„Поводом многоструког страдања српског језика, морамо имати на уму ове чињенице: Проблеми идентитета код Хрвата ‚фројдовски су мотивирани’ и зато нерешиви; будући да све, и језичке, и антрополошке, и генетске карактеристике сведоче да су они били Срби, али Хрвати то тешко доживљавају– и српска и хрватска дијалектологија веле да штокавштина и чакавштина припадају истом дијалекатском масиву”
Угледни српски лингвиста, проф. др Драгољуб Петровић, поред великог научног доприноса српској лингвистици, а посебно дијалектологији, ономастици и словенској лингвогеографији, издваја се и по томе што je стално указивао на последице српскохрватског језичког заједништва. Петровић је указивао на то да су Хрвати свој језички идентитет засновали на сумњивим темељима, прихватајући, а онда преотимајући српски језик, називајући га својим именом, покушавајући да преузму и сву књижевност, све што је створено на српском језику, за сада на ијекавици. У последње време пружили су руку и за српском ћирилицом, називајући је такође хрватском. По овом „рецепту“ покушава се стварање политичких језика – босанског и црногорског. Петровић је због свог слободоумља страдао. Једини је српски лингвиста који је, због прилога „Помиримо пријатеље, непријатељи су смирени“ објављеног крајем 1985. године у „Књижевним новинама“, два месеца провео у новосадском затвору. После одслужене затворске казне одузет му је чин резервног капетана.
Крађом, отимањем, цепањем и преименовањима српскога језика бави се и најновија књига Драгољуба Петровића Заперци српског језика у издању београдске Издавачке куће „Мирослав“, у којој су, у то смо уверени, најдубље, најаргументованије и најјасније осветљени не само српскохрватски језички односи, од помињања илирског језика до данас, него у том контексту и историјски, етнолошки и верски односи Срба и Хрвата. Петровић не негира да су у усавршавању српског језика учествовали и неки преци данашњих Хрвата, али они су тада били православни Срби, или Срби римокатолици. За те чињенице хрватска лингвистика и хрватска историографија су слепе и глуве.
Ова књига др Драгољуба Петровића представља једно од најзначајнијих лингвистичких дела која су се појавила последњих деценија, управо у време када се српски језик нашао на новим тешким искушењима.
Да ли је било примера у свету да се један језик као што је српски тако немилосрдно цепа, преотима, скрнави и толико пута преименује, да се од његових „заперака“ праве нови језици?
У нормалном свету такав „лингвистички инжењеринг“ није уобичајен: Амeрика под енглеским језиком разара свет, шпански се раширио и по Латинској Америци, немачки је обичан и у Аустрији и Швајцарској (Швајцарска је, и иначе, чудна земља: у њој се говори неколико језика и ниједан није „швајцарски“!) мноштво је арапских држава, а само један арапски језик, у Кини има око 240 дијалеката, а само је један кинески језик… И све је то тамо сасвим нормално и једино се међу бившим Србима не може преболети чињеница да они могу лако променити веру и друкчије се национално определити, али с језиком такви су „послови“ много тежи јер треба узети туђи: ако више нећеш да будеш Србин, а хоћеш да будеш Немац или Американац, мораћеш се одрећи или језика или настојања да „будеш друго“. У таквом светлу морају се посматрати и сви дојучерашњи Срби (Хрвати, „Бошњаци“ и Црногорци): ако се запуте из српскога корпуса, они могу однети капу, гаће и опанке, али језик остаје онима који су га створили, тј. Србима, а ако мисле да и њега могу понети, мораће се договорити о томе како ће лагати кад у крађи буду ухваћени (или, може бити, да су се на крађу сасвим навикли па им у тим послима више ништа није зазорно). И морају бити свесни да ће их језик увек подсећати на отпадништво. Као што их на то подсећају презимена: „очеви домовине“ Анте Старчевић и Анте Павелић пореклом су Срби из Старога Влаха, а странци су били сви „најистакнутији предводници Хрвата“ (Франкопани, Зрински, Ритер, Гај, Штросмајер, Бауер, Штадлер, Мерц, Туђман и ини, а ако им се додају и она два Србина, може ли се знати колико ће међу њима бити „отаца домовине“ и може ли се догодити да се тамо не нађе ниједан Хрват?)
Језички инжењеринг о којем говоримо, уосталом, утемељио се једино међу источнохришћанским народима: из рускога издвојили су се малоруски и белоруски, од румунскога Стаљин је откинуо молдавски, а као „најроднији“ међу њима показао се српски: онима трима које смо горе поменули, могли бисмо додати и македонски, а какве су прилике – не можемо знати хоће ли се српско језичко растакање на томе и завршити будући да се већ често помиње „војвођански“, понекад „шопски“, а која их памет пребира, не треба се изненадити ако се појави и још који.
[restrictedarea]Све је почело од Хрвата који су у деветнаестом веку, уместо да формирају и изграђују свој, преузели српски језик који је реформисао Вук Стефановић Караџић. Онда су се 1967. године позвали на „право“ да сваки народ, или етничка скупина може језик којим говори да назове својим именом. Том логиком користили су се недавно босански муслимани, али и неки житељи Црне Горе. Има ли томе краја?
Хрвати никад нису имали „другога“ језика осим српскога ни за њега друге „јапије“ осим српске и о томе сведочи и чињеница да, рецимо, ни чакавштина као најнеспорнији „хрватски“ језички ентитет нема озбиљног лингвистичког утемељења јер је још стари Вук знао да су (осим односа ча ~ што и казал ~ казао, жетелци ~ жетеоци) разлике између „хрватскога“ и српског језика вазда биле безначајне, одн. такве да се може тврдити да чакавштина и архаичнија штокавштина припадају истом типолошком масиву, што у дубљој перспективи значи да су Хрвати, од првих својих историјских помена, били периферно српско племе (као што су то сад, рецимо, Жумберчани, Личани, Паштровићи или Тимочани). И од тога они не могу побећи иако би им се више допадало да су „иранскога подријетла“ (а Католичка црква би их најрадије видела као безличну католичку масу која са Словенством није ни у каквом сродству). Хрвати, дакле, нису могли „изграђивати“ други језик мимо српскога (штокавског) или словеначког (кајкавског) и ту се чакавац Ђуро Виловић јасно одредио ставом да „нема Хрвата: постоје само Срби и Словенци“ и да „они који се називају Хрватима једно су или друго“.
Зашто Хрвати беже од Балкана, као од живе ватре, и од истине да су већина њихових предака били православни Срби, а онда Срби католици?
Хрвати су историјски и културно неутемељен народ, а Католичка црква употребљава их као масу, средство – такорећи, за сатирање оних који се нађу као препрека ширењу католичанства. Тако су се Хрвати први пут прославили у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) када су у немачком историјском памћењу остали уписани по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, а у српском памћењу (који век касније) по Јасеновцу, Јадовну и непребројаним „мањим“ стратиштима по Павелићевој (и у наше дане Туђмановој и Изетбеговићевој) НДХ. Као народ без територије, без језика, без културе, Хрвати су се, у потрази за сопственим идентитетом, најпотпуније извештили једино у злочинима јер су били упућени на то да сатиру своје најближе суседе, а најпре, како је то случај удесио – своје најближе сроднике. Оставши без „своје“ чакавштине (која се сама угасила током XVIII века) Хрвати су се брзо после тога проширили на три кајкавске (тј. словеначке) жупаније па кад је и то завршило у сличној историјској мртваји, током тридесетих година ХIХ века они су почели да се „траже“ по штокавским просторима („илирски покрет“ био је накана да пређу на илирски, тј. српски језик) и покушавали да се „нађу“ у оним обрасцима које су им, крајем ХIХ века, по узору на „српскога Цицерона“, приредили „хрватски вуковци“ И. Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић. Хрвати, при томе, веле да припадају „јадранском“, „подалпско-подунавском“ и „балканско-анатолијском“ културном кругу, а заборављају да је онај први много више српски него „хрватски“, „подалпски“ је вазда био словеначки, а у „Подунавље“ Хрвати су први пут дошли по комунистичком декрету из пролећа 1945. (Р. Катичић то одређује као хрватско „млађе камено доба“) и „хоће“ да су штокавци, али неће ни да су били Срби ни да су (били) Балканци. И о томе има мноштво потврда које су познате сваком осим Хрватима, а овде ваља поменути само две необичније: 1) група „херцеговачких мухамеданаца“ пише (1887) да се по Босни (као и свуда по штокавским просторима) за „хрватско име… до окупације овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни откуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали… што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“; 2) у то време за Хрвате се није знало ни у Мостару и о томе је остало такође занимљиво сведочанство: када је загребачки Вијенац 1890. позвао „мостарске Хрвате… на народно славље у Макарску“, један савременик записаће да тамо нико не зна за Хрвате и додаје: „Ђе ће у Мостару бити Хрват, кад је Мостар главни град ‚Војводине св. Саве‘, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере.“ Уосталом, не већина него сви Хрвати били су Срби, при чему су чакавци најпре покатоличени, а „штокавци-Хрвати“ били су и православци и то је мука коју данашњи Хрвати као јучерашњи Срби не могу преболети.
Проблеми идентитета код Хрвата „фројдовски су мотивирани“ и зато нерешиви будући да све, и језичке, и антрополошке, и генетске карактеристике сведоче да су они били Срби, али Хрвати то тешко доживљавају: и српска и хрватска дијалектологија веле да штокавштина и чакавштина припадају истом дијалекатском масиву, а антрополози да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу, при чему се обе те реалности сустичу на линији додира са словеначком кајкавштином у околини Бузета. Осим тога, Хрвати веле да је и ћирилица њихово писмо, али не могу преживети тврдњу да је то могло бити у време док су они били православни Срби, и у Далмацији, и у Славонији, и у Босни, и у Истри, тј. свуда тамо где је откривено макар једно ћириличко слово па је и Миховил Павлиновић (свакако док је био Србин и док није прихватио правашки барјак) забележио да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда“); за Хрвате се у Пољицама није знало ни половином XIX века кад је немачки теолог и правник Ј. Ф. Нојгебауер (1851) записао: „Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: ‚Ја бих рађе био Турчин него Хрват‘“; да су и босански фрањевци били „чисти Срби“ (и „никакви Хрвати“) тврдили су и фра Грго Шкарић са Широког Бријега (1869) и надбискуп сарајевски Штадлер после устоличења (1882 – устоличен, иначе, у некој црквици-брвнари јер у Сарајеву није било католичке цркве, као што је у Мостару 1625. године основана бискупија „без цркве, без вјерника, без свећенства“); после су Штросмајер и Штадлер од тих фрањеваца ишколовали 1 400 кољача који су се посебно прославили у Другом светском рату, а исто тако прославили и своју Католичку цркву). Хрвати би хтели да их је било свуда по штокавским просторима, а у време о којем говоримо њих није било ни у Загребу; а колико је, у том сасвим недавном времену, била поштована „хрватска нација“, сведочи и она причица да је један хрватски племениташ говорио да би „он радије свога коња сматрао припадником хрватске нације него свога сељака“.
Хрватски лингвисти и даље не мирују. Пре извесног времена поставили су нову границу између српског и хрватског језика. Није то више Дрина, него су зашли дубоко у Србију, та граница води од Скадра, преко Краљева, Сувобора, Ваљевских планина и Лознице до Дрине. У оквиру простора где се говори „хрватски“ нашли су се и Мрчајевци, али и Вуков Тршић. Недавно су хрватски језикословци изашли са тврдњом да свако ћирилично слово улази у историју хрватске писмености…
Одговор на питање надовезује се на оно што је напред речено: Хрвати хоће да их је било свугде тамо где за њихово присуство нема ни помена а камоли доказа и ту нову границу коју помињете поставио је Томо Матасић пре тридесетак година, али је то учинио по угледу на ону „врсту“ која свој простор обележава дизањем задње ноге… Хрвати „хоће“ да су сви ијекавски простори „њихови“, а већ више од сто година не баве се истраживањем штокавских говора. Последњи „хрватски“ прилози познавању штокавских говора потичу с почетка прошлог века, али су и њих приредили Срби католици М. Решетар и Стј. Ившић, а за последњих стотинак година добили смо тек покоји прилог о штокавским говорима (М. Шимундић о Имотској крајини и Бекији, Ј. Баотић о Дервенти, Брозовић о Фојници и источнобосанским говорима, И. Брабец о тузланском крају – при чему је овај последњи неупотребљив). До пре десет-петнаест деценија, притом, Хрвата није било ни у Загребу а камоли другде по штокавским просторима (у Боки, Дубровнику или Далмацији и Херцеговини и о томе најбоље сведочи податак да је, „по попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11 177 житеља, од којих је 10 327 римокатолика, 546 православних, један унијат, 225 евангелиста и 79 Јевреја, при чему од њих 9 713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски (= словеначки) двоје руски, 52 чешки, шесторо пољски, 285 немачки и 384 мађарски, а нема ни једног јединог Хрвата! С друге стране, по Славонији и Срему за хрватство се није знало ни до Првога светског рата кад је Јулије Бенешић (1911) записао да се „још стиде сријемски момци да за себе рекну да су Хрвати“ и зато је нејасно како српски председник, подржавајући Буњевце, „уништава хрватску мањину“ успостављену комунистичким декретом у мају 1945. Уз све то, поменули смо напред навод чакавца Ђуре Виловића да Хрвати нису народ, и да „постоје само Срби и Словенци“ и да „они који се називају Хрватима једно су или друго“. У светлости поменутих чињеница јасно је да су Хрвати народ без утемељења и да се немају на шта позвати као на сопствени допринос европској култури и цивилизацији – више неголи Шиптари. Као што се не могу позвати ни на шта нити на било кога: хоће да су штокавци – а неће да су (били) Срби, хоће да су кајкавци – а неће да су Словенци; Хрватима је угодно да буду народ без темеља и без идентитета и да својим проглашавају оно што им никад није могло припадати, одрекли су се свега по чему су се, можда, и могли распознавати, а сад хоће да се удену и у туђи генетски кôд и да преузму туђи идентитет. То се свугде у свету зове крађа идентитета и кад се у таквом подухвату ухвати појединац, он се одмах одређује као крадљивац, лопов, лупеж; на исти начин третира се и група крадљиваца, али ако се она идентификује као лупешка народносна група – такву привилегију, у нашем случају, засад могу имати једино Хрвати, Бошњаци и Црногорци, а њихове државе означиће се као лупешке државе или државе-лупежи, а исти статус имаће и њихове „националне институције“ које се, у виду заната, баве „националним лупештинама“, као што су престављање, тј. премештање, српских културних тековина у сопствене „националне торинице“ не водећи рачуна о томе да се у Црној Гори за Његоша не могу исковати синџири, нити се у Босни за Мешу наћи зиндан, нити се Андрић „превести на хрватски“; а не може Хрват бити ни Руђер Бошковић (рођен у Дубровнику од оца Србина и мајке Талијанке, иначе старином из Бјелопавлића) а може Петар Брзица, „витез србоклања“ (који је у „кољачком натјецању“ 29. августа 1942, у једном „турнусу“ у Јасеновцу „побиједио“, тј. поклао 1 360 Срба).
Семенка коју је још 1937. године засејао Богић Новељић, комуниста и сеоски учитељ из Црнаца код Подгорице, предложивши „осамостаљивање црногорског језика“, доноси „плодове“. То Новељићево семе су током Другог светског рата заливали италијански фашисти, а онда комунисти. Пре неку годину објављен је Правопис, а недавно је оглашено да ЦАНУ убрзано припрема Рјечник црногорског језика. Сва та збивања око стварања црногорског језика ви сте својевремено назвали „језичком обеспамећеношћу“. До којих размера та „обеспамећеност“ може да се развије?
Њој је тешко одредити границе, посебно ако „науку беспамети“ подупре иста таква политика, као што се догодило у Црној Гори. На ранијем попису две трећине црногорских житеља изјаснило се да им је матерњи језик српски, за „црногорски“ се није определила ни петина, али је њему ипак признат статус „државног језика“ док је апсолутно већинском српском по Уставу одузето право и да се помене. Да ситуација у том смислу није трагична, на такав полицијски и уставни терор могло би се гледати и са шаљивије стране: некад Црногорци нису бројили у људе оне који нису знали макар десет својих предака („пасова“) а сад у такве уписују и оне који не знају ни ко им је отац… Помињем те појединости зато што се у Црној Гори до доласка комуниста није знало за други народ до за Србе (било је и пет одсто Арбанаса) а после тога од старих Срба Зећана и старих Срба Херцеговаца почели су да се роје Црногорци и сад њих 7 000 у Врбасу тражи увођење тога језичког недоношчета „у службену употребу“. И при томе је занимљиво да су најгорљивији заступници „црногорствујуће мањине“ управо потомци старих Херцеговаца, и то оних којима је „комунистичка граница“ прошла кроз очево или ђедово двориште и на „оној страни“ оставила Србе Херцеговце, а на „овој“ утемељила Црногорце и сад „ови пјевају: ‚Од Тополе па до Црне Горе свуд су врбе да вјешамо Србе‘ или ‚Ко ће за мном, ја ћу први, да пијемо српске крви‘“, а они гледају хоће ли им судбина бити боља од судбине оних њихових сународника који су исту поезију слушали у Хрватској и Босни и Херцеговини.
„Језичка обеспамећеност“ разлила се и по Босни и Херцеговини где међународна заједница покушава да свим житељима Босне и Херцеговине наметне босански језик. У томе им помажу и неке славистичке катедре на Западу, међу којима је и париска Сорбона, где неки западни слависти, уместо да се баве поштеним научним радом, спроводе политике својих влада.
То што се догађа у Босни потврда је да се тамо враћамо на „калајевску памет“ у новом паковању које припремају трговци из неких западноевропских славистичких центара. У томе је посебно занимљив случај са студијама „наших језика“ на париској Сорбони, пре свега по томе што је шеф „тих катедара“ изјавио да „они прате политичка догађања“ и чим је „црногорски језик“ уставно устоличен, они су га одмах укључили у своје наставне планове и прикључили га „босанском“ (или „бошњачком“?) „хрватском“ и српском. У вези с тим треба, ипак, прецизирати да за такво решење постоје озбиљни трговачки разлози јер се за превођење са четири језика или на четири језика наплаћују четвороструко већи износи. Статус свих тих „језика“ остаће ипак нејасан будући да „у Европи“ (као у Хагу или Бриселу, рецимо) ипак „знају“ да то умножавање баш и није озбиљно утемељено и то је онај трговац са Сорбоне најбоље разјаснио причом о кинеском језику: он наводи да у Кини постоји око 240 дијалеката, а од њих би макар стотинак, по критерију разумљивости, могло имати статус језика, али и поред тога тамо се зна само за један кинески језик („мандарински“). И кад је већ о таквим односима реч, ваљало би утврдити кад се о проблемима који се пред нама налазе оперише лингвистичким а кад трговачким аргументима.
[/restrictedarea]
Ma sve je to zajebancija.
Srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski.
Sve je to samo jedan jezik, isti za sve.
Ali ja pitam profesora Petrovića, zašto bi se taj jezik zvao SRPSKI!?
Poznato je da se svaki jezik “razvija, širi, obogaćuje” uz stalnu njegovu upotrebu, pisanje i razgovor.
600 godina pod turskim hohštaplerima nije bilo prilike da se jezik književno razvija.
U Bosni je moglo da bude nekog razvoja, jer se bosanski jezik
(tako su ga zvali) tretirao kao jezik kojim se moglo razgovarati i slati dopise u tadašnju Portu. Dakle, tada je bosanski jezik bio priznat od okupatora Turaka. Nešto kao danas u Ujedinjenim nacijama kada se priznaje samo pet jezika i na drugim jezicima se ne možete obratiti UN-u.
A onda dalje, Vuk Karadžić je svoj riječnik uglavnom ispisao boravkom u Bosni i dijelu Hercegovine.
Zašto baš tu??
Zato što su u to doba imali ovaj naš jezik razvijen. Da nije bilo Bosne srbi bi i danas govorili tzv. slavljanoserpskim jezikom, a hrvati nekom varijantom češkog odnosno poljskog jezika.
Da zaključim, razvoj jezika u određenom vremenu je vrlo bitan.
Hrvati i srbi nisu imali prilike da taj “luksuz” koriste. Tek krajem osamnaestog i u devetnaestom stolječu javljaju se pisci i autoriteti iz tih sredina.
Dakle, ovaj naš jezik ne možemo zvati samo srpskim, jer srbi nisu jedini koji su dali doprinos razvoju ovog današnjeg našeg jezika.
Mogao bi se zvati južnoslovenski ili slovenski ili nekako drugačije, ali ne može biti samo srpski, poštovani gospodine Petroviću.
Лингвистички инжењеринг на штету Србског језика је почо још у Бечу када је Вук Караџић подпао под њихов утицај, и избацивао сербско-славјнке речи, укидао књижевни речник у Срба, …али гле чуда остадоше турцизми, и неке нове речи и правила су уведени у живот?…
Ми и данас немамо катедру за Србистику, имамо и даље српско-хрватска правила, форсира се латиница, граматика и правопис се мењају на лошије стање још од Вукових реформи.
Ми смо зачаурени у вуковим и српско-хрватским реформама и правилима, … уместо да на савремен начин, полако мењамо и исправљамо “криве дрине” и да обнављамо језик заснован на нашем богатом наслеђу.
Али, …препреке су у нашим институцијама …