Почетна / БРОЈ 356 / ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (други део)

ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – Језик завитлан према тминама историје (други део)

Разговарао ЈОВО БАЈИЋ

Заговорници латиничења Срба брзо нашли „пречицу“ до остварења своје идеје: припремили су Новосадски договор и, под ћириличним ам­бле­мом Матице српске, латиницом прокламовали „равно­правност латинице и ћирилице“, при чему је то, неку годину раније, функци­онери­ма америчке ЦИА обећао „југословенски министар културе“ као „етапу у раскиду с Русијом“

У службу хрватске лингвистике одмах после Другог светског рата ставили су се и комунисти који су римокатолике у Југославији преименовали у Хрвате. У својој књизи објавили сте један докуменат Одељења за унутрашње послове Главног народноослободи­лач­ког одбора Војводине којим се наређује да се Буњевци и Шокци убудуће морају именовати као Хрвати. Како се може разумети овај поступак комуниста?

Нису се комунисти ставили у службу хрватске лингвистике, него су проду­жи­ли да се према Србији понашају „као према окупираној области“, тј. онако како су обећали пре него што су иза руских тенкова почели да је „ослобађају“ од њених најумнијих људи и најбољих домаћина, али и онако како су то радили за вре­ме рата, као и за све време од свога оснивања до данашњега дана. Они су, наиме, отворено рекли да неће ратовати против окупатора зато што је он „и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом целокупну нашу органи­за­цију“, али ни против усташа „с обзиром на њихово модерно наоружавање од стра­не окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас“, при чему су „четници наш пр­ви не­при­јатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“. Као добра потврда за такав однос комуниста према Србима може да послужи предлог Николе Демоње Владимиру Бакарићу да са својом јединицом нападне Јасеновац кад се у једном тренутку у њему налазило само 106 усташких кољача; „друг Владо“ одбио је тај предлог, а када га је Демоња касније несмотрено поновио, објашњено му је „у потиљак“ зашто то не треба чинити. (После је Никола Демоња проглашен за „народног хероја“, а Јасеновац је „функционисао“ до 22. априла 1945, тј. и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били погашени.)

Доку­мент који помињете показује да су Србима (као и Русима две године раније) кому­ни­сти послати из неког ватиканско-западноевропског брлога и да је њи­­хов основни циљ био борба против Срба и православља (као што су се Лењин и бољшевици борили против Руса и православља) да су ту борбу пред­водили Хрвати и Сло­венци, а да су им „Срби“ (тј. српски комунисти) служили само за обављање пр­ља­вих послова тамо где усташка кама није могла да досегне. Осим „унапређива­ња“ свих Срба католика у Хрвате, о томе сведочи и податак да је Бара­ња одмах „изу­зета“ из Војводине и дарована Хрватској (и тако створено „Хр­ват­ско Подунав­ље“!) а после тога Хрватској је прикључен и узан појас низ Дунав од Вуковара до Илока, с образложењем да тамо „Хрвати имају већину“. (И „имали су“ је: после пре­сељења тамошњих Срба у Јасеновац и Павелићеве колони­зације усташ­ких ко­ља­ча из Херцеговине, од 18 000 житеља у томе појасу „Хрвата“ је било – 6 000! Стављам овде Хрвате под наводнике зато што су многи од њих тада још могли бити Срби јер је за њихове очеве Јулије Бенешић 1911. оста­вио запис да се „још стиде… да гласно за себе рекну, да су Хрвати“; после су сви Хрвати на томе простору изгубили осећај стида.) С друге стране, тај документ сведочи и о неве­селој судбини Буњеваца: на Великој народној скупштини у Новом Саду, 12/25. новембра 1918, на којој је донесена одлука да се Војводина при­кључи Србији, уз надмоћну српску већину, учествовала су 84 Буњевца, три Шок­ца и два Хр­вата. Буњева­ца је тада у Бачкој било преко 70000 (према неким изворима – и десетак хиљада више) али су се у време комунизма осули (асими­ловали се, послушали комуни­стич­ку наредбу и „отишли“ у Хрвате или помрли) и сад их, према службеним попи­сима, има око 16 500, при чему је њихова позиција сасвим специфична: они су једи­на мањинска заједница којој је Србија матична држава (немају, дакле, „резерв­не државе“ и немају кога призивати да, у случају неког незадовољства, Србији „дели пацке“ – како то сад чине Ружа Томашић и Иван Јосиповић) неки њихови припад­ници зна­ју, или су знали, да су били Срби, али сви знају да Хрвати никад нису би­ли. Те су појединости биле разлог потписнику ових редова да подржи настојање Буњеваца да свој књижевнојезички израз заснују на „својој ика­вици“ будући да су је се Срби „од­рекли“ као основе стандарднога је­зи­ка (а Хрвати, „Бошњаци“ и Цр­но­горци само „их преписали“; „Бошњаке“ ов­де та­ко­ђе мећем под наводнике зато што је та реч означавала Србе из Босне и то још у оно време кад су „мухамеданци“ говорили да воде порекло од „српских праоца“ и кад је тамо понегде било „ла­тина“, али Хрвата – нигде, па су тако и преци Руже Тома­шић и Ивана Јосипо­вића мо­гли бити једино Срби, сад – католици, а пре тога – православни).

На више места у својој књизи „Српски језички заперци“  указујете на муке хрватских, бошњачких и црногорских лингвиста, који се, бавећи се нечасном фалсификаторском работом – правећи од српског нове језике, заплићу као пиле у кучине. Такође, да линг­висти кривотворци не могу да се извуку из „тешке Вукове сјенке“, нити са својих фалсифи­ката могу „уклонити Вукове бркове“. Јесу ли довољни „Вукова сјенка“ и „Вукови бркови“ да би се заштитио српски језик?

Бавећи се крпљењем „својих језика“ и настојањем да од њих створе нешто што не би могло бити српско, Хрвати, „Бошњаци“ и Црногорци посрћу под теретом који су упртили, али изгледа да им то не смета. Навиклим на лажи и крађе, сад им је свака неподопштина природна, па и она која се своди на признање да се не могу извући испод „тешке Вукове сјенке“. Они ће рећи да је „хрватски језик јединствен у свијету“ и вероватно јесте по томе што се испод те „сјенке“ не може извући више неголи из своје коже искочити. И неће језик него право: „Стандардизација хрват­скога књижевног језика почела је на пријелазу из шеснаестога стољећа у седам­наесто, а довршена је у последњим годинама деветнаестога“ – по најчистијим вуков­ским обрасцима. Све то, међутим, може имати некаквога значаја за каракте­ри­зацију „хрватскога језичког заперка“, али се не може порећи чињеница да је он „заперак српскога језика“ и да не постоје никакви изгледи да он тај свој статус у било чему може променити: како га год преуређивали, његова српска јапија не мо­же се сакрити. Хрвати, притом, покушавају формулисати некакве „теоријске окви­ре“ којима би своју језичку крађу макар мало прикрили, „Бошњаци“ су у тим по­сло­вима неселективни (они на „бошњачку обалу“ преводе и Србе и Хрвате) а Црногорци још нису стигли до фазе писмености па им за даље послове памет и не треба (а Мило им је, ионако, рекао да ће им бити доста да преко Вуковога језика растегну „чојство и јунаштво“).

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Један коментар

  1. Pored svega detaljno objašnjnog, nedostaje samo zvanična informacija od ministarstva Prosvete i obrazovanja da su čvrsto odlučili da se ove godine najzad uradi standardizacija ćiriličnog pisma.Ušli smo u 21. vek, pa je valjda došlo vreme da se i ćirilicom pozabave najodgovornije institucije.I naša Akademija nauka bi morala javno izreći svoj stav i činiti sve da se o toj temi što češće govori i upozorava vlast šta joj je činiti.Ako se nekim slučajem vlast ogluši o istrajavanju na ćiriličnom pismu,nestaće i Srpski narod i pravoslavlje.Ima li vlast još neku obavezu prema narodu,osim da se zadrže na vlasti po bilo koju cenu.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *