Почетна / Интервју / ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (први део)

ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (први део)

Разговарао ЈОВО БАЈИЋ

„Поводом многоструког страдања српског језика, морамо имати на уму ове чињенице:  Проблеми идентитета код Хрвата ‚фројдовски су мотивирани’ и зато нере­шиви; будући да све, и језичке, и антрополошке, и генетске каракте­ри­стике сведоче да су они били Срби, али Хрвати то тешко дожив­љавају– и српска и хрватска ди­јалектологија веле да штокавштина и чакавштина припадају истом дијалекатском ма­сиву”

Угледни српски лингвиста, проф. др Драгољуб Петровић, поред великог научног доприноса српској лингвистици, а посебно дијалектологији, ономастици и словенској лингвогеографији, издваја се и по томе што je стално указивао на последице српскохрватског језичког заједништва. Петровић је указивао на то да су Хрвати свој језички идентитет засновали на сумњивим темељима, прихватајући, а онда преотимајући српски језик, називајући га својим именом, покушавајући да преузму и сву књижевност, све што је створено на српском језику, за сада на ијекавици. У последње време пружили су руку и за српском ћирилицом, називајући је такође хрватском.  По овом „рецепту“ покушава се стварање политичких језика – босанског и црногорског. Петровић је због свог слободоумља страдао. Једини је српски лингвиста који је, због прилога „Помиримо пријатеље, непријатељи су смирени“ објављеног крајем 1985. године у „Књижевним новинама“, два месеца провео у новосадском затвору. После одслужене затворске казне одузет му је чин резервног капетана.

Крађом, отимањем, цепањем и преименовањима српскога језика бави се и најновија књига Драгољуба Петровића Заперци српског језика у издању београдске Издавачке куће „Мирослав“, у  којој су, у то смо уверени, најдубље, најаргументованије и најјасније осветљени не само српскохрватски језички односи, од помињања илирског језика до данас, него у том контексту и историјски, етнолошки и верски односи Срба и Хрвата. Петровић не негира да су у усавршавању српског језика учествовали и неки преци данашњих Хрвата, али они су тада били православни Срби, или Срби римокатолици. За те чињенице хрватска лингвистика и хрватска историографија су слепе и глуве.

Ова књига др Драгољуба Петровића представља једно од најзначајнијих лингвистичких дела која су се појавила последњих деценија, управо у време када се српски језик нашао на новим тешким искушењима.

 

Да ли је било примера у свету да се један језик као што је српски тако немилосрдно цепа, преотима, скрнави и толико пута преименује, да се од његових „заперака“ праве нови језици?

У нормалном свету такав „лингвистички инжењеринг“ није уобичајен: Амe­рика под енглеским језиком разара свет, шпански се раширио и по Латинској Америци, немачки је обичан и у Аустрији и Швајцарској (Швајцарска је, и иначе, чудна земља: у њој се говори неколико језика и ниједан није „швајцарски“!) мнош­тво је арапских држава, а само један арапски језик, у Кини има око 240 дијалеката, а само је један кинески језик… И све је то тамо сасвим нормално и једино се међу бившим Србима не може преболети чињеница да они могу лако променити веру и друкчије се национално определити, али с језиком такви су „послови“ много тежи јер треба узети туђи: ако више нећеш да будеш Србин, а хоћеш да будеш Немац или Американац, мораћеш се одрећи или језика или настојања да „будеш друго“. У таквом светлу морају се посматрати и сви дојучерашњи Срби (Хрвати, „Бошњаци“ и Црногорци): ако се запуте из српскога корпуса, они могу однети капу, гаће и опанке, али језик остаје онима који су га створили, тј. Србима, а ако мисле да и њега могу понети, мораће се договорити о томе како ће лагати кад у крађи буду ухваћени (или, може бити, да су се на крађу сасвим навикли па им у тим послима више ништа није зазорно). И морају бити свесни да ће их језик увек подсећати на отпадништво. Као што их на то подсећају презимена: „очеви домовине“ Анте Стар­чевић и Анте Павелић пореклом су Срби из Старога Влаха, а странци су били сви „најистакнутији предводници Хрвата“ (Франкопани, Зрински, Ритер, Гај, Штросма­јер, Бауер, Штадлер, Мерц, Туђман и ини, а ако им се додају и она два Србина, мо­же ли се знати колико ће међу њима бити „отаца домовине“ и може ли се догодити да се тамо не нађе ниједан Хрват?)

Језички инжењеринг о којем говоримо, уосталом, утемељио се једино међу источнохришћанским народима: из рускога издвојили су се малоруски и белорус­ки, од румунскога Стаљин је откинуо молдавски, а као „најроднији“ међу њима по­казао се српски: онима трима које смо горе поменули, могли бисмо додати и маке­дон­ски, а какве су прилике – не можемо знати хоће ли се српско језичко растакање на томе и завршити будући да се већ често помиње „војвођански“, понекад „шопски“, а која их памет пребира, не треба се изненадити ако се појави и још који.

[restrictedarea]

Све је почело од Хрвата који су у деветнаестом веку, уместо да формирају и изграђују свој, преузели српски језик који је реформисао Вук Стефановић Караџић. Онда су се 1967. године позвали на „право“ да сваки народ, или етничка скупина може језик којим говори да назове својим именом. Том логиком користили су се недавно босански муслимани, али и неки житељи Црне Горе. Има ли томе краја?

Хрвати никад нису имали „другога“ језика осим српскога ни за њега друге „јапије“ осим српске и о томе све­до­чи и чињеница да, рецимо, ни чакавштина као најне­спор­нији „хрватски“ језички ен­ти­тет нема озбиљног лингвистичког утеме­ље­ња јер је још стари Вук знао да су (осим односа ча ~ што и казал ~ казао, жетелци ~ жетеоци) разлике између „хрват­ско­га“ и српског језика вазда биле безначајне, одн. такве да се може тврдити да чакав­штина и архаичнија штокавштина припадају истом типолошком масиву, што у дуб­љој перспективи значи да су Хрвати, од пр­вих својих историјских поме­на, били периферно српско племе (као што су то сад, рецимо, Жумберчани, Личани, Паштровићи или Тимочани). И од тога они не могу побећи иако би им се ви­ше допа­дало да су „иранскога подријетла“ (а Като­личка црква би их најрадије ви­де­ла као безличну католичку масу која са Словенством није ни у каквом срод­ству). Хрвати, дакле, нису могли „изграђивати“ други језик мимо српскога (што­кав­ског) или словеначког (кајкавског) и ту се чакавац Ђуро Виловић јасно одредио ставом да „нема Хрвата: постоје само Срби и Словенци“ и да „они који се називају Хрватима једно су или друго“.

Зашто Хрвати беже од Балкана, као од живе ватре, и од истине да су већина њихових предака били православни Срби, а онда Срби католици?

Хрвати су историјски и културно неутемељен народ, а Католичка црква упо­требљава их као масу, средство – такорећи, за сатирање оних који се нађу као препрека ширењу католичанства. Тако су се Хрвати први пут прославили у Триде­сетогодишњем рату (1618–1648) када су у немачком историјском памћењу остали уписани по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, а у српском памћењу (који век касније) по Јасеновцу, Јадовну и непребројаним „мањим“ стратиштима по Павелићевој (и у наше дане Туђмановој и Изетбеговићевој) НДХ. Као народ без те­ри­торије, без језика, без културе, Хрвати су се, у потрази за сопственим иденти­те­том, најпотпуније извештили једино у злочинима јер су били упућени на то да сати­ру своје најближе суседе, а најпре, како је то случај удесио – своје најближе срод­ни­ке. Оставши без „своје“ чакавштине (која се сама угасила током XVIII века) Хрвати су се брзо после тога проширили на три кајкавске (тј. словеначке) жу­па­није па кад је и то завршило у сличној историјској мртваји, током тридесетих година ХIХ века они су почели да се „траже“ по штокавским просторима („илирски покрет“ био је накана да пређу на илирски, тј. српски језик) и покушавали да се „нађу“ у оним обрасцима које су им, крајем ХIХ века, по узору на „српскога Цицерона“, прире­дили „хрватски вуковци“ И. Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић. Хрвати, при томе, ве­ле да припадају „јадранском“, „под­алп­ско-подунавском“ и „балканско-анатолиј­ском“ културном кру­гу, а заборављају да је онај први много више српски него „хрватски“, „подалпски“ је вазда био словеначки, а у „Подунавље“ Хрвати су први пут дошли по комунистичком декре­ту из пролећа 1945. (Р. Катичић то одређује као хрватско „млађе камено доба“) и „хоће“ да су штокавци, али неће ни да су били Ср­би ни да су (били) Бал­канци. И о томе има мноштво потврда које су познате сваком осим Хрва­тима, а овде ваља поменути само две необичније: 1) група „херцего­вач­ких мухаме­да­наца“ пише (1887) да се по Босни (као и свуда по штокавским про­сторима) за „хр­­ватско име… до окупације овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни откуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали… што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви мо­же­те разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“; 2) у то време за Хрвате се није знало ни у Мостару и о томе је остало такође занимљиво све­дочанство: када је загребачки Ви­је­нац 1890. позвао „мо­стар­ске Хрвате… на на­родно слав­ље у Макарску“, један савременик записаће да тамо нико не зна за Хрва­те и додаје: „Ђе ће у Мостару бити Хрват, кад је Мостар глав­ни град ‚Војводине св. Саве‘, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере.“ Уо­сталом, не већина него сви Хрвати били су Срби, при чему су чакавци најпре покатоличени, а „штокавци-Хрвати“ били су и православци и то је мука коју данашњи Хрвати као јучерашњи Срби не могу пре­болети.

Проблеми идентитета код Хрвата „фројдовски су мотивирани“ и зато нере­шиви будући да све, и језичке, и антрополошке, и генетске каракте­ри­стике сведоче да су они били Срби, али Хрвати то тешко дожив­љавају: и српска и хрватска ди­јалектологија веле да штокавштина и чакавштина припадају истом дијалекатском ма­сиву, а антрополози да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком ти­пу, при чему се обе те реалности сустичу на линији додира са словеначком кајкав­штином у околини Бузета. Осим тога, Хрвати веле да је и ћирилица њихово писмо, али не могу преживети тврдњу да је то могло бити у време док су они били право­слав­ни Срби, и у Далмацији, и у Славонији, и у Босни, и у Истри, тј. свуда тамо где је откривено макар једно ћириличко слово па је и Миховил Павлиновић (свакако док је био Србин и док није прихватио правашки барјак) забележио да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда“); за Хрвате се у Пољи­цама није знало ни половином XIX века кад је немачки теолог и правник Ј. Ф. Нојгебауер (1851) записао: „Питао сам једног уче­ног францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: ‚Ја бих рађе био Турчин него Хрват‘“; да су и босански фрањевци били „чисти Ср­би“ (и „никакви Хрвати“) тврдили су и фра Грго Шкарић са Широког Бријега (1869) и надбискуп сарајевски Штадлер после устоличења (1882 – устоличен, ина­че, у некој црквици-брвнари јер у Сарајеву није било католичке цркве, као што је у Мо­стару 1625. године основана бискупија „без цркве, без вјерника, без свећен­ства“); после су Штросмајер и Штадлер од тих фрањеваца ишколовали 1 400 коља­ча који су се посебно прославили у Другом светском рату, а исто тако прославили и своју Католичку цркву). Хрвати би хтели да их је било свуда по штокавским про­сто­ри­ма, а у време о којем говоримо њих није било ни у Загребу; а колико је, у том сасвим недавном времену, била поштована „хрватска нација“, сведочи и она причи­ца да је један хрватски племениташ говорио да би „он радије свога коња сматрао припадником хрватске нације него свога сељака“.

Хрватски лингвисти и даље не мирују. Пре извесног времена поставили су нову границу између српског и хрватског језика. Није то више Дрина, него су зашли дубоко у Србију, та граница води од Скадра, преко Краљева, Сувобора, Ваљевских планина и Лознице до Дрине. У оквиру простора где се говори „хрватски“ нашли су се и Мрчајевци, али и Вуков Тршић. Недавно су хрватски језикословци изашли са тврдњом да свако ћирилично слово улази у историју хрватске писмености…

Одговор на питање надовезује се на оно што је напред речено: Хрвати хоће да их је било свугде тамо где за њихово присуство нема ни помена а камоли доказа и ту нову границу коју помињете поставио је Томо Матасић пре тридесетак година, али је то учинио по угледу на ону „врсту“ која свој простор обележава дизањем задње ноге… Хрвати „хоће“ да су сви ијекавски простори „њихови“, а већ више од сто година не баве се истраживањем штокавских говора. Последњи „хрват­ски“ прилози познавању штокавских говора потичу с почетка прошлог века, али су и њих приредили Срби католици М. Решетар и Стј. Ившић, а за последњих стоти­нак година добили смо тек покоји прилог о штокавским говорима (М. Ши­мун­дић о Имот­ској крајини и Бекији, Ј. Баотић о Дервенти, Брозовић о Фојници и источнобо­санским говорима, И. Брабец о тузланском крају – при чему је овај последњи неупо­требљив). До пре десет-петнаест деценија, притом, Хрвата није било ни у Загребу а камоли другде по штокавским просторима (у Боки, Дубров­нику или Далмацији и Херцеговини и о томе најбоље сведочи податак да је, „по попи­су од 31. дећембра 1890“, у Дубров­нику и његових 14 „одломака“ пописа­но 11 177 житеља, од којих је 10 327 римо­ка­то­лика, 546 православних, један унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја, при чему од њих 9 713 „говори у кући“ срп­ски, 716 тали­јански, 19 словенски (= сло­веначки) двоје руски, 52 чешки, шесторо пољски, 285 немачки и 384 мађарски, а не­ма ни јед­ног јединог Хрвата! С друге стране, по Славонији и Срему за хрватство се није знало ни до Првога светског рата кад је Јулије Бенешић (1911) записао да се „још стиде сријемски момци да за себе рекну да су Хрвати“ и зато је нејасно како српски председник, подржавајући Буњевце, „уништава хрват­ску мањину“ успостављену комунистич­ким декретом у мају 1945. Уз све то, поме­ну­ли смо напред навод чакавца Ђуре Виловића да Хрвати нису народ, и да „по­стоје само Срби и Словен­ци“ и да „они који се називају Хрватима једно су или друго“. У светлости помену­тих чињеница јасно је да су Хрвати народ без утеме­љења и да се немају на шта позвати као на сопствени допринос европској култури и цивили­за­цији – више неголи Шиптари. Као што се не могу позвати ни на шта нити на било кога: хоће да су штокавци – а неће да су (били) Срби, хоће да су кајкавци – а неће да су Словенци; Хрватима је угодно да буду народ без темеља и без иденти­тета и да својим проглашавају оно што им никад није могло припа­да­ти, одрекли су се свега по чему су се, можда, и могли распознавати, а сад хоће да се удену и у туђи генет­ски кôд и да преузму туђи идентитет. То се свугде у свету зове крађа иден­титета и кад се у таквом подухвату ухвати појединац, он се одмах одре­ђу­је као крадљивац, ло­пов, лупеж; на исти начин третира се и група крад­љиваца, али ако се она иден­тификује као лупешка народносна група – такву привилегију, у нашем слу­ча­ју, засад могу имати једино Хрвати, Бошњаци и Црногорци, а њихо­ве државе означиће се као лупешке државе или државе-лупежи, а исти статус имаће и њихове „националне институције“ које се, у виду заната, баве „нацио­налним лу­пе­шти­нама“, као што су престављање, тј. премештање, српских култур­них тековина у сопствене „нацио­нал­­не торинице“ не водећи рачуна о томе да се у Црној Гори за Његоша не могу ис­ковати синџири, нити се у Босни за Мешу наћи зиндан, нити се Андрић „превести на хрватски“; а не може Хрват бити ни Руђер Бошковић (рођен у Дубровнику од оца Србина и мајке Талијанке, иначе старином из Бјелопавлића) а може Петар Брзица, „витез србоклања“ (који је у „кољачком натјецању“ 29. авгу­ста 1942, у једном „турнусу“ у Јасеновцу „побије­дио“, тј. по­клао 1 360 Срба).

Семенка коју је још 1937. године засејао Богић Новељић, комуниста и сеоски учитељ из Црнаца код Подгорице, предложивши „осамостаљивање црногорског језика“, доноси „плодове“. То Новељићево семе су током Другог светског рата заливали италијански фашисти, а онда комунисти. Пре неку годину објављен је Правопис, а недавно је оглашено да ЦАНУ убрзано припрема Рјечник црногорског језика. Сва та збивања око стварања црногорског језика ви сте својевремено назвали „језичком обеспамећеношћу“. До којих размера та „обеспамећеност“ може да се развије?

Њој је тешко одредити границе, посебно ако „науку беспамети“ подупре иста таква политика, као што се догодило у Црној Гори. На ранијем попису две тре­ћи­не црногорских житеља изјаснило се да им је матерњи језик српски, за „црно­горски“ се није определила ни петина, али је њему ипак признат статус „државног језика“ док је апсолутно већинском српском по Уставу одузето право и да се по­мене. Да ситуација у том смислу није трагична, на такав полицијски и уставни терор могло би се гледати и са шаљивије стране: некад Црногорци нису бројили у људе оне који нису знали макар десет својих предака („пасова“) а сад у такве упи­сују и оне који не знају ни ко им је отац… Помињем те појединости зато што се у Црној Гори до доласка комуниста није знало за други народ до за Србе (било је и пет одсто Арбанаса) а после тога од старих Срба Зећана и старих Срба Херцеговаца по­че­ли су да се роје Црногорци и сад њих 7 000 у Врбасу тражи увођење тога језичког недоношчета „у службену употребу“. И при томе је занимљиво да су најгорљивији заступници „црногорствујуће мањине“ управо потомци старих Херцеговаца, и то оних којима је „комунистичка граница“ прошла кроз очево или ђедово двориште и на „оној страни“ оставила Србе Херцеговце, а на „овој“ утемељила Црногорце и сад „ови пјевају: ‚Од Тополе па до Црне Горе свуд су врбе да вјешамо Србе‘ или ‚Ко ће за мном, ја ћу први, да пијемо српске крви‘“, а они гледају хоће ли им суд­бина бити боља од судбине оних њихових сународника који су исту поезију слуша­ли у Хрватској и Босни и Херцеговини.

„Језичка обеспамећеност“ разлила се и по Босни и Херцеговини где међународна заједница покушава да свим житељима Босне и Херцеговине наметне босански језик. У томе им помажу и неке славистичке катедре на Западу, међу којима је и париска Сорбона, где неки западни слависти, уместо да се баве поштеним научним радом, спроводе политике својих влада.

