РАДОМИР ПУТНИКОВИЋ – Срби у чељустима „Бриселтерне“

Разговарала Љиљана Богдановић

Моји многобројни сусрети с политичарима у Америци, Британији, Италији, Швајцарској и Скандинавији примери су суочавања са помањкањем основног знања o Југославији …Протестовао сам код једног лабуристичког посланика из Шкотске 2006. због његових неистинитих навода у вези са Косовом. Он ми је одговорио, наводећи при томе погрешно имена др Караџића и генерала Младића. Првог је навео као „Karavic“ а другог као „Miladic“. Кад сам га због тога исправио, послао ми је бујицу оптужби, као да сам га увредио, и изјавио да му је жао што његова, Лабуристичка партија, није дошла на власт на почетку грађанског рата, јер би тада, по њему, ситуација у Југославији била сасвим другачија. Заједно с незнањем ишли су сујета и препотентност политичара које сам сусретао и с којима сам имао контакте.

Наведена запажања о „стручности и компетенцији“ неких утицајних западњака који, посредно или непосредно, утичу на судбину српског народа и државе, као и читавог Балкана, део су препоруке којом „Печатов“ саговорник – писац, издавач и публициста Радомир Путниковић (1936. Београд) читаоцу појашњава разлоге који су мотивисали његов деценијски ангажман, чији је део записан и сачуван у књизи Искрено ваш.

Како је овај рођени Београђанин већ деценијама заправо грађанин Лондона, то је и почетак нашег разговора био усмерен на предности јасног увида који се може имати – данас као и увек – са ове у нашем свету свакако привилеговане „осматрачнице“.

Уједињено Краљевство је, заиста, било гравитациони центар међународног система од краја Наполеонових ратова па све до Другог светског рата. Оно је уобличавало империјалну структуру која је креирала не само међународне односе већ и унутрашњи политички поредак у земљама које су дијаметрално различите, попут Сједињених Америчких Држава и Индије. Може се рећи да је Британија била осовина светске историје. Има ли данас промена у том смислу?

Британија данас то више није. Сјај империје је одавно потамнео. Величина се само још вештачки одржава кроз Комонвелт, чланство у Савету безбедности и у томе што је поседник нуклеарног оружја и две-три војне базе.

Уједињено Краљевство се помно труди да се одржи на светској политичкој сцени, иако већ дуго живи преко својих могућности. Једном најбогатија земља на свету, данас има дуговања од преко 115 милијарди фунти. Двадесет одсто становника живи на граници сиромаштва. Према званичној статистици, 2,5 милиона деце нема адекватну исхрану и нормалне услове за развој. У појединим болницама се чека по шест месеци на операцију. Она је у Европи прва по „binge drinking“, неконтролисаном конзумирању алкохола, и трудноћи код малолетника. За последњих дванаест година има два неуспешна рата, у Ираку и Авганистану. Из Ирака је, у својој историји, бежала четири пута.

Ово може да буде утеха нама Србима, јер нас сматрам лошим ђацима историје.

Велика Британија је изгубила морални компас за последњих пола века. То није иста земља у коју сам дошао да живим пре 44 године. Пре четири деценије имали сте политичаре с којима се можда нисте слагали у ставовима, али сте их поштовали. Данас имате опортунисте, откачене од стварности, интелектуалце лаке и средње категорије, без имагинације и моралне храбрости. Влада „политичка коректност“ подобна медиокритетима, која не дозвољава широко отворену, транспарентну дискусију на свим социјалним нивоима о горућим проблемима земље.

Медији подржавају тренд, посебно Би-Би-Си, стиче се утисак да невидљива рука вуче конце иза политичке сцене.

Ја сам имао „срећу“ да се упознам са старом и новом генерацијом британских политичара и да радим са њима. У својој књизи Искрено ваш (издање „Прометеја“) поменуо сам неколико политичара с интегритетом који су у време грађанског рата у Југославији заузели праведан, частан став. Њима дугујем неизмерну захвалност, јер би без њихове подршке мој рад на одбрани истине о Србији био упола ефектан.

Којим утицајним Британцима је на срцу била истина о догађајима у Србији, односно Југославији?

Овде мислим на лорда Карингтона, с којим сам имао кореспонденцију од времена кад је био председник Конференције о Југославији, бескомпромисног борца за истину о Југославији, Тонија Бена, Алис Ман, Роберта Веринга, лорда Тебита, Тама Дијела, на крају своје политичке каријере најстаријег члана парламента. О сваком од њих имао бих посебну реч да кажем. Поменућу само случај лорда Карингтона. Он је после рата на Фокландским острвима дао оставку, зато што је сматрао да је као министар за иностране послове требало да зна да Аргентина припрема напад. Маргарет Тачер је покушала да га одврати од те намере. Он се ипак повукао из владе. Данас ћете тешко наћи политичаре у Енглеској, код нас у Србији или било где који ће дати оставку на свој положај из принципијелних разлога.

[restrictedarea]

На другој страни, имали сте окореле опортунисте, ограничене политичаре који су у грађанском рату у Југославији видели могућност да покупе јефтине поене, да за себе направе каријеру. И то им није сметало зато што су имали мало или никакво историјско и геополитичко знање о земљама Балкана. Многобројни су примери. У књизи сам навео случај баронесе Вилијамс, која је, према писању „Њујорк тајмса“, тј. информацији коју је лист добио од Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине у Сарајеву, тврдила да су Срби у Босни силовали 50 000 жена! Педи Ешдаун, високи представник, популарно назван „Босански Газда“, који је у току рата у фебруару 1999. на Би-Би-Сију давао изјаве да на Косову живи пет одсто Срба, те тако немају морално право да задрже Косово. Вилијам Коен, амерички секретар за одбрану, који је 16. маја 1999. године тврдио на Си-Ен-Ену да су Срби убили преко 100 000 Албанаца. Наравно, Тони Блер, који је био главни иницијатор бомбардовања Југославије. Колико су политичари у Великој Британији, и не само тамо, одлазили далеко у необјективности, загрижености и лажима, могуће је оценити из примера др Дениса Макшејна, лабуристичког посланика. Денис Макшејн, министар за Европу у британској влади, изјавио је у парламенту 17. јуна 2003. да је покољ породице Столић у Обилићу на Косову, у ноћи 4. јуна 2003, резултат породичне свађе. У то време одлазио сам на Косово и био обавештен да су породицу Столић, оца од 80 година, мајку од 76 и сина од 52 године, мучили а онда убили на најсвирепији начин албански екстремисти. Од породице је у неколико махова тражено да прода своју кућу, што су они одбили. По извршеном масакру, починиоци злочина запалили су кућу Столићевих.

Ви сте успели у настојању да се разјасни истина о овој трагедији?

После изјаве министра у парламенту, јавио сам му се и напоменуо да је обмануо парламент. Размењен је велики број писама. Напослетку сам био принуђен да се обратим првом министру Тонију Блеру како би у јавност доспела истина о овом злочину. У моје име, поред неколико других парламентараца, интервенисао је код Тонија Блера Там Дијел, тада „отац“ парламента, као најстарији члан. Ова иницијатива опет није донела резултат. У писмима др Макшејна, или у одговорима написаним у Форин офису у његово име говорило се о томе шта се догађа и шта је постигнуто на Косову, све у стилу да се од интервенције у Југославији направи „успешна прича“, али не и о томе шта се догодило у Обилићу у ноћи 4. јуна 2003. године. У међувремену, понудио сам Форин офису сведоке, између осталих функционера Европске уније који је непосредно после злочина дошао на место где је породица Столић била убијена. Преписка у вези с овим случајем трајала је четири године. Са одговором на још једно писмо премијеру јавио ми се тадашњи министар за Европу Џим Марфи. У писму од 31. јуна 2007, у име првог министра, он пише да др Макшејн није обмануо парламент изјавом од 17. јуна 2003. Наводно, министар је у то време имао на располагању само информацију коју је изнео. После уобичајене „лакиране“ приче о напретку ситуације на Космету, Џим Марфи каже: „Нажалост, случај је још увек под истрагом и ми можда никад нећемо сазнати истину о томе шта се догодило.“ Дакле, после четири године „истраге“, починиоци овог гнусног злочина нису приведени правди.

За име Дениса Макшејна везана је и једна гротескна лаж. Он је у време рата у српској Покрајини Косово и Метохија изјавио у парламенту да је Србија узела Косово од Албанаца, исто као што је Немачка 1939. узела Судетску област од Чехословачке! Ја сам од почетка афере с породицом Столић био уверен да је др Макшејн лажов и варалица. Ово се после неколико година показало тачним. Он је 2010. године од Парламентарне комисије, која контролише трошкове везане за парламентарни рад, оптужен за проневеру. Испоставио је неколико лажних рачуна за надокнаду трошкова за послове који нису постојали, а своју гаражу пријавио је као канцеларију. За ово је осуђен на затворску казну од шест месеци − други би за овакву проневеру, ако ни због чега другог, примера ради, добили више. Од казне, издржао је само половину.

Упркос неговању представа о строгој уређености и високој законској организованости западног света, корупција је раширена болест у безмало свим земљама Запада?

Многи су примери корупције у Великој Британији данас. Познато је да можете да добијете титулу лорда ако партији која је на власти учините посебну услугу или јој дате новчани прилог. Последњи пример експедитивног одласка у Дом лордова је Арминка Хелић, муслиманка, избеглица из Босне. За њу су се заузеле две личности које су у име британске владе биле постављене у Босни и тамо заузимале висок положај. Арминка Хелић је постала саветник Вилијама Хејга, доскорашњег министра за иностране послове, а и сада у власти високо позиционираног политичара. Намеће се питање шта је то посебно она учинила за владу у току четири године да би експедитивно отишла у Дом лордова!? Могуће да је њена посебна услуга влади била у томе што је организовала низ сеанси са фото-репортерима светских листова који су забележили сусрет холивудске звезде, Анђелине Џоли, и Вилијама Хејга у Лондону, што свакако није шкодило публицитету министра за иностране послове а још мање госпођици Џоли. Иначе, Анђелина Џоли овде је позната као заштитник женских права и по филму режираном у Сарајеву.

Британце стиже реалност коју су сами креирали, мешајући се у послове других пре него што би поспремили ствари у својој кући. Били су фактор у разбијању Југославије, од Американаца инструментализовани у стварању „независног“ Косова. Џон Сојерс, својевремено британски амбасадор у Уједињеним нацијама, а потом директор обавештајне службе MИ5, изјавио је у Приштини 13. фебруара 2006. да ће Косово „напослетку бити независно“.

Поновио је оно што је Џорџ Буш Млађи изјавио приликом посете Европи, много пре него што су преговори о Косову били завршени. Отворено, без увијања. Она прича коју смо толико пута чули о статусу Косова и Метохије − „стандарди пре статуса“ − данас се може узети само као фарса. Као што сви знамо, стандарди у Покрајини нису били остварени, а Албанци су објавили „независност“. Питам се коме је требало све оно замајавање и преговори, кад је будућност српске Покрајине била већ одлучена 1999. године у Рамбујеу. Требало је отимању 15 одсто територије Србије дати какав-такав демократски привид. Сасвим сигурно: да су у време кад су се Албанци припремали да објаве „независност“, Американци и Британци, као што у многим међународним пословима иду руку под руку, захтевали од Албанаца да не иду даље у својим националистичким претензијама, „независност“ се не би догодила. У остварењу амбиција Албанаца на Косову неспорно велику улогу одиграла је Немачка. Немачкој и Аустрији било је у интересу да умање величину и значај Србије на Балкану. Између осталог, радило се и о реваншизму. Међу немачким службеницима у Унмику на Косову могло се чути: „Тако треба Србима, они су нама узели Војводину.“

У многим приликама сам писао и документовао да земље НАТО, скривајући и маргинализујући злочине над другим националностима, подстичу Албанце на криминалне активности на Косову. До краја моје активности у вези са Косовом, 2010, уништено је, према званичним извештајима Владе Уједињеног Краљевства и Унмика, 155 цркава и манастира, 250 гробаља, а 6.670 гробова је уништено или оштећено. На моје питање политичарима и медијима у Америци и Британији какав је то народ који не поштује гробља свог суседа − Турци су у време отоманске окупације Србије имали више обзира према туђим гробовима − нико није умео или није хтео да одговори. Данас, с ове временске дистанце гледано, може се доћи само до једног закључка: криминална дела Албанаца према Србима на Космету највећем броју политичара у Вашингтону, Лондону и Берлину нису сметала.

Лорд Карингтон у једном од својих последњих писама каже: „Ви знате да ја мислим да је Србима учињена неправда.“ Србима је учињена историјска неправда. Добронамерни пријатељи ми објашњавају:

Сила Бога не моли! Добро, схватам, ми смо мали народ, морамо правити уступке, понекад се и повиновати да бисмо се сачували. Сматрам, међутим, да ако заборавимо криминална дела и неправде које су нам нанете за последњих двадесет пет година, све ће теже ићи. Ево, Американци и Немци већ раде на томе, траже да заборавимо све што се догодило у току НАТО интервенције у Југославији. Покушавају да нам оперу мозак. Има ироније у ономе што се данас догађа између Србије, Европске уније и Америке. Све подсећа на време од пре седамдесет година кад сте, да бисте били подобни, морали да се повинујете вољи Коминтерне. Сад имамо „Бриселтерну“, која нас утерује у Европску унију као овце у тор. Постављају се стално нови услови да бисмо имали част да уђемо у Европску унију.

После случаја Столић и других, наметнуо се закључак да земље које су интервенисале у Југославији и бомбардовале Србију задуго неће имати објективан и фер став према Србима. Наивно је веровати да ће државе Алијансе имати другачији однос од оног који искључиво води рачуна о њиховим интересима. Енглези су практичан народ, који увек прво гледа свој интерес. Зар се то није показало у Првом светском рату, при пробијању Солунског фронта? У међународним односима нема љубави, има само интереса. Треба поставити питање за отрежњење: Како државе Алијансе да имају објективан став према Србији? Да би га имале, морале би да признају злочине почињене над њеним народом: штете од санкција и бомбардовања Југославије износе 96 милијарди долара. Разарање градова, индустријских постројења, мостова, виталних саобраћајница земље, чак болница, школа и старачких домова… 2 568 жртава, од којих 154 деце, и преко 9 000 рањених, један број њих са сталним инвалидитетом. Преко 14,5 тона радиоактивног материјала бачено је на Србију, а резултат је велики пораст леукемије и болести везаних за рак, данас. Југославија је пре рата била земља Трећег света, није имала значајних материјалних и финансијских резерви. По завршетку рата 1999, Србија је била уништена, последице народ трпи и данас и још ће их дуго осећати.

Америка тежи глобалној доминацији, која данас у одређеним ситуацијама прелази у хегемонију. Тотална доминација светом је њен циљ, она на томе ради детерминисано, бeскомпромисно. Има војне базе у 134 земље, са преко 400 000 војника. У случају Украјине пала је маска, Америка је отворено показала своје амбиције. Контролисати Украјину значи стати на границу Русије, ставити јој нож под трбух. Америка види у Русији свог највећег противника у Европи, на геополитичком плану супарника. Америка се, у случају Украјине, никад пре није тако отворено, без зазора, дрско мешала у унутрашње послове једне земље у Европи. Где сте још видели да у јеку немира − у Кијеву, кад је опозиција, укључујући и ону екстремну, профашистичку, покушавала да скине с власти владу Јануковича − један амерички сенатор, Џон Мекејн, и Викторија Нуланд, државни секретар у Стејт департменту, уз помоћ гласноговорника подстичу побуњенике на неред и деле им бисквите! Можемо претпоставити каква би реакција била у Америци да је представник руске владе, или представник било које друге државе подстицао незадовољнике у Вашингтону приликом демонстрација!

У документима које сте објавили има значајних назнака о америчком деловању и уплитању у сукобе у свету, па и у Југославији. Шта бисте као посебно и парадигматично издвојили?

Један од најважнијих докумената у књизи Искрено ваш је писмо Вилијама Вокера, верификатора мисије ОЕБС, oд 24. фебруара 1999. године. На моје питање да ли ради за америчку обавештајну службу, имајући у виду улогу коју је одиграо у Салвадору кад је тамо био амбасадор, а дотле су Американци тренирали одреде смрти у овој земљи, он одговара да не ради за њу. Даље каже: „ …У сваком случају, веома поштујем људе који раде за америчку обавештајну службу. Ова, као и друге владине обавештајне службе, има улогу у формирању спољне политике владе…“ Ову поруку би требало да прими на знање свако ко жели да разуме како функционише Влада САД. Она ће употребити свако могуће средство да оствари своје геополитичке циљеве. Оне неповерљиве ваља подсетити да је америчка обавештајна служба покушала девет пута да убије Фидела Кастра.

Наравно, није се могло очекивати да господин Вокер каже да ради за америчку обавештајну службу, као што се то није могло очекивати од господина Сојерса кад је дао изјаву у Приштини да ће Косово „напослетку бити независно“, па је касније званично постао шеф британске обавештајне службе. Танка је линија између „дипломате од каријере“, како се Вилијам Вокер представља, и обавештајца, ако ова разлика уопште постоји. Дипломатски статус најчешће је само параван за обавештајну активност. Познато је која је улога Вилијама Вокера била на Косову. Изрежирао је „масакр у Рачку“, после чега је дошла интервенција Америке и држава НАТО у српској Покрајини.

Да ли су се тензије и политичке страсти које су на Острву биле жестоко узбуркане у време референдума у Шкотској сада смириле? Сетимо се како је непосредно по објављивању резултата референдума, упућени аналитичар за прилике на Острву казао: „Свеједно, ‚политичка чаша‘ не само Британије већ целог Запада разбијена је.“ Какав је тада био ваш коментар?

Недавни референдум у Шкотској показао је да се консеквенце отцепљења једне државе од матице или излазак једне националне групе из заједнице народа не могу предвидети, без обзира на крајњи резултат гласања. Једно је сигурно, Уједињено Краљевство више неће бити онакво каквим га знамо.

Политичари Конзервативне и Лабуристичке партије, инертни, а још више арогантни, рачунали су да ће Шкотланђани гласати за Унију јер им то гарантује сигурност и стабилност. Кад су три недеље пред изборе видели у ком правцу расположење гласача стреми, настала је паника. Лидери три водеће партије потрчали су у Единбург са додатним уступцима онима који се нису одлучили за кога ће да гласају. Ово је упалило. Шкотланђани су гласали са већином од 400.000 гласова за останак у Унији. Проблем је у томе што је сваки од три партијска лидера „понео у капи различите слаткише“, оно што његовој партији одговара. Тако, остало је отворено питање како чланови парламента из Шкотске, а парламент има своју скупштину у Единбургу која решава питања што се тичу Шкотске, могу да гласају у Лондону о стварима које се тичу Енглеске, а чланови парламента из Енглеске, Велса и Северне Ирске у Вестминстеру немају утицај на политичка догађања у Шкотској. Проблем ће се тешко решити у будућности. Долази време политичких размирица и трзавица, за које се не може предвидети где ће одвести земљу.

Референдум у Шкотској охрабриће покрете за отцепљење у Шпанији – у Каталонији и Баскији, у Француској − на Корзици, у Белгији и на Балкану. Они с правом постављају питање: Ако је Шкотска имала референдум, зашто га не бисмо имали и ми? Овде долази и случај Републике Српске. Она има легитимно право да постави питање референдума у ближој или даљој будућности, ако је Шкотска имала демократско право да га спроведе у Уједињеном Краљевству. Случај Косова даје кредибилитет аспирацијама народа у Републици Српској. Косово остварује „независност“ без референдума, уз подршку држава НАТО, које су у Југославији интервенисале изван оквира међународног закона.

После шкотског референдума и Косова, поставља се питање зашто Руси у источној Украјини не могу да имају референдум. 1991, у време кад су велике силе разбијале Југославију а Велика Британија у Мастрихту трговином уступака с Немачком закуцала последњи ексер у ковчег заједнице јужнословенских народа, Савезне Републике Југославије, протестовао сам код Маргарет Тачер због улоге коју је британска влада имала у грађанском рату у Југославији. Добио сам одговор 3. децембра 1991, у којем, између осталог, стоји: „…Госпођа Тачер је упозната са страшним злочинима које је починио хрватски фашистички режим током рата, а упозната је и са неделима које су починили други у то време. Али она сматра да то није разлог за неприхватање демократски изражених жеља Хрватске и Словеније за независност…“ Тако, по „Гвозденој Дами“, Хрвати и Словенци су могли да имају „демократски изражене жеље за независношћу“, али то нису могли да имају Срби у Крајини, а не треба да их имају данас Руси у Украјини. Хипокризија и дупли стандард англосаксонске демократије узимају посматрачу дах из груди, остављају га без речи. Може се рећи да данас живимо у времену поремећених вредности, моралне конфузије и идеолошког хаоса.

 Како Британци, не само политичари, данас виде Русију и Русе? Наравно, и Србију и Србе? Које расположење и мњење су доминантни?

Не треба очекивати било какву значајну промену у политици Америке и Британије према Србији. Пре две године, Стивен Вордсворт, тадашњи амбасадор Уједињеног Краљевства у Београду, с којим сам својевремено, док је био у Форин офису, имао кореспонденцију, рекао је на Студију Б92 у вези са бомбардовањем Србије 1999. године од стране НАТО: „Бомбардовали смо вас за ‚ваше добро‘!“ Каква разметљивост и дрскост једног енглеског дипломате! На Западу, посебно у Енглеској, постоји оно што је данас дефинисано као „институционални расизам“. Под овим се подразумева игнорисање и ароганција једног народа према другом, једне националне групе према другој или једне друштвено афирмисане групе према другој која није у истој мери препозната. Институционални расизам још увек је присутан код енглеских политичара према Србима. Данас, још више према Русима. Имате утисак да ми Срби, као ни Руси, не можемо ништа ваљано и изузетно да учинимо те да као такво буде препознато. Могуће да је сад ову ароганцију нешто умањио Новак Ђоковић, који је показао свету шта је један Србин способан да учини не само на тениском игралишту већ и као човек.

Ваше књижевно стваралаштво је за респект. У издању новосадског „Прометеја“ изашла је недавно ваша нова књига. Колико важан утицај је на то стваралаштво оставила ваша „друга отаџбина“?

Улога писца је да мења свет око себе. Мене интересује дубока, безрезервна критика промена које се на глобалном плану данас догађају а утичу на живот свих нас. Писац је оно што је и доктор: треба да стави руку тамо где боли, кад је потребно да завуче прст у најпрљавије место. За овакав исказ најпригоднија је литерарна форма басна. Она пружа могућност да у стваралаштву ходам од стварног до имагинарног и назад. Даје слободу да се позабавим било којом темом која се тиче данашњег света.

У време прошлог Сајма књига, у „Прометеју“ је била објављена моја нова збирка сатире На гробу Карла Маркса. Карл Маркс се смеје у свом гробу. Церека се на гробљу на Хајгету у Лондону. Све оно што је прорекао да ће се догодити у капитализму − догађа се. Мото данашњег капитализма је „Greed is good!“ (Грамзивост је здрава!) Изводе се финансијске шпекулације као да се игра у коцкарници. Тако се праве огромни губици, за које банке и финансијске установе не сносе готово никакву одговорност. Губитник је, напослетку, обичан човек, који је тамо уложио поверење, своју кућу и тешко зарађену уштеђевину. Обичном смртнику је непознато финансијско и економско здравље Америке, заставе светског капитализма. Њени дугови су 17 трилиона долара. Спољни дуг Америке према Кини већи је него према свим осталим земљама света заједно. Финансијску солвентност решава тако што на већ постојеће вредносне папире у оптицају, кад им дође време за наплату од поверилаца, штампа нове. За ове хартије нема покриће у роби, раду или златним подлогама. Данас никоме није познато колике су стварно америчке резерве злата. Америка на своје империјалне претензије троши огромне своте новца, који није зарадила и који нема.

Тешко је поверовати да некога муче у 21. веку. У Гвантанамо беју, америчкој војној бази на Куби, исламски затвореници су подвргнути физичкој и психичкој тортури. У већини случајева кривице ових затвореника нису доказане, или бар Американци не желе да их покажу јавности. Случајеви тортуре се понављају у Ираку, у затвору Абу Граиб. Кад је пре шест година дошао на власт, председник Обама објавио је да прво што има намеру да уради то је да затвори Гвантанамо. Одмах потом добио је Нобелову награду за мир. А данас тамо још увек чами 134 затвореника… О овоме прича моја басна „Ратник“.

Остале говоре о катастрофалном загађивању мора и океана, где сви бацају своје ђубре. Тоне пластике плутају по води, што гуши животињски и биљни свет. Басна „Пасји живот“ говори о дехуманизацији човека, чему је узрок све агресивнија комерцијализација данашњег друштва…

 С обзиром на увиде које имате, како коментаришете уверење да су Срби данас идентитетски угрожени? Има ли у тој констатацији претеривања?

Срби су данас идентитетски угрожени. Не претерују они који ово тврде. Живимо под притисцима и њима се стално додају нови због репова који се за нама вуку из грађанског рата у Југославији, услед економске ситуације у земљи, због Косова. На ово морамо да се навикнемо као на кошуљу коју сваког дана носимо. И да притисцима са стране парирамо. Не треба савијати кичму у Вашингтону, Бриселу и Берлину. Што се више савијате, све више ће од вас тражити. Из искуства у лобистичком раду, српским политичарима могу да поручим да они на Западу, и кад им поданичко понашање свршава посао, не цене људе без интегритета. Пре или касније остављају их иза себе. Одслужили сте оно што је њима било потребно. Притисцима ваља одговорити чврстим, утврђеним, необоривим чињеницама и у томе треба бити доследан и истрајан. Они у Вашингтону или Бриселу вас можда због тога неће волети, али ћете напослетку стећи поштовање. Ми нисмо освајали туђе земље, увек смо били на своме. У грађанском рату један екстрем изазива други, направљене су на свим странама грешке, многе и тешке. Српски народ не може да буде једини кривац за грађански рат у Југославији, што је данас општеприхваћено на свим странама, у директним разговорима с политичарима, људима којима је стало до објективности. Како је добро сабрао у једној реченици Хенри Кисинџер догађања у вези са Косовом: „Ни много већи демократа од Милошевића не би могао да прихвати диктат из Рамбујеа.“ Срби нису започели рат у Југославији, први метак у Сарајеву није испалио Србин. Мени су Албанци још 1974. године на Сајму књига у Франкфурту говорили: „Ми ћемо вас Србе победити к…“ Ово ми је, после рата на Косову, потврдио Там Дијел, да је исто чуо од Албанаца. Ваља стајати чврсто са својом истином, неосноване оптужбе и половичне истине једноставно треба игнорисати.

[/restrictedarea]

ИСКРЕНО ВАШ

Две деценије је трајала интензивна преписка нашег саговорника са британском и другом западном политичком елитом. Тема писама која је – од почетка деведесетих и грађанског рата у Југославији, а посебно у време НАТО бомбардовања Србије – он слао на високе адресе, познатим политичарима и светским и домаћим медијима, била је пропаганда и епохално „замућивање слике“, односно лажи и манипулације поводом грађанског сукоба и других догађања на нашем животном простору. Његово истрајно указивање на незнање и неистине које су о Србима и Србији изношене у западну јавност сачинило је његову кореспонденцију са лордом Карингтоном, Маргарет Тачер, Тонијем Блером и другим политичарима, а то је временом постала импозантна збирка од 9.500 писама. Избор из ове, за разумевање савремених историјских догађања изузетно значајне збирке докумената, под насловом Искрено ваш, штампала је кућа „Прометеј“ из Новог Сада. Коментаришући своје епистоларно завештање, наш саговорник је у „Новостима“ рекао и ово: Због ових писама и ове књиге мене и данас британски тајни агенти прате и прислушкују. Сматрају ме опасним, иако у Великој Британији више не радим као српски лобиста. Сада сам само сатиричар.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Радомир Путниковић од 1970. године живи у Лондону. Бавио се, прво, промоцијом југословенских, енглеских, а потом и других западноевропских сликара, организујући изложбе. Основао је и уметничку галерију, која је деловала осам година. Потом је отворио издавачко предузеће Porthill publishers. Књиге у чијим је остварењима учествовао као писац или као идејни стваралац објављиване су, поред Енглеске и Југославије, у Италији, Немачкој, Шпанији, Португалији, Француској, Америци, Канади, Бразилу…

Његово литерарно стваралаштво данас је посвећено углавном књижевности за децу. Прву књигу објавио је 1968. године у Младом поколењу. По оснивању властитог издавачког предузећа, први пројекат је била колекција од шест басни за децу, то издање је објављено у 35.000 примерака и било је брзо распродато. Одмах је објављено и друго издање у истом тиражу. Афоризме и пословице објавио је у књигама Горке мрве, Рупа времена, а сатиричне приче у књизи Драги Боже. Са новинаром Милошем Јевтићем објављује књигу разговора Две обале Радомира Путниковића.