Почетна / БРОЈ 357 / Слово и слика у славу Његоша

Слово и слика у славу Његоша

Дејан Ђорић
Драговић користи стара, али и нова средства, палимпсест као средњовековно решење усложњавања текста, цурење боје из репертоара апстрактне уметности и подастирање слојева, успостављајући однос између текста и слике, линије и боје, калиграфије и архитектуре

Недавно се завршила велика изложба слика, скулптура и радова на папиру Предрага Драговића у београдској Галерији 73 а потом је уследила слична у Народном музеју у Ужицу. Реч је о делима инспирисаним спевом „Горски вијенац“ владике Петра II Петровића Његоша. Поводом двеста година од рођења великог владике објављена је књига „Горски вијенац“ која има поднаслов „Ликовно читање. Предраг Драговић“. Како је овај уметник сагледао Његошев спев? Користио је стара, али и нова средства, палимпсест као средњовековно решење усложњавања текста, цурење боје из репертоара апстрактне уметности и подастирање слојева, успостављајући однос између текста и слике, линије и боје, калиграфије и архитектуре. Укрстио је експресивну и апстрактну уметност са источноправославном, слово и слику у славу Његоша.

На његовим радовима стара, срушена капела, Његошево последње, орловско смотриште, блиста као рубин, заливена крвљу поколења, у визији сагледана, обасјана светлошћу мајске зоре, како гласе стихови чувене црногорске песме. „Ево тајна бесмртника“, каже Његош у прологу спева „Посвета праху оца Србије“. Све је на Драговићевим уљима, акварелима и гвашевима од ватре, стихијно, моћно и узнесено, онако како треба славити Његоша, црвене боје хлађене су обилато плавим, у судару и хармонији сила. Нема ту много места за човека, осим уколико није Карађорђевог кова. Свето писмо ћирилица, цркве и небеса устројавају Драговићево читање „Горског вијенца“, усмеравају га ка висинама и ћутању. Сликара занима виши поредак, проблем сакрализације – како да се модерна уметност приближи светом, што је представљало изазов многим значајним модернистима. По правилу је изнад његових композиција небо, силно, узбуркано, олујно или као у зори, мешају се рујне, опојне боје са космичком хладноћом. Море је доле и горе, сликар у небесима чита наговештаје драматичних догађаја, представа је повишене ликовне температуре, јер другачије не може и не сме бити. На обалама од мора облака, високо на стењу, стоје стамене чуварне камене капеле. Када прети да крст падне са цркве, стражари усамљени Његош над својим и нашим веком а подно његовог вечног боравишта вију се гнусобе, испарења која остављају потурице, зли и отпадници. Драговић у том смислу успоставља и дијалог са Петром Лубардом на ликовној, метафизичкој и националној основи. Слика слободно јер тако тражи снажан израз, слика чистим бојама јер је спев чист и светао. Његош јасно каже: „Све је пошло ђавољијем трагом,/ заудара земља Мухамедом“, слутећи нова турчења.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *