Почетна / Интервју / Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Талас буђења запљуснуће свет

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Талас буђења запљуснуће свет

Разговарала Биљана Живковић
Не мислим да ће се САД и ЕУ одлучити на отворен рат са Русијом. То би им било глупо. Али, оне имају могућности да измуче и Украјину и Русију, оне ће се својски потрудити да све те могућности искористе

О себи могу рећи да се трудим да што више читам, бирајући ауторе трију категорија: оне који су осмислили западно друштво што нам се нуди као узор; оне који су схватили и одбацили евроцентризам и цене разноврсност цивилизација; оне који су доживели тешке кризе и болести друштва и лично посматрали распад. Из свега што сам до сада прочитао могу извући закључак: интелектуални тим „архитеката“ перестројке свесно се послужио преваром колосалних размера. Просто ме је запрепастио тај корак људи од науке, то је сасвим нечувена појава, пише др Кара-Мурза, у свом чувеном уводу „Вјерују“, у књизи „Опет питања вођама“ – дубоко инспирисан бременитим временом транзиције у Отаџбини, која је крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века хипнотички и сабласно млела руску државу, народ, привреду, науку – највећу земљу, која се простире на два континента.

Др Сергеј Георгијевич Кара-Мурза познати је руски научник, теоретичар, писац, аутор књиге „Манипулација свешћу“ о савременим токовима у свету и све јачем насртању Запада на Русију. У српској јавности, али и у свету, познат је, пре свега, по књизи „Манипулација свешћу“. Она је отворила ново поглавље у сагледавању узрока таласа глобализма, који је запљуснуо човечанство уништавајући државе, народе, стварајући услове нпр. за перестројку 1987. – фазу веома болну за руски народ у време рушења СССР, затим рушења Берлинског зида 1989, и као резултат, рушења СССР 1990/91. године. Управо те године у тадашњој великој совјетској земљи, чији је стуб руски народ, биле су индикативне за нашег уваженог саговорника и његове бројне истомишљенике, који су, како он каже, приметили да се „нешто необично дешава са народом, да људи нису били у стању да пруже отпор, да трезвено размишљају, да доносе правилне одлуке“ – речју, били су – изманипулисани. А њихове државе до крајњих граница исцрпљене, скоро уништене. Повод за разговор, осим „Манипулације свешћу“, јесте и књига „Демонтажа народа“ која ће ускоро бити објављена у Србији. Др Кара-Мурза говори језиком научника, стога су му реченице кратке, али је његова мисао широка. Он даје одговоре и нуди могућа решења. Наш саговорник напомиње да је у свет методологије научне мисли и њене систематске анализе закорачио још давне 1968. године.

Пре општег зла што је захватило човечанство (инструментализоване револуције, економске кризе, наметнути ратови који „креаторима“ НСП доносе профит – а другима распад држава, сиромаштво, уништење…) дали сте одговоре зашто и како се то дешава. Шта вас је подстакло да напишете „Манипулацију свешћу“, али и остала дела, која се баве узроцима и анализом савремених светских токова?

У време Горбачовљеве „перестројке“ у СССР, а потом на почетку „реформи“, многе је пренеразила лаковерност већине грађана. Веровало се очигледно неистинитим изјавама и обећањима политичара. А када би људе упитали: „Како томе можеш да верујеш?“, одговарали би: „Па он је то јуче лично изјавио на телевизији!“ Понеко је чак помишљао да су људе у великим градовима озрачили некаквим психотропним зрацима. Совјетски људи нису били спремни да „не верују“ телевизији или новинама. И ето, 1996. или 1997. године дошли су ми отац и син, Кримови. Казали су ми да је постала насушна потреба – књига о манипулацији свешћу. Обојица су били физичари. Они су отворили малу издавачку фирму и рекли ми да је неопходна разумљива књига о манипулацији свешћу. Не смеју се наши искрени и лаковерни људи оставити без неопходног и за њих новог знања. Почео сам тада да скупљам литературу, да размишљам, да другим очима сагледавам стварност, да гледам телевизију и читам новине – и негде 1999. године саставио сам књигу „Манипулација свешћу“. Материјала је заиста било много, није нам требало ремек-дело него књига за „аналфабетски течај“ – „ликбез“ (тако су 1920-их година скраћено називани курсеви „ликвидације безграмотности“ –неписмености). Темељније књиге почео сам да пишем касније, после пет година. И за то време настале су књиге, друге, затим треће генерације…

 

[restrictedarea]

Шта је, заправо, манипулација свешћу и колико је стара? Ко су манипулатори?

Мислим да је манипулација свешћу, као технологија господарења, настала у енглеским колонијама у Америци, где су се слегли дисиденти и секташи из Европе, и они нису могли управљати старим методама – нису имали никаквог ауторитета. Али „занатлијски“ начини манипулације настали су одмах с влашћу, тј. са човеком. У наше време важна је управо технологија – са својим теоретичарима, конструкторима и техником. Често кажем, када ме питају шта је манипулација, да је она само један чинилац силе наших непријатеља, оружје за непосредни бој. Главни су узроци – у нашој сопственој слабости, а они су много сложенији, њиховом разумевању тек се приближавамо. А теже их је и описати.

Тврдите у књизи „Манипулација свешћу“ да се у сваком чину разарања види нека целина, односно они идеали и интереси којима се руководе рушитељи. Време перестројке и наука.

Тачно тако, при томе, виде се и узроци слабости жртава. Непосредно сам посматрао, код нас у Русији, настајање, оправдавање и остваривање програма за разарање совјетске науке. Наша наука – као јединствена културна и духовна појава, тешко да може да се објасни. То вам је слично појави Пушкина. И шта се десило: у то време демократска елита код нас посматрала je агонију са лоше прикривеним задовољством, као размажено дете смрт мачета када га измрцвари. Без икаквог узвика сажаљења или бола. И данас о томе често размишљам. Тражим неко објашњење. Понекад ми се учини да се из нашег народа био издвојио известан његов део који је физиолошки унеколико другачије устројен. Као када би се у политички покрет удружили, рецимо, хомосексуалци. Можда они и имају разлога да се љуте на остали део народа, али би било страшно да тотално преузму власт и покушају да све нас приморају на живот по њиховим начелима.

Како из вашег угла изгледају трагична збивања у Русији од 1905. до 1918. године?

Дешавања у Русији у поменутом периоду посматрам као збивања у нашој историји која су судбоносно одредила наш живот у ХХ веку, а умногоме и савремене токове догађаја.

Како коментаришете одлуке које доноси Путин у време када су Русији наметнуте санкције Запада, као оправдање за „балкански сценарио“ какав, све је очигледније, САД и трабанти спремају и њој? Прилике у вашој земљи подсећају нас на 90-те, почетак српске агоније, када је Србија била окривљена за све балканско зло.

Како се на то може гледати! Мислим да ћемо проћи кроз тешко време. Не верујем да ће се Сједињене Америчке Државе и Европска унија одлучити на отворен рат са Русијом. То би им било глупо. Али, оне имају могућности да јако измуче и Украјину и Русију, и оне ће се својски потрудити да све те могућности искористе. На њихово понашање наши људи у Русији гледају хладнокрвно, већ су се доста тога нагледали. Можда ће у нас бити потреса, али сад се још не може рећи којим путем би пошао тај процес. А на њихове (западњачке, америчке) фобије не треба обраћати много пажње, ми треба да лечимо своје државе и друштва, а не да траћимо своју енергију на полемике с њиховим фразерима и пропагандистима.

Западни медији Путину приписују – оно што чине, заправо, Обама, Меркелова… (добро плаћене слуге новог фашизма). Зар то није очигледан пример манипулације?

Свако користи оружје које сматра ефикасним и достојним себе. Не треба да се спуштамо на њихов ниво, западњачки. Ми у Русији морамо сву своју велику енергију усмерити на разговор са нашом омладином. Ту се решава судбина и будућност руског народа!

Може ли Русија да изнађе снаге да се избори са садашњим искушењима? Многи аналитичари сматрају да није само Русија у питању него уз њу и цело човечанство, од јаке Русије зависе мир и равнотежа у свету. Да ли се слажете?

У Русији су грађани и нова поколења већином очврсли, али је недовољно интелектуалне снаге. Ми тек излазимо из културне кризе, а многи процеси деградације још се настављају. Али то што су удесиле у Украјини Сједињене Америчке Државе и њихови сателити силно је потресло нашу омладину и васпостављање критичког мишљења и воље се убрзало. Жалосно је што ће несрећа ударити по мноштву мирољубивих и добрих људи. Да, написао сам у „Манипулацији свешћу“ да ће бити тешка борба са манипулаторима и да у тој борби Русији припада посебна улога. Мислим да Русија има довољно снаге. Искушења више не делују, већина Руса осећа да је стање озбиљно. Вероватно ће нас ови ратови „новог типа“ јако скупо коштати, губици ће бити велики. Али, таква је судбина, немамо где да се повлачимо.

Зашто кроз историју Запад тежи да уништи Русију? Шта то говори о Западу, а шта о Русији?

То нас је задесило и ми морамо с тим живети. На однос Запада према Русији, о којем ви говорите, много је утицао раскол цркава (шизма). Године 1054. римски папа Лав IХ и константинопољски патријарх Михајло Керуларије бацили су један на другог анатему — дошло је до формалног раскида. То је веома озбиљна ствар! Потом, крсташки походи на Византију и руске земље. Потом, Ливонијски рат, у њему је формулисана концепција русофобије: Руси – то су варвари на кућном прагу“. И кренуло је! И наши руски цареви, и генерални секретари, и садашњи председници све време трудили су се, колико се могло, да русофобију ублаже. Али, да се та фобија на разуман начин заустави, није им пошло за руком. Може се живети, али долази до периодичних наступа агресије – час Наполеон, час Хитлер, па и ово сад…

Какав је ваш коментар на кризу у Украјини којој се не види скори крај? Украјина је изманипулисана – до ужаса братоубилачког рата.

Такви конфликти као што је овај у Украјини не трају бескрајно. Ова аномалија последица је дубоке кризе у земљи, која је привремено изменила свест дела становништва (уз помоћ манипуланата са Запада) али ће се та енергија релативно брзо угасити. У људима са „промењеном свешћу“ нема позитивног пројекта, већ су такви и Европу заборавили. Наступио је замор.

Како сагледавате, у светлу своје књиге „Демонтажа народа“, стварање украјинске нације?

Књига „Демонтажа народа“ садржи поглавље 23 „Школско градиво: етнонационалистички програм у Украјини“. У свакој републици је после ликвидације СССР искрсао проблем изградње нације. У Украјини је под притиском западних политиколога одабрана технологија етничког национализма. Етнонационализам консолидује народ представом о непријатељу и распаљеним колективним сећањем на неподношљиву увреду или трауму коју је тај непријатељ причинио народу. Он је окренут ка прошлости. А грађански национализам гради етничност на заједничком пројекту будућности. Он, по правилу, чак мора да води борбу против оних националиста који и даље експлоатишу црну представу о „проклетој прошлости“. Програм етнонационализма у Украјини, развијен уз учешће западних стручњака, представља велики подухват. Споља гледано, он је успешан и збија Украјинце око њихове државе русофобијом и сећањем на глад из 1932. године. Али, иза тог успеха је ћорсокак у који се Украјинци као народ увлаче. Исто тако, ни поједини народи Африке који су се у прошлости борили против колонизатора нису одолели искушењу примене етнонационализма и све досад су у ћорсокаку, раздирани трибализмом. Тако је и сада народ Украјине поцепан, и врло је тешко из ове кризе изаћи. Етнонационализам треба надвладавати.

Чему служе вештачке нације и зашто је њима лако манипулисати?

„Обојене револуције“ су револуције постмодерне. Оне користе збијајући и разарајући ресурс етничности. А револуције индустријске епохе које познајемо збијале су своје присталице рационалним идеалима социјалне правде. Постмодерна је одбацила ту рационалност, јасне и постојане структуре друштвених противречности; она класу замењује етносом, што омогућава поставку политичких спектакала пуних емоција из којих се искључује сам проблем истине и преовладава ничим неограничена митологија и уобразиља. Етнолози и културолози су пронашли начине за активирање тих духовних структура. Исполитизована етничност може се створити од нуле у кратком року, заједно са представом о непријатељу којем „пробуђени етнос“ мора да се освети или од њега мора да се ослободи. Збијеност која се тако постиже јачег је интензитета од социјалних интереса. Притом, мноштво образованих људи може да збаци омотач цивилизованости и рационалности и претвори се у архаичну фанатичну гомилу. Ствара се, на кратко време, нови народ – велика група људи са месијанском свешћу, који су уобразили да су спасиоци нације (земље, цивилизације итд). У њиховој свести као да су избрисане историјски уобличене вредности културе властитог друштва и у њих се ставља, попут диска у рачунар, програм са неким другим вредностима.

Можда бисмо на трагичном примеру Србије, уопште српског народа у целини, могли да сагледамо моћ и тајни циљ манипулатора?

Како се год окрене, манипулација свешћу само је један од многих инструмената који непријатељи користе као своје оружје. Мислим да је трагедија Србије и Русије, и српског и руског народа, умногоме била проузрокована тиме што се друштво изменило много брже него тадашњи политички систем и његова културна основа. Настала је криза погледа на свет, па је било лако изманипулисати и заврбовати елиту и код вас у Србији својевремено, и у Русији. Да није било Хладног рата, ми бисмо слабости преживели, али нам историја није дала такву повластицу.

Колико је битно сачувати духовност православних народа, да ли је она, осим војнотехничке опремљености и спремности, данас најјаче оружје?

Духовност је једна од главних компонената снаге једног народа. Али не и једина. Треба имати поуздано и реално знање и о себи, и о непријатељима, и о слабостима својих људи и њихове културе. Ту нисмо сасвим били на нивоу изазова (савремених токова). Али наши народи нису се никуда дели, изучимо своје слабости и пропусте, поново сјединимо људе правдом и заједничком енергијом и искочимо из јаме у коју смо упали. У томе правцу се крећу ствари, мада ће губитака бити још много.

Да ли је могуће одбранити се од глобалистичког, неки аналитичари кажу, мрежног похода на свет? Стиче се утисак да је свет деценијама успаван. Зашто је човечанство забрињавајуће пасивно? Можемо ли, и када, очекивати талас буђења?

Не знам добре теорије о понашању народа и човечанства у дугим временским интервалима, али је видљиво да је то кретање неравномерно. Ово се добро види по карактеру поколења. Сада, по мом мишљењу, сви ми и хришћански свет смо на линији пада. Дакле, не могу се очекивати велики пробоји. Али, како је рекао песник, „певају, певају у земљи свети корени, али ти прве жетве нећеш видети“. Наш је задатак да очувамо те корене, а потом и изданке. Таква су времена… Мора се очекивати талас буђења у свету! Али чини ми се да ће он настати тако изненада и све нас повући са собом да нећемо имати кад о томе ни да мислимо.

 Превод: Драгомир Давидовић и Сава Росић

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Treba pročitati šta piše on,a i šta piše Dugin .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *