Лесковцу 4,3 одсто. Године 2013, Библиотека у Крагујевцу је од тражених средстава за набавку добила 4,1 одсто; Библиотека у Нишу 12 одсто; Библиотека у Врању 8,2 одсто; библиотеке у милионској престоници, Београду, 4,2 одсто… Године 2014, Ваљево је добило 4,2 одсто, Чачак невероватних 22,1 одсто (петину од траженог, што је чудо!) Јагодина 4,1 одсто. И тако даље, и томе слично. Апсолутни рекордер недобијања пара за набавку књига је Матична библиотека у Косовској Митровици: од 17,8 одсто године 2008, дошли су до тога да 2012. и 2013. добију нула одсто траженог, а 2014. само два одсто (сад су им, за ову годину, обећали 300 хиљада динара, што је 11,5 одсто траженог).

Својевремено је, у песми „Научите пјесан“, Миодраг Павловић позивао своје сународнике да „у рату овом који сећање брише“ науче избавитељску „пјесан“. Између осталог, и из књига. Али, за књиге нема пара (за геј параду има). За време комунизма, било је цензуре, али је било и књига. Али, после 5. октобра, неко се сетио ефикасне методе да библиотеке буду проглашене за непотребне: не дајте им паре за набавку. Јер, ако је смисао библиотека да читаоцима позајмљују књиге и ако читаоци стално долазе углавном по нова издања, а нових књига нема, па нема (ко хоће, нека оде да купи, мада они што читају често немају пара за такав ужитак) – зашто би постојале библиотеке? Да додамо и ово: поступак библиотечких јавних набавки је, у транзиционој Србији, отежавајућа околност, јер наручено стиже са месецима закашњења, што, рецимо, награђивану белетристику, актуелну у трену наручивања, брзо чини застарелом. Уосталом, на месту библиотека би можда боље функционисале кладионице, са великим 3Д екранима који непрестано преносе утакмице и рекламирају пиво.

Кажу да су Черчилови сарадници, за време рата против Хитлера, тражили смањивање буџетских издатака за културу и образовање. Черчил је одговорио: „Па за шта се онда боримо?“ И није пристао. Очито, Србија није Енглеска за време Другог светског рата. А нема ни Черчила.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Šta raditi? Čitati, čitati i samo čitati… Sakupljjte knjige i darujete ih… Preporučujte dorbre knjige… Širite kritičku svest, budite primer slobodarske, menjalačke,kritičke i revolucionarne ličnosti,palite ” šibice ” saznanja u ljudskom “mraku neznanja”…

  2. Bibliofil, brat Hajpatje Aleksadrijske

    Možda Giljarovski nije znao za kasnije nalaze takozvane Jeljcinove komisije koja se, između ostalog, bavila i brojem stradalih u takozvanim Gulazima. Pevao bi tada drugu pesmu. Ili bi ćutao. Međutim, tačno je, režimi u SSSRu bili su rigidni a na to se i cilja. Povezivati SSSR, zemlju gde se najviše čitalo, gde je negovan kult knjige, sa spaljivanjem knjiga je odvratno glupo.
    Pa šta da se kaže tek za Nedićevu Srbiju, za lov na veštice u SAD, na nacističku Nemačku ili Endehaziju.
    Nego, dobro, knjige.
    Pa nisu knjige Biblija kojoj se ne može dokazati autentičnost niti istorijska utemeljenost (religija) pa da se sastavljaju od pojedinačnih spisa koje prenose mitove sa sve većim odstupanjima pa ih ima mnogo međusobno suprotstavljenih, već se današnje knjige štampaju u mnogo primeraka. Jednu zapališ, druga ostaje posle progona još skuplja i važnija. Eto, vidite pažljivo sam se trudio da ne spomenem Koran, da se kakav ludak ne prihvati oružja i broj zapošljenih u Pečatu svede na polovinu (Ali i ja sam programer a ne samo tamo neki Kokni efendija, glavoseča. A još od hajdučke i partizanske familije a pritom i član jedne posustale, ali radikalno desne partije)
    O.K.
    Ali šta sa nekim spisima koji gore na 233 Celzijusa a imaju tako dalekosežne posledice po nas kao što su zapaljeni izborni rezultati?
    (DOS i vreme puča).
    Molim?
    Zanimljiv fenomen na koji niko još nije obratio pažnju.
    Tamo stoji da je V.K. pobedio sa više od polovine glasova a S.M. izgubio. Pobednik dokaze svoje pobede ne spaljuje! Ili je možda tada sišao s uma a kasnije se dozvao pameti, sve uredio, procvetali smo i u svakom pogledu sve više i više napredujemo.
    Dakle na 233 C pale se i izborni rezultati a Mira M. nije isto što i Nadežda M.
    Ako postoji i onaj svet bilo bi interesantno da se prati prvi susret njih dvojice, kandidata na izborima. Bilo u raju, gde je, kažu, biometeoroška prognoza uvek povoljna, ili u paklu gde je 233C prijatna svežina i gde je svaka knjiga odavno izgorela.
    Pa i izborni rezultati jer su i oni na hartijama.
    Tamo jedino ne plamte Biblije. A i gulagovi stradalnici tamo nemaju vajde od svog znanja. Ili su možda oni u onom prijatnijem prvom sektoru? Gde sve vrvi od knjiga.
    Ponoć je prošla pre jednog sata. Puštam sa interneta Kaljinku maju za laku noć. Ako mi je ne daju skačem na Moju dragu Klementinu. Nadam se da neću sanjati paljenje knjiga ispred Rajhstaga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *