Пресуда која је Србији додатно отворила очи

Пише Ратко Дмитровић

Хрватска је незадовољна, готово огорчена пресудом у Хагу, и већ истога дана предочен је план којим ће службени Загреб натерати Србију да призна агресију на Хрватску и наводни злочин геноцида који је у тој агресији починила. Наравно, ради се о условљавањима Србије на европском путу

Завршено је онако како смо, будимо реални, и очекивали: хрватска тужба за геноцид није добила подршку Међународног суда пошто је упућена на погрешну адресу, а и да је стигла тамо где је требало, опет не би добила зелено светло јер геноцида према Хрватској и Хрватима једноставно није било, ни од ЈНА ни од Срба. Злочина да, геноцида не.

Друго очекивање односи се на контратужбу Србије: ко је разуман гајио и делић наде да би, након свега што смо преживели, свих неправди, подметања, лажи, кампања заснованих на измишљотинама, један међународни суд могао да стане на страну Србије, односно да пресуди у корист Срба, проглашавајући тај народ жртвом. То у овом и оваквом свету не бива.

ОДАВНО ПРЕСУЂЕНО Србима је одавно пресуђено, још почетком деведесетих, и сваки потез који би поставке из тог времена мењао био би раван великом чуду а чуда се у међународној политици врло, врло ретко догађају. Посебно их нема у односима великих према малима. Хоћу да кажем да је свака нада на српској страни да би суданија у Хагу могла породити осуд макар етничког чишћења Срба са простора Хрватске била више од илузије.

Можда су Срби из Хрватске и имали неке шансе да одређене процесе изван простора Балкана скрену у своју корист – што доказује један актуелни судски случај у Америци, са Србима Крајишницима као једној од страна – али то би подразумевало јединство, систематичност, дисциплину, стављање општег изнад колективног а то Србима, свесни смо, није својствено. Звучи чудно, да не кажем фрапантно, да ниједно удружење Срба протераних из Хрватске за све ове године није поднело тужбу Међународном суду у Хагу (или где је већ могуће) и тамо, ако ништа друго, скренуло пажњу на трагедију која их је задесила. Да не спомињемо у свему овоме државу Србију и њено индолентно понашање.

НАДМОЋ ХРВАТСКЕ Шта сада? Хоће ли и у којој мери пресуда из Хага одредити будуће односе Београда и Загреба? Шта може да се промени у позитивном, а шта у негативном правцу?

Односи Србије и Хрватске одавно не зависе од Београда; ниво комуникације, отвореност, блискост… одређује Хрватска и тако ће, плашим се, и остати. Хрватска је још деведесетих, у оно време када су формулисане поставке о апсолутној кривици Срба и Србије, о злочинцима Србима и осталим као жртвама – узела иницијативу и не испушта је. То ће се наставити јер нико и не покушава да промени ток ствари. Прећутним прихватањем кривице која им је наметнута све досадашње постмилошевићевске владе у Београду су се пред Хрватском „искупљивале“ ћутањем и уступцима. Последица тога је и ова ситуација да хрватске фирме у Србији контролишу веће делове производње хране, издавачку делатност, да су власници неколико десетина значајних брендова створених у Србији. Истовремено, ниједан пословни човек из Србије није у Хрватској могао, нити може, да започне озбиљан посао.

Дакле, у могуће позитивне последице хашке одлуке Срби не треба ништа да књиже јер то на њихов конто пристићи неће.

ЈЕДИНСТВЕН СЛУЧАЈ Оно негативно почело је да се догађа пре изрицања пресуде у Хагу. Најпре је уочи председничких избора (победила Колинда) Уставни суд Хрватске објавио одлуку којом је укинуо пресуду Бранимиру Главашу за злочине почињене над Србима у Осијеку а два дана пре изрицања пресуде у Хагу Главашу је дозвољено да се из Босне, где је као држављанин БиХ по сопственом избору издржавао казну, врати у Осијек. Тамо га је дочекало око две хиљаде људи, приређен је концерт у његову част а сам Главаш се обратио присутнима и хрватској јавности, што претњама, што опоменама. Јединствен случај у свету да се осуђени ратни злочинац дочекује овацијама (не у дневној соби, већ на средишњем градском тргу) и да у том слављу учествују локалне власти и естрадни уметници.

Постоје необориви резултати истраге, изјаве сведока, неспорно утврђена истина да је Главаш ратни злочинац, убица, човек који је у ратно време чинио зло према Србима у Осијеку, постоји, рекох, и судска пресуда, али све то није довољно хрватској јавности да овог човека макар медијски изолује, ако већ држава нема снаге да га третира онако како заслужује – као ратног злочинца.

Однос према Главашу само је једно од лица новог хрватског фашизма, неоусташтва које тресе хрватску државу и о којем отворено прича све већи број тамошњих интелектуалаца.

Хрватска је победом Колинде Грабар Китаровић над Ивом Јосиповићем додатно отклизала удесно; у мањим местима поново се отворено кокетира са усташтвом, дух Ендехазије све је присутнији, јачање ХДЗ-а делује охрабрујуће на носиоце таквих појава, тим пре што уље на усташку ватру изјавама доливају и Колинда и шеф ХДЗ-а Томислав Карамарко. Њих двоје, примера ради, отворено подржавају протест хрватских бранитеља, који траје ево већ неколико месеци и свео се на логоровање групе драговољаца и учесника рата у шатору постављеном недалеко од улаза у Сабор и владу Хрватске.

Оне ноћи кад су објављени резултати председничких избора Колинда Грабар је, одмах по окончању победничког говора, отишла до бранитеља да их поздрави и пружи пуну подршку. А због чега ови протестују? Сада је савршено јасно. Највише се на почетку спомињао социјални статус, да би кроз извесно време, а то је било веома брзо, био испостављен захтев влади да заустави сваку даљу истрагу о злочинима који су чињени од стране хрватске војске. Зоран Милановић, председник владе, не попушта и уместо да им изађе у сусрет, ових дана хрватско јавно тужилаштво отворило је процес против пензионисаног генерала Жељка Сачића, због прикривања злочина почињеног у акцији „Олуја“, у Груборима код Книна. Тада је убијено шесторо Срба, углавном старијих од 70 година.

Није за потцењивање податак да је неколико челних људи овог протеста из Загреба отпутовало у Осијек, на дочек Бранимира Главаша, где су га публици представили као хероја који је бранио Славонију и Барању од „србочетничке агресије“.

СРБИЈИ ПРЕДОЧЕНА УЦЕНА Дакле, основна теза хрватских бранитеља, а то је дошло из неких десних интелектуалних кругова, гласи: војска која се брани не може да почини ратни злочин. Све што је урађено у одбрамбеном рату чисто је и не може се сматрати злочином. Ово, разуме се, отуда што Хрватска и скоро све и један Хрват сматрају да је у рату деведесетих Србија била агресор, а Хрватска жртва.

Језиво је што такав став све чешће налази своје место у хрватској јавности и када је Други светски рат у питању па се већ чују гласови да усташе нису могле починити злочине према Србима јер су Срби оружано устали против НДХ.

Хрватска никада није прошла процес деусташизације. Идеологија усташтва није разобличена, о њеној суштини говорило се с позиције идеологије, партизанска суђења усташким злочинцима јесу деловала умирујуће на Србе и истинске хрватске антифашисте, али кажњавање злочинаца, извршилаца злочина није исто што и обрачун с идеологијом. Отуда све ово што се данас догађа у Хрватској, отуда онај страшни антагонизам који су Срби деведесетих показали према самосталној хрватској држави. Не зато што би она била самостална, већ зато што је била неоусташка, подигнута и постављена у духу Ендехазије. То је остало да живи до данас и живеће све док сами Хрвати не смогну снаге да у корену сасеку сваки облик испољавања усташтва.

У Сплиту је, ево илустративног примера, подигнут споменик погинулим бранитељима Девете бојне ХОС-а на којем је уклесан и усташки узвик „За дом спремни“. Ко то пипне, казали су локални фашисти, коштаће га главе. Сплитски градоначелник, Иво Балдасар, наследник Жељка Керума, иначе функционер Милановићевог СДП-а, каже да му не пада на памет да то уклања. Он вели да му је познато да су и усташе узвикивале „За дом спремни“ (обавештен човек, мора се признати) али додаје како су му неки казали да је то, у ствари, стари хрватски домољубни поздрав, па стога он не би да се замера црнокошуљашима из Девете бојне. Иначе, тај споменик је подигнут прошле године а откривен је уз усташку иконографију и клицање Павелићевим злочинцима Бобану и Францетићу. Усред Сплита.

Изрицање пресуде у Хагу отворило је службеном Београду додатне видике на оно шта га у блиској будућности чека на путу ка вратима Европске уније, бар кад је Хрватска у питању. У специјалној емисији на Хрватској телевизији, организованој поводом окончања суђења у Хагу, Србији је јасно предочена уцена; ако желите сагласност Загреба за чланство у ЕУ, мораћете пред јавности Европе признати да сте извршили агресију на Хрватску, починивши притом злочин геноцида.

Ову идеју најпре је изнео адвокат Лука Мишетић, шеф тима који је у Хагу бранио и одбранио генерале хрватске војске Готовину, Чермака и Маркача а надовезао се помало заборављани Владимир Шекс. Истога дана и Весна Пусић, министар иностраних послова Хрватске, одговарајући на питање новинара како ће се Хрватска убудуће постављати према Србији, рекла је да Србију чека обавеза испуњења свих захтева коју пред њу буде стављала Европа а свакако и Хрватска.

5 коментара

  1. Ratko Dmitrovicu,zestoko si upravu,a ja mislim da bi Srbima trebalo zameniti to najlepse ime na svetu,koje cak ni amerikanci ne mogu unakaraditi svojim izgovorom kao za kroese, ali su ga zato sami Srbi unakazili svojom neslogom,da nezasluzuju da nose tako lepo ime,tako nemarni,da ne kazem goru rec,ljudi.

  2. Bojim se da nije sada, moda je jos daleke 1054, reseno da se remetilacki factor na Balkanu unisti. Sta se moglo ocekivati kada te kadija sudi I tuzi.

    To su sve zemlje pod uticajem vatikana, I boje se malorusije.

    Na zalost malorusi upali su takvu letargiju, gde su se izgubili I u vremenu I prostoru. Nisu to oni sami od sebe nego, tako ih lece demokratijom I savremenim pravom, lagodnim zivotom (za pojedine), a masa ko masa za ovnom predvodnikom (nekd to bude I magarac).

    Bilo sta drugo reci o ljudima, koji su manipulusani I lagani bezbroj puta I sada iste greske cine–nego ili su pogresno pelcovani ili su drogirani, demokratijom, pravima (peder I lezb balovima) I naravno verujte u VUCKA svoga–I njegovog brata.
    Molim urednistvo da ovo objavi.
    Hvala

  3. Ja mogu da razumem Srbe iz Hrvatske sto nemaju jaci glas,jednostavno su rastureni i fizicki i socijalno i mentalno…
    Farsa je poziv Gotovine da se Srbi vrate,ili stav Josipovica,”neka se Srbi vrate,ali da znaju da ni Hrvati nemaju posao”…
    Naravno da je to samo prevara,a posle iskoriste neprisustvo,i oduzmu ljudima licne karte.
    To sto Hrvatska radi je takvo zverