Пресуда која је Србији додатно отворила очи

Пише Ратко Дмитровић

Хрватска је незадовољна, готово огорчена пресудом у Хагу, и већ истога дана предочен је план којим ће службени Загреб натерати Србију да призна агресију на Хрватску и наводни злочин геноцида који је у тој агресији починила. Наравно, ради се о условљавањима Србије на европском путу

Завршено је онако како смо, будимо реални, и очекивали: хрватска тужба за геноцид није добила подршку Међународног суда пошто је упућена на погрешну адресу, а и да је стигла тамо где је требало, опет не би добила зелено светло јер геноцида према Хрватској и Хрватима једноставно није било, ни од ЈНА ни од Срба. Злочина да, геноцида не.

Друго очекивање односи се на контратужбу Србије: ко је разуман гајио и делић наде да би, након свега што смо преживели, свих неправди, подметања, лажи, кампања заснованих на измишљотинама, један међународни суд могао да стане на страну Србије, односно да пресуди у корист Срба, проглашавајући тај народ жртвом. То у овом и оваквом свету не бива.

ОДАВНО ПРЕСУЂЕНО Србима је одавно пресуђено, још почетком деведесетих, и сваки потез који би поставке из тог времена мењао био би раван великом чуду а чуда се у међународној политици врло, врло ретко догађају. Посебно их нема у односима великих према малима. Хоћу да кажем да је свака нада на српској страни да би суданија у Хагу могла породити осуд макар етничког чишћења Срба са простора Хрватске била више од илузије.

Можда су Срби из Хрватске и имали неке шансе да одређене процесе изван простора Балкана скрену у своју корист – што доказује један актуелни судски случај у Америци, са Србима Крајишницима као једној од страна – али то би подразумевало јединство, систематичност, дисциплину, стављање општег изнад колективног а то Србима, свесни смо, није својствено. Звучи чудно, да не кажем фрапантно, да ниједно удружење Срба протераних из Хрватске за све ове године није поднело тужбу Међународном суду у Хагу (или где је већ могуће) и тамо, ако ништа друго, скренуло пажњу на трагедију која их је задесила. Да не спомињемо у свему овоме државу Србију и њено индолентно понашање.

НАДМОЋ ХРВАТСКЕ Шта сада? Хоће ли и у којој мери пресуда из Хага одредити будуће односе Београда и Загреба? Шта може да се промени у позитивном, а шта у негативном правцу?

Односи Србије и Хрватске одавно не зависе од Београда; ниво комуникације, отвореност, блискост… одређује Хрватска и тако ће, плашим се, и остати. Хрватска је још деведесетих, у оно време када су формулисане поставке о апсолутној кривици Срба и Србије, о злочинцима Србима и осталим као жртвама – узела иницијативу и не испушта је. То ће се наставити јер нико и не покушава да промени ток ствари. Прећутним прихватањем кривице која им је наметнута све досадашње постмилошевићевске владе у Београду су се пред Хрватском „искупљивале“ ћутањем и уступцима. Последица тога је и ова ситуација да хрватске фирме у Србији контролишу веће делове производње хране, издавачку делатност, да су власници неколико десетина значајних брендова створених у Србији. Истовремено, ниједан пословни човек из Србије није у Хрватској могао, нити може, да започне озбиљан посао.

Дакле, у могуће позитивне последице хашке одлуке Срби не треба ништа да књиже јер то на њихов конто пристићи неће.

ЈЕДИНСТВЕН СЛУЧАЈ Оно негативно почело је да се догађа пре изрицања пресуде у Хагу. Најпре је уочи председничких избора (победила Колинда) Уставни суд Хрватске објавио одлуку којом је укинуо пресуду Бранимиру Главашу за злочине почињене над Србима у Осијеку а два дана пре изрицања пресуде у Хагу Главашу је дозвољено да се из Босне, где је као држављанин БиХ по сопственом избору издржавао казну, врати у Осијек. Тамо га је дочекало око две хиљаде људи, приређен је концерт у његову част а сам Главаш се обратио присутнима и хрватској јавности, што претњама, што опоменама. Јединствен случај у свету да се осуђени ратни злочинац дочекује овацијама (не у дневној соби, већ на средишњем градском тргу) и да у том слављу учествују локалне власти и естрадни уметници.

Постоје необориви резултати истраге, изјаве сведока, неспорно утврђена истина да је Главаш ратни злочинац, убица, човек који је у ратно време чинио зло према Србима у Осијеку, постоји, рекох, и судска пресуда, али све то није довољно хрватској јавности да овог човека макар медијски изолује, ако већ држава нема снаге да га третира онако како заслужује – као ратног злочинца.

Однос према Главашу само је једно од лица новог хрватског фашизма, неоусташтва које тресе хрватску државу и о којем отворено прича све већи број тамошњих интелектуалаца.

Хрватска је победом Колинде Грабар Китаровић над Ивом Јосиповићем додатно отклизала удесно; у мањим местима поново се отворено кокетира са усташтвом, дух Ендехазије све је присутнији, јачање ХДЗ-а делује охрабрујуће на носиоце таквих појава, тим пре што уље на усташку ватру изјавама доливају и Колинда и шеф ХДЗ-а Томислав Карамарко. Њих двоје, примера ради, отворено подржавају протест хрватских бранитеља, који траје ево већ неколико месеци и свео се на логоровање групе драговољаца и учесника рата у шатору постављеном недалеко од улаза у Сабор и владу Хрватске.

Оне ноћи кад су објављени резултати председничких избора Колинда Грабар је, одмах по окончању победничког говора, отишла до бранитеља да их поздрави и пружи пуну подршку. А због чега ови протестују? Сада је савршено јасно. Највише се на почетку спомињао социјални статус, да би кроз извесно време, а то је било веома брзо, био испостављен захтев влади да заустави сваку даљу истрагу о злочинима који су чињени од стране хрватске војске. Зоран Милановић, председник владе, не попушта и уместо да им изађе у сусрет, ових дана хрватско јавно тужилаштво отворило је процес против пензионисаног генерала Жељка Сачића, због прикривања злочина почињеног у акцији „Олуја“, у Груборима код Книна. Тада је убијено шесторо Срба, углавном старијих од 70 година.

Није за потцењивање податак да је неколико челних људи овог протеста из Загреба отпутовало у Осијек, на дочек Бранимира Главаша, где су га публици представили као хероја који је бранио Славонију и Барању од „србочетничке агресије“.

СРБИЈИ ПРЕДОЧЕНА УЦЕНА Дакле, основна теза хрватских бранитеља, а то је дошло из неких десних интелектуалних кругова, гласи: војска која се брани не може да почини ратни злочин. Све што је урађено у одбрамбеном рату чисто је и не може се сматрати злочином. Ово, разуме се, отуда што Хрватска и скоро све и један Хрват сматрају да је у рату деведесетих Србија била агресор, а Хрватска жртва.

Језиво је што такав став све чешће налази своје место у хрватској јавности и када је Други светски рат у питању па се већ чују гласови да усташе нису могле починити злочине према Србима јер су Срби оружано устали против НДХ.

Хрватска никада није прошла процес деусташизације. Идеологија усташтва није разобличена, о њеној суштини говорило се с позиције идеологије, партизанска суђења усташким злочинцима јесу деловала умирујуће на Србе и истинске хрватске антифашисте, али кажњавање злочинаца, извршилаца злочина није исто што и обрачун с идеологијом. Отуда све ово што се данас догађа у Хрватској, отуда онај страшни антагонизам који су Срби деведесетих показали према самосталној хрватској држави. Не зато што би она била самостална, већ зато што је била неоусташка, подигнута и постављена у духу Ендехазије. То је остало да живи до данас и живеће све док сами Хрвати не смогну снаге да у корену сасеку сваки облик испољавања усташтва.

У Сплиту је, ево илустративног примера, подигнут споменик погинулим бранитељима Девете бојне ХОС-а на којем је уклесан и усташки узвик „За дом спремни“. Ко то пипне, казали су локални фашисти, коштаће га главе. Сплитски градоначелник, Иво Балдасар, наследник Жељка Керума, иначе функционер Милановићевог СДП-а, каже да му не пада на памет да то уклања. Он вели да му је познато да су и усташе узвикивале „За дом спремни“ (обавештен човек, мора се признати) али додаје како су му неки казали да је то, у ствари, стари хрватски домољубни поздрав, па стога он не би да се замера црнокошуљашима из Девете бојне. Иначе, тај споменик је подигнут прошле године а откривен је уз усташку иконографију и клицање Павелићевим злочинцима Бобану и Францетићу. Усред Сплита.

Изрицање пресуде у Хагу отворило је службеном Београду додатне видике на оно шта га у блиској будућности чека на путу ка вратима Европске уније, бар кад је Хрватска у питању. У специјалној емисији на Хрватској телевизији, организованој поводом окончања суђења у Хагу, Србији је јасно предочена уцена; ако желите сагласност Загреба за чланство у ЕУ, мораћете пред јавности Европе признати да сте извршили агресију на Хрватску, починивши притом злочин геноцида.

Ову идеју најпре је изнео адвокат Лука Мишетић, шеф тима који је у Хагу бранио и одбранио генерале хрватске војске Готовину, Чермака и Маркача а надовезао се помало заборављани Владимир Шекс. Истога дана и Весна Пусић, министар иностраних послова Хрватске, одговарајући на питање новинара како ће се Хрватска убудуће постављати према Србији, рекла је да Србију чека обавеза испуњења свих захтева коју пред њу буде стављала Европа а свакако и Хрватска.