То што се догађа у Босни потврда је да се тамо враћамо на „калајевску па­мет“ у новом паковању које припремају трговци из неких западноевропских сла­ви­стичких центара. У томе је посебно занимљив случај са студијама „наших језика“ на париској Сорбони, пре свега по томе што је шеф „тих катедара“ изјавио да „они прате политичка догађања“ и чим је „црногорски језик“ уставно устоличен, они су га одмах укључили у своје наставне планове и прикључили га „босанском“ (или „бошњачком“?) „хрватском“ и срп­ском. У вези с тим треба, ипак, прецизирати да за такво решење постоје озбиљни трговач­ки разлози јер се за превођење са четири језика или на четири језика наплаћују четвороструко већи износи. Статус свих тих „језика“ остаће ипак не­јасан будући да „у Европи“ (као у Хагу или Бриселу, реци­мо) ипак „знају“ да то умно­жавање баш и није озбиљно утемељено и то је онај трговац са Сорбоне нај­бо­ље разјаснио причом о кинеском језику: он наводи да у Кини постоји око 240 дија­леката, а од њих би макар стотинак, по критерију раз­ум­љивости, могло имати ста­тус језика, али и поред тога тамо се зна само за један кинески језик („манда­рин­ски“). И кад је већ о таквим односима реч, ваљало би утврдити кад се о проблемима који се пред нама налазе оперише лингвистичким а кад трговачким аргументима.

 

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Ma sve je to zajebancija.
    Srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski.
    Sve je to samo jedan jezik, isti za sve.
    Ali ja pitam profesora Petrovića, zašto bi se taj jezik zvao SRPSKI!?

    Poznato je da se svaki jezik „razvija, širi, obogaćuje“ uz stalnu njegovu upotrebu, pisanje i razgovor.

    600 godina pod turskim hohštaplerima nije bilo prilike da se jezik književno razvija.
    U Bosni je moglo da bude nekog razvoja, jer se bosanski jezik
    (tako su ga zvali) tretirao kao jezik kojim se moglo razgovarati i slati dopise u tadašnju Portu. Dakle, tada je bosanski jezik bio priznat od okupatora Turaka. Nešto kao danas u Ujedinjenim nacijama kada se priznaje samo pet jezika i na drugim jezicima se ne možete obratiti UN-u.
    A onda dalje, Vuk Karadžić je svoj riječnik uglavnom ispisao boravkom u Bosni i dijelu Hercegovine.
    Zašto baš tu??
    Zato što su u to doba imali ovaj naš jezik razvijen. Da nije bilo Bosne srbi bi i danas govorili tzv. slavljanoserpskim jezikom, a hrvati nekom varijantom češkog odnosno poljskog jezika.

    Da zaključim, razvoj jezika u određenom vremenu je vrlo bitan.
    Hrvati i srbi nisu imali prilike da taj „luksuz“ koriste. Tek krajem osamnaestog i u devetnaestom stolječu javljaju se pisci i autoriteti iz tih sredina.

    Dakle, ovaj naš jezik ne možemo zvati samo srpskim, jer srbi nisu jedini koji su dali doprinos razvoju ovog današnjeg našeg jezika.
    Mogao bi se zvati južnoslovenski ili slovenski ili nekako drugačije, ali ne može biti samo srpski, poštovani gospodine Petroviću.




    0



    0
  2. Лингвистички инжењеринг на штету Србског језика је почо још у Бечу када је Вук Караџић подпао под њихов утицај, и избацивао сербско-славјнке речи, укидао књижевни речник у Срба, …али гле чуда остадоше турцизми, и неке нове речи и правила су уведени у живот?…

    Ми и данас немамо катедру за Србистику, имамо и даље српско-хрватска правила, форсира се латиница, граматика и правопис се мењају на лошије стање још од Вукових реформи.

    Ми смо зачаурени у вуковим и српско-хрватским реформама и правилима, … уместо да на савремен начин, полако мењамо и исправљамо „криве дрине“ и да обнављамо језик заснован на нашем богатом наслеђу.
    Али, …препреке су у нашим институцијама …




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *