„Сфумато” о Европи која ишчезава

Премијера драме „Хотел Европа“ у Београдском драмском позоришту

Пише Рашко В. Јовановић

Ово је представа која дисонантно кореспондира са актуелним eвропским идолопоклонством код нас – метафорична сценска пројекција старе и уморне Европе, уздрмане најновијим догађајима…

Владало је велико занимање за прво извођење досад неприказиване драме Синише Ковачевића „Хотел Европа“. То је и разумљиво, јер реч је о аутору бројних успелих, радо гледаних и награђиваних позоришних драма,  радио-драмских текстова, ТВ драма и серија, филмских сценарија. Ковачевић је ситуирао радњу своје драме „Хотел Европа“, која се жанровски може означити и као трагикомедија, у време самог почетка осамдесетих година прошлога века, значи три и по деценије након завршетка Другога светскога рата или „Велике катастрофе“, како главна јунакиња, госпођа Биргит Блаб, девојачко Фон Ритенкројц, иначе власница „Европе“, назива овај ратни сукоб, који је као последицу имао огроман број људских жртава и велика разарања. Чудан је скуп гостију хотела „Европа“, како по националном саставу, тако и по навикама и начину понашања. Ту је Џонатан Смит, Енглез, пензионисани часовничар и оптичар, који је упркос многим годинама необично радознао те проматра и прати све што се у хотелу догађа − нарочито је заинтересован за првог суседа, тридесетпетогодишњег песника Александра и прислушкује његове телефонске разговоре. Ту је и једна Францускиња, госпођица Емилија Дипон, плетиља чипки и гоблена, иако у одређеним годинама, још девица, те зато, гајећи култ фалуса, радо гледа порниће; затим Италијан Ђузепе Таљатела, капетан дуге пловидбе у пензији, који има много година; Шпанац Хуан Дијез Рамирез, банкарски чиновник, „година нешто мање од много“; затим Холанђанин Матија ван дер Сад, градитељ насипа пред пензијом, такође „година нешто мање од много“; потом две сестре, Данкиње, Анке и Гертруде Клајсен, Јеврејке, година неодређених, али ипак много, које су у „Европи“ под лажним именима живеле још од избијања Другога светскога рата; појавиће се и Аустријанац Јозеф Прохаска, професор у пензији са доста година. Продефиловало је и још неколико лица: католички свештеник, иследник, мајстор, поштар, Сулејман Топуз и млађа жена. Сви они, боравећи у хотелу, проводе испразно своје време и може се рећи како се ништа не догађа и најчешће се разговара о прошлости, редовно са сетом, али понекад и са хвалисањем призивају се успомене. Чамотињу ће пореметити смрт песника Александра, правим именом Теодороса Елефтеридиса, који је водио љубав разговарајући телефоном са девојком Маријом, с тим што ће се испоставити да је окретао број телефонске централе са које се могло чути тачно време!

[restrictedarea]

У предговору „Хотелу Европа“, који је срочио у форми писма редитељу, Синиша Ковачевић с правом указује како је ово једна необична и збуњујућа драма, чију „необичност“ чине „испреплетаност времена и простора, заумност, одсутност реалности… толико иманентне оваквој врсти људи“. Зато је при извођењу важно на сцени остварити једну посебну атмосферу, јер би се без ње „изгубила она драгоцена измаглица, она сфумато атмосфера, као на слици старих мајстора. Уопште, мислим да је сфумато прави израз за читање и поставку ове драме. И у њеном ликовном и у сваком другом смислу. Оно што ја не бих волео, то су зидови на сцени, сценографија која асоцира на реалистичну атмосферу хотела или пансиона“. Стицајем околности, у случају ове представе то писмо Ковачевић упутио је самоме себи. Може се рећи да је у својству редитеља углавном успео да удовољи властитим ауторским захтевима − определивши се за реалистичку стилизацију делимично у смеру гротеске, уз перманентно настојање да оствари адекватну сфумато атмосферу. Учинило нам се да је више успео у погледу поступка стилизације, а мање у стварању атмосфере. Глумачка екипа коју је окупио наступила је стилски јединствено и са одмереним гротескним акцентима оживљавала је готово све улоге. Слободан Бода Нинковић у улози Џонатана Смита имао је најобимнији задатак, који је решавао децентно и ненаметљиво. Он је био нека врста водитеља представе у смислу разјашњавања свега што се збива у „Европи“. Даница Ристовски успевала је да као строга и непопустљива власница хотела Биргит Блаб буде у неким тренуцима чак и шармантна. Матеја Поповић као Александар каткад је непотребно западао у воде театралности и био мање у тону дискретне гротеске. Од осталих глумаца истакли су се Драгослав Илић, који је као Холанђанин Матија ван дер Сад, љубитељ пецања, остварио упечатљиву гротескну фигуру на сцени, док је Зоран Ђорђевић играо пет епизодних улога са финим нијансовањем и диференцирањем у ставу, покретима и говору. Јелена Чворовић Пауновић као госпођица Емилија Дипон успешно је одиграла наивку која је зашла у године. Борис Радмиловић (Хуан Дијез Рамирез) и Небојша Љубишић (Ђузепе Таљатела) живописно су дочарали две карактеристичне медитеранске фигуре…

Представа је играна у функционалном декору Миодрага Табачког и живописним костимима Јелене Стокуће. Музика Кристине Ковач допринела је стварању елегичног расположења у пансиону, названом хотел „Европа“. Ово је представа која дисонантно кореспондира са актуелним европским идолопоклонством код нас – метафорична сценска пројекција старе и уморне Европе, уздрмане најновијим догађајима не само у Украјини него и у Паризу, па у Грчкој, и видећемо где још све не…

[/restrictedarea]

 

„Хотел Европа“

ПИСАЦ
Синиша Ковачевић
ПОЗОРИШТЕ
Београдско драмско позориште – Сцена „Раде Марковић“
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
30. јануар 2015.
РЕДИТЕЉ
Синиша Ковачевић
СЦЕНОГРАФ
Миодраг Табачки
КОСТИМОГРАФ
Јелена Стокућа
КОМПОЗИТОР Кристина Ковач