Слово и слика у славу Његоша

Дејан Ђорић

Драговић користи стара, али и нова средства, палимпсест као средњовековно решење усложњавања текста, цурење боје из репертоара апстрактне уметности и подастирање слојева, успостављајући однос између текста и слике, линије и боје, калиграфије и архитектуре

Недавно се завршила велика изложба слика, скулптура и радова на папиру Предрага Драговића у београдској Галерији 73 а потом је уследила слична у Народном музеју у Ужицу. Реч је о делима инспирисаним спевом „Горски вијенац“ владике Петра II Петровића Његоша. Поводом двеста година од рођења великог владике објављена је књига „Горски вијенац“ која има поднаслов „Ликовно читање. Предраг Драговић“. Како је овај уметник сагледао Његошев спев? Користио је стара, али и нова средства, палимпсест као средњовековно решење усложњавања текста, цурење боје из репертоара апстрактне уметности и подастирање слојева, успостављајући однос између текста и слике, линије и боје, калиграфије и архитектуре. Укрстио је експресивну и апстрактну уметност са источноправославном, слово и слику у славу Његоша.

На његовим радовима стара, срушена капела, Његошево последње, орловско смотриште, блиста као рубин, заливена крвљу поколења, у визији сагледана, обасјана светлошћу мајске зоре, како гласе стихови чувене црногорске песме. „Ево тајна бесмртника“, каже Његош у прологу спева „Посвета праху оца Србије“. Све је на Драговићевим уљима, акварелима и гвашевима од ватре, стихијно, моћно и узнесено, онако како треба славити Његоша, црвене боје хлађене су обилато плавим, у судару и хармонији сила. Нема ту много места за човека, осим уколико није Карађорђевог кова. Свето писмо ћирилица, цркве и небеса устројавају Драговићево читање „Горског вијенца“, усмеравају га ка висинама и ћутању. Сликара занима виши поредак, проблем сакрализације – како да се модерна уметност приближи светом, што је представљало изазов многим значајним модернистима. По правилу је изнад његових композиција небо, силно, узбуркано, олујно или као у зори, мешају се рујне, опојне боје са космичком хладноћом. Море је доле и горе, сликар у небесима чита наговештаје драматичних догађаја, представа је повишене ликовне температуре, јер другачије не може и не сме бити. На обалама од мора облака, високо на стењу, стоје стамене чуварне камене капеле. Када прети да крст падне са цркве, стражари усамљени Његош над својим и нашим веком а подно његовог вечног боравишта вију се гнусобе, испарења која остављају потурице, зли и отпадници. Драговић у том смислу успоставља и дијалог са Петром Лубардом на ликовној, метафизичкој и националној основи. Слика слободно јер тако тражи снажан израз, слика чистим бојама јер је спев чист и светао. Његош јасно каже: „Све је пошло ђавољијем трагом,/ заудара земља Мухамедом“, слутећи нова турчења.

[restrictedarea]

Горостасно, високо изнад планина, ураслог у небо, Драговић воздиже Кнеза Лазара, не као сећање или духа већ као фигуру у чију славу планине пламте. Ако је Гоја сликао киклопе и дивове од којих стрепе Лилипутанци, људи што бесмислено тумарају по земљи, Драговић приказује џиновску фигуру светог кнеза која наткриљује историју као опомена, чувар и узор. Из облака помаља се гигантски светитељ, лик ратника који је пригрлио царство небеско. То се не може изразити реалистички, прецизним и детаљним цинцулирањем; уметник удара снажно, шири, раскриљује потезе по површини дела, више слути него што слика. „Ал‘ тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права“, пише Његош и одмах додаје како то извести: „Ако сабљу пољубиш крваву/ и запловиш у ноћне валове,/ сљедује ти праху светковање.“ Зато су Драговићева одгонетања Његоша узнемирена, не би ли се сликар приближио светом, вазда је устрептао.

Крајње гледано, чин сликања мора бити свет или га не сме ни бити, али како га извести а да није иконописање? Драговић налази пут у синтези слова, текста и слике, дрвета и камена, гусала и орнамента, боје и садржаја спева, ликови којима представља и самог владику спајају новаторство са традицијом, венчавају етнос и етос. Зато је планина на којој је капела сачињена од слова, камен је и реч, крвава и вечна, зато су Његошеви ликови, као Вук Мићуновић, распаљени и душевни па Кнез Роган каже: „Ада што је овај мјесец црвен/ како да је из огња испретaн?“ Камен који пламти као реч, као ватрена, крвава стихија српске историје, стваралац приказује и као преплет, слагање, бојеним тракама твори чврсту структуру. „Нека буде борба непрестана“, недвосмислен је Његош а његова порука вечно напредна.

Књигу мудрости и духовног крепљења са сликама дубоке оданости Његошу обликовао је Јован Жељко Рајачић, најбољи српски дизајнер. Нимало случајно почео је и завршио са Драговићевом сликом владике. У књизи издавача Партенонa из Београда (има ли бољег назива за Његошевог издавача) на изложбама Драговићевих остварења из циклуса посвећеног „Горском вијенцу“, у дару и мару трудољубивог Рајачића, сусрели су се лепота и оружје, Црна Гора и анђео, духовност и витештво, Његош и ми.

[/restrictedarea]