Почетна / Интервју / ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (други део)

ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (други део)

Разговарао ЈОВО БАЈИЋ

Заговорници латиничења Срба брзо нашли „пречицу“ до остварења своје идеје: припремили су Новосадски договор и, под ћириличним ам­бле­мом Матице српске, латиницом прокламовали „равно­правност латинице и ћирилице“, при чему је то, неку годину раније, функци­онери­ма америчке ЦИА обећао „југословенски министар културе“ као „етапу у раскиду с Русијом“

У службу хрватске лингвистике одмах после Другог светског рата ставили су се и комунисти који су римокатолике у Југославији преименовали у Хрвате. У својој књизи објавили сте један докуменат Одељења за унутрашње послове Главног народноослободи­лач­ког одбора Војводине којим се наређује да се Буњевци и Шокци убудуће морају именовати као Хрвати. Како се може разумети овај поступак комуниста?

Нису се комунисти ставили у службу хрватске лингвистике, него су проду­жи­ли да се према Србији понашају „као према окупираној области“, тј. онако како су обећали пре него што су иза руских тенкова почели да је „ослобађају“ од њених најумнијих људи и најбољих домаћина, али и онако како су то радили за вре­ме рата, као и за све време од свога оснивања до данашњега дана. Они су, наиме, отворено рекли да неће ратовати против окупатора зато што је он „и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом целокупну нашу органи­за­цију“, али ни против усташа „с обзиром на њихово модерно наоружавање од стра­не окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас“, при чему су „четници наш пр­ви не­при­јатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“. Као добра потврда за такав однос комуниста према Србима може да послужи предлог Николе Демоње Владимиру Бакарићу да са својом јединицом нападне Јасеновац кад се у једном тренутку у њему налазило само 106 усташких кољача; „друг Владо“ одбио је тај предлог, а када га је Демоња касније несмотрено поновио, објашњено му је „у потиљак“ зашто то не треба чинити. (После је Никола Демоња проглашен за „народног хероја“, а Јасеновац је „функционисао“ до 22. априла 1945, тј. и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били погашени.)

Доку­мент који помињете показује да су Србима (као и Русима две године раније) кому­ни­сти послати из неког ватиканско-западноевропског брлога и да је њи­­хов основни циљ био борба против Срба и православља (као што су се Лењин и бољшевици борили против Руса и православља) да су ту борбу пред­водили Хрвати и Сло­венци, а да су им „Срби“ (тј. српски комунисти) служили само за обављање пр­ља­вих послова тамо где усташка кама није могла да досегне. Осим „унапређива­ња“ свих Срба католика у Хрвате, о томе сведочи и податак да је Бара­ња одмах „изу­зета“ из Војводине и дарована Хрватској (и тако створено „Хр­ват­ско Подунав­ље“!) а после тога Хрватској је прикључен и узан појас низ Дунав од Вуковара до Илока, с образложењем да тамо „Хрвати имају већину“. (И „имали су“ је: после пре­сељења тамошњих Срба у Јасеновац и Павелићеве колони­зације усташ­ких ко­ља­ча из Херцеговине, од 18 000 житеља у томе појасу „Хрвата“ је било – 6 000! Стављам овде Хрвате под наводнике зато што су многи од њих тада још могли бити Срби јер је за њихове очеве Јулије Бенешић 1911. оста­вио запис да се „још стиде… да гласно за себе рекну, да су Хрвати“; после су сви Хрвати на томе простору изгубили осећај стида.) С друге стране, тај документ сведочи и о неве­селој судбини Буњеваца: на Великој народној скупштини у Новом Саду, 12/25. новембра 1918, на којој је донесена одлука да се Војводина при­кључи Србији, уз надмоћну српску већину, учествовала су 84 Буњевца, три Шок­ца и два Хр­вата. Буњева­ца је тада у Бачкој било преко 70000 (према неким изворима – и десетак хиљада више) али су се у време комунизма осули (асими­ловали се, послушали комуни­стич­ку наредбу и „отишли“ у Хрвате или помрли) и сад их, према службеним попи­сима, има око 16 500, при чему је њихова позиција сасвим специфична: они су једи­на мањинска заједница којој је Србија матична држава (немају, дакле, „резерв­не државе“ и немају кога призивати да, у случају неког незадовољства, Србији „дели пацке“ – како то сад чине Ружа Томашић и Иван Јосиповић) неки њихови припад­ници зна­ју, или су знали, да су били Срби, али сви знају да Хрвати никад нису би­ли. Те су појединости биле разлог потписнику ових редова да подржи настојање Буњеваца да свој књижевнојезички израз заснују на „својој ика­вици“ будући да су је се Срби „од­рекли“ као основе стандарднога је­зи­ка (а Хрвати, „Бошњаци“ и Цр­но­горци само „их преписали“; „Бошњаке“ ов­де та­ко­ђе мећем под наводнике зато што је та реч означавала Србе из Босне и то још у оно време кад су „мухамеданци“ говорили да воде порекло од „српских праоца“ и кад је тамо понегде било „ла­тина“, али Хрвата – нигде, па су тако и преци Руже Тома­шић и Ивана Јосипо­вића мо­гли бити једино Срби, сад – католици, а пре тога – православни).

На више места у својој књизи „Српски језички заперци“  указујете на муке хрватских, бошњачких и црногорских лингвиста, који се, бавећи се нечасном фалсификаторском работом – правећи од српског нове језике, заплићу као пиле у кучине. Такође, да линг­висти кривотворци не могу да се извуку из „тешке Вукове сјенке“, нити са својих фалсифи­ката могу „уклонити Вукове бркове“. Јесу ли довољни „Вукова сјенка“ и „Вукови бркови“ да би се заштитио српски језик?

Бавећи се крпљењем „својих језика“ и настојањем да од њих створе нешто што не би могло бити српско, Хрвати, „Бошњаци“ и Црногорци посрћу под теретом који су упртили, али изгледа да им то не смета. Навиклим на лажи и крађе, сад им је свака неподопштина природна, па и она која се своди на признање да се не могу извући испод „тешке Вукове сјенке“. Они ће рећи да је „хрватски језик јединствен у свијету“ и вероватно јесте по томе што се испод те „сјенке“ не може извући више неголи из своје коже искочити. И неће језик него право: „Стандардизација хрват­скога књижевног језика почела је на пријелазу из шеснаестога стољећа у седам­наесто, а довршена је у последњим годинама деветнаестога“ – по најчистијим вуков­ским обрасцима. Све то, међутим, може имати некаквога значаја за каракте­ри­зацију „хрватскога језичког заперка“, али се не може порећи чињеница да је он „заперак српскога језика“ и да не постоје никакви изгледи да он тај свој статус у било чему може променити: како га год преуређивали, његова српска јапија не мо­же се сакрити. Хрвати, притом, покушавају формулисати некакве „теоријске окви­ре“ којима би своју језичку крађу макар мало прикрили, „Бошњаци“ су у тим по­сло­вима неселективни (они на „бошњачку обалу“ преводе и Србе и Хрвате) а Црногорци још нису стигли до фазе писмености па им за даље послове памет и не треба (а Мило им је, ионако, рекао да ће им бити доста да преко Вуковога језика растегну „чојство и јунаштво“).

[restrictedarea]

Не чини ли вам се да су српски лингвисти, част изузецима, углавном ћутали док је српски језик парчан и цепан? Јесу ли садашњи српски лингвисти схватили у каквој је опасности српски језик? Имају ли они довољно знања и храбрости да бране наш језик, или је ту присутан кукавичлук? Јесу ли српски лингвисти на универзитетским катедрама и у научним институцијама дужни да се боре за српски језик?

„Меру памети“ српским лингвистима одређивала је политика. И то је Мило­шу Тривунцу и Светиславу Стефановићу у јесен 1944. учини­ла „у потиљак“, а Бран­ку Милетићу, Петру Ђорђићу, Миливоју Павловићу и многима другим профе­сори­ма (не само језика и књижевности) – по научном образу. Већ тада је, наиме, постало јасно да српски језик неће имати бољу судбину од оне која је била намењена њего­вим носиоцима, па је тако припремљен први удар на ћирилицу кад је из срп­скога корпуса издвојен македонски и пред његове кодификаторе постав­љен захтев да се он заснује на латиници, да би се тако Србија нашла у хрватско-македонском „сенд­ви­чу“ и била принуђена да и сама пређе на латиницу. Маке­донци тај захтев тада нису прихватили, али су заговорници латиничења Срба брзо нашли „пречицу“ до остварења своје идеје: припремили су Новосадски договор и, под ћириличним ам­бле­мом Матице српске, латиницом прокламовали „равно­правност латинице и ћирилице“, при чему је то, неку годину раније, функци­онери­ма америчке ЦИА обећао „југословенски министар културе“ као „етапу у раскиду с Русијом“. (Ми се и даље налазимо пред мистеријом где је тај „Новосадски договор“ постигнут: он је, може бити, у Матици српској потписан, али се „догова­рало негде друго“, а и то „под зашти­том народне милиције“. Ваља очекивати да ће и та мисте­рија једнога дана бити ре­шена, као и она зашто је А. Белић, коју годину раније, био „скрајнут“ од одлучи­вања у Српској академији наука, као и ко је у тим пословима водио главну реч.)

За српске лингвисте и за њихову незаинтересованост за судбину језика ко­јим се баве ја могу рећи да имам разумевања: ако су неке њихове претходнике ко­му­нисти остављали без глава (или без части) и то због начина на који су се бавили својим послом, процењујем да ови данашњи имају право на то да „буду памет­нији“ и да се у свој посао баш много не мешају. Јер се дешавало да се умешају на погрешан начин, као што су то, рецимо, учинили 1982. године. Те је године, наиме, „СР Србија“, свесна проблема пред којима се језик налази, у својим државним и партијским форумима отворила расправу о оснивању Савета за српскохрватски језик, али је та идеја била одбијена због противљења Покрајинске конференције ССРНЈ из Новог Сада и Филолошког факултета из Београда. И у томе ништа не би било чудно да није, неколико година касније, управо с тих адреса кренуо „нови рат за српски језик и правопис“ и његове су „битке“ обележиле последњих 25 година српске језичке судбине. Колико знам, држава је тада први, и једини, пут показала вољу да се реше неки озбиљни проблеми српско(хрватско)г језика, памтим да су у томе учествовала два озбиљна научна, културна и друштвена делатника (Јован Деретић и Бранко Брборић, а нисам запамтио који су били други) али после тога се показало да српски језик треба бранити и од државе и од његових „бранитеља“. При чему би се од ових других он, можда, и могао одбранити, али од државе, и „државника“ који су је зауздали, такви су покушаји унапред осуђени на неуспех: они хоће у Европу без Срба, како је то зацртао онај либерал, и обриси стратегије којом ће се оверавати „европска будућност Србије“ све су јаснији и за Србију и за њену будућност остављају све мање наде. Србија је, наиме, свакоруко опустошена и поробљена и учињено је то демократски и без остатка: у последњих петнаестак година демократије Србија је остала без 800 000 индустријских радника, са 1.500 испражњених села, са 200 000 абортуса годишње, с више десетина стра­них пљачкашких банака; већи део Србије данас живи од „пензија и пензионера“ и сад ће и то, по налогу ММФ, морати да се смањује – да би се и Срби могли што бр­же проређивати…

И у таквим условима српски језик може бити само колатерална штета и он не заслужује бољу судбину од оне која је одређена његовим носиоцима. Памтим вре­ме кад су у библиотеку у коју сам најчешће залазио стизали сви најрелевантнији светски научни часописи, памтим и кад су почели да се проређују и кад су престали да стижу, а сад могу сведочити да почињу да умиру и они домаћи који за више од сто година нису излазили једино у време великих ратова. Тако се народу најсигур­није избијају упоришта да би се што лакше усмерио на беспуће. Просветна, научна и културна политика у Србији осмишљује се на неким чудним адресама и зато нам све те „делатности“ тону у бесмисао: школство се идиотизује „по болоњским кри­те­ри­јима“, параметре за вредновање научних достигнућа одређују чиновници по министарским буџацима, а културна политика креира се по позоришним бифеима и зато у школама нема других ђака осим „вуковаца“, ни других научника осим полу­пи­смених, ни других културних делатника осим неутемељених или – понижених.

Је ли држава Србија дужна да штити српски језик као што се штити народ и државни простор? Не чини ли вам се да су чиновници из претходних српских влада, министарстава за културу, образовање и науку олако пристали на цепање српског језика и у Србији дозволили употребу новојезикâ – бошњачког и црногорског?

Србија би морала бити обавезна да штити српски језик, али она то чини исто онако како штити, како рекосте, народ и државни простор. Ако треба прецизирати шта имам на уму када тако говорим, уз оно што је горе поменуто довољно је рећи да се Србија одрекла неко­лико десетина хиљада својих сународника у Македонији, одрекла се двеста или три­ста хиљада Срба у Црној Гори, одрекла се више десетина милијарди долара вред­не имовине својих прогнаника из Хрватске и Босне, парафи­рала Словенији пра­во да избрише из списка живих и опљачка имовину много хиља­да тамошњих Ср­ба, па није нимало чудно што се одрекла и Косова и Метохије (заједно с преко 200 милијарди долара вредном њиховом имовином) и предала га у надлежност Тачију и Европској унији. Српски политички трговци, притом, узне­ми­риће се је­дино ако им се помене распродаја Косова и почеће да тамбурају како то „никад неће учинити“, а заборављају да су то већ потписали 19. априла 2013. у Бри­селу и да су пропустили прилику да донесу проглас или декларацију о томе да је „Косово окупирано“, као што су некад донели декларацију о томе да су Срби по­тукли „Бошњаке“ у Сребреници иако је тамо побијено макар троструко мање коља­ча него што су они пре тога поклали српске нејачи око Братунца. (А могла је та власт да се понаша као и Јермени после турског геноцида над њима када с крвни­цима нису ништа потпи­с(ив)али па и даље Арарат сматрају својом „Светом пла­нином“.)

Од такве државе тешко се може очекивати озбиљнија брига о било чему другом, па и о језику, и о томе вреди поменути тек покоји детаљ. Пре коју годину, рецимо, председник Србије „признао је“ (и то у Њујорку!) председнику Црне Горе право на то да Црногорци у Србији могу да „уче на свом језику“, а није га питао ка­ко је црногорским Уставом забрањен већински српски језик којим је говорило две трећине црногорских грађана и на његово место усто­личен „црногорски“ – за који су се изјаснили само они Црногорци који не знају ко су им очеви. С друге стране, не знам кад су и у складу с којом памећу донесени закони за употребу „бошњачког јези­ка“ у Србији, на основу којих „Бошњаци“ траже школовање на „босанском јези­ку“ у свим „бошњачким школама“ у Србији, иако је добро познато да „босанскога је­­зи­ка“ нема ни у Сарајеву а камоли у Новом Пазару. („Бежање од српског језика“ постало је у Рашкој области заразно па је високи функционер Бошњачког нацио­налног вијећа Есад Џуџевић „позвао“ своје сународнике да из презимена избаце фор­мант(е) –евић / -овић и сам постао Џуџо. И тако признао да му је уместо срп­скога порекла блискије оно старије – влашко: људи који ништа не знају увек су спремни да не знају ни толико.) Уз све то, српски политичари не знају шта ће ни са собом ни с државом чију су судбину преузели у своје руке по истим обрасцима по којима су то чинили њихови претходници, али су вазда спрем­ни да се Србима наругају и да не „примете“ ниједну провокацију која је против Срба уперена, а камоли да се, силом државног разлога, са њом обрачунају, при чему је то била она претходница нове Зукорлићеве „Ханџар дивизије“ која је ових дана про­мар­ши­рала кроз Нови Пазар. Или хрватско „цртање граница“ према аустроугар­ским картама (због померања дунавског корита). Или „превођење“ Јужне Мораве у „Блгарску Мораву“ (раније је томе прикључиван и јужни појас Косова и Метохије, али откад је тамо изграђен „Бондстил“ – Бугари су се тога одрекли „у корист Американаца“).

Има ли излаза из оваквог стања, има ли за српски језик наде? Сви политички ломови у бивше две југословенске државе најављивани су у лингвистици, где се прво ударало по српском језику. После лингвиста кретали су политичари. Српски језички стручњаци су, због мира у кући, углавном ћутали. Шта мислите да ли би српски лингвисти, потпомогнути националним институцијама, морали устати у одбрану српског језика? Би ли се нешто морало радити и на међународном плану?

С оваквом „државном и националном памећу“, за српски језик има наде ко­лико и за његове носиоце, тј. таман толико да се може рећи да су и Срби и њихов је­зик – завитлани према тминама историје. А од лингвиста не треба много (да не ка­жемо – ништа) очекивати: они су ту да укажу на проблеме, да упозоре државу и ње­не институције на њих и евентуалне правце њиховога решавања, али су се нашли у ситуацији да немају кога ни упозоравати нити од кога очекивати одјеке својих упо­зорења: они имају Академију наука у којој има много трговаца и занатлија, али мало Срба и интелектуалаца; њима су министри за образовање, науку и културу носиоци многих вештина и малих знања и они се у том погледу могу мерити само с онима који су их на те позиције истурили и памет ни једних ни других не треба оп­терећивати захтевима да решавају проблеме за које су први пут чули кад су пред њих искрсли, а чији смисао, ни иначе, никад нису могли разумети.

А тражити „помоћ на међународном плану“ бесмислено је јер оно што би нам отуд било понуђено – нама не треба, а оно што би нам могло ваљати – отуд не тре­ба очекивати. У вези с тим две би се чињенице могле лепо укрштати: „међу­народна заједница“ од нас би могла тражити да се договоримо о „регистру својих је­зика“ (рецимо: BCGHS) а да они „утврде“ како ће се тај језик звати и ко ће му би­ти кумови. Такву „помоћ“, међутим, ми отуд имамо одавно, али би нам била драго­ценија она коју не можемо добити: да Парламентарна скупштина Савета Европе закључи (а њен Суд у Стразбуру овери, и то према научним а не трговачким пара­ме­трима примењеним на Сорбони) да језик око чијега се имена споримо може једи­но бити српски, а да су они други само његови заперци. То ми од њих не можемо тражити јер ће одговор бити исти као и онај који су добили прогнани никшићки професори: добро је што су вам Мило и његови министри узели право на језик. (Једино што бисмо од тога Суда могли тражити био би одговор на питање кад ће наши гастарбајтери у Аустрији добити право да, према нашем обрасцу, тамо уче ауст­риј­ски језик или у Канади – канадски.)

О свему томе, међутим, од српске државе не треба очекивати никакву помоћ ни подршку и о лакоћи с којом она харчи и распродаје све своје културне и исто­риј­ске тековине нека покаже само једна чињеница: Србија је, сасвим недавно, под­нела некаквој међународној организацији „заједнич­ку кандидатуру“ (са Хрват­ском, Босном и Херцеговином и Црном Гором) за упис сред­њовековних стећака у свет­ску културну баштину иако је Марко Вего, хрватски историчар и католички свеш­теник, давно утврдио да су то надгробни споменици православних Срба, а са њим се сагласио и Салих Селимовић.

Ако су српска држава и њени „државници“, дакле, почели да тргују гробо­вима својих предака, не знам зашто би из њихових аранжмана били искључени језик и књижевност, заједно са свеукупном српском традицијом. И српском судбином уопште.

СРПСКИ ЈЕЗИЧКИ ЗАПЕРЦИ

Књига Драгољуба Петровића „Заперци српског језика“, у издању Издавачке куће „Мирослав“, осветљава, не само из лингвистичке перспективе, околности које су довеле до тога да се Срби својевремено упусте у језичко заједништво са Хрватима, да им омогуће да, уместо да на чакавштини граде свој хрватски, прихвате српски књижевни језик који је претходно модернизовао Вук Стефановић Караџић и дају сагласност Хрватима да српски језик могу назвати и хрватским именом.

Код српских лингвиста, који су раније износили своја неслагања са српскохрватским језичким заједништвом и са „фантазијама“ хрватских језикословаца, била је, због мира у заједничкој југословенској кући, присутна суздржаност. Код Петровића нема ни назнака те суздржаности. Поткрепљујући то све прворазредним историјским изворима и аргументима, он говори о Србима и Хрватима, опредељујући се за мишљења оних ауторитета који су изашли са тврдњом да су Хрвати периферно српско племе и да је чакавица, на којој су Хрвати могли засновати свој књижевни језик, врло блиска српској штокавици. Ова књига упоредо прати деловање друштвених сила, иза којих је стајала Католичка црква,  које су довеле до растакања српског етничког бића и комадања и присвајања српског етничког простора, тако што су православни Срби превођени у католичку веру, а онда им је затим наметано хрватско име.

Највећи део књиге посвећен је Хрватима. У првом поглављу „Где су Хрвати?“, Петровић прецизно указује на то како су са српског православног стабла „отпадали“ Срби  Славоније, Срема, Босне и Херцеговине, Западне Херцеговине, Далмације, Жумберка, Италије, Дубровника, Конавла, Боке и Бугарске који су превођени на католичку веру, у коју су пренели српски језик, духовност, презимена. А онда су те покатоличене Србе „очеви домовине“, све сами странци, вођени вештом руком Католичке цркве,  посебним „инжењерингом“ превели у Хрвате. У другом поглављу „Где су ‚хрватски језици‘?“ Петровић говори о српском језику који је у деветнаестом веку реформисао Вук Караџић, а у претходним вековима називан је и илирски – што је значило српски, који су као заједнички језик прихватили „хрватски Вуковци“ сматрајући Вука учитељем и главним ауторитетом. После тога почела се ширити и надвладавати правашка идеологија која је похрваћивала чак и прошлост Балкана, Илире, сваку штокавску реч и цело штокавско подручје. У трећем поглављу Петровић говори о још једном фалсификату хрватских лингвиста – „хрватској ћирилици“ где су Хрвати у последње време посегнули за српском ћириличном баштином, а тај свој упад у српску баштину заснивају на фалсификатима  и домишљањима Бенедикте  Зелић-Бучан.

Значајан део ове књиге посвећен је садашњим приликама у Црној Гори где се поодмакло у отимању и кварењу српског језика и српскога писма и у бесмисленим настојањима да се од српског направи црногорски језик. Један прилог посвећен је Србима који живе у Републици Српској и покушајима да се српски језик претвори у босански, а да се српски писци Кочић, Андрић, Селимовић, Ћопић преименују у босанске писце који су стварали на босанском језику  босанску књижевност. Поред тога, Петровић говори и о „великохрватским империјалним пројектима“ који су усмерени на Буњевце и њихов српски језик.

На крају књиге су изузетно садржајне рецензије др Слободана Реметића и др Илије Петровића.

 

БИОГРАФИЈА

Проф. др Драгољуб Петровић (1935) рођен је на Косору код Подгорице. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду где је магистрирао и докторирао и где је провео готово цео свој радни век предајући студентима српскохрватског, а онда српског језика дијалектологију и фонологију. Пензионисан је 2003. године.

Значајна су му дела О говору Змијања (1973) Говор Баније и Кордуна (1978) Ономастика Куча (1988) Школа немуштог језика (1996) Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005) Зловременик (2011). Јавља се још и као коаутор осам значајних књига. Припремио је за штампу дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а редактор је Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине. Деловао је и у Међународном комитету слависта, где је  био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништава више значајних домаћих часописа.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Pored svega detaljno objašnjnog, nedostaje samo zvanična informacija od ministarstva Prosvete i obrazovanja da su čvrsto odlučili da se ove godine najzad uradi standardizacija ćiriličnog pisma.Ušli smo u 21. vek, pa je valjda došlo vreme da se i ćirilicom pozabave najodgovornije institucije.I naša Akademija nauka bi morala javno izreći svoj stav i činiti sve da se o toj temi što češće govori i upozorava vlast šta joj je činiti.Ako se nekim slučajem vlast ogluši o istrajavanju na ćiriličnom pismu,nestaće i Srpski narod i pravoslavlje.Ima li vlast još neku obavezu prema narodu,osim da se zadrže na vlasti po bilo koju cenu.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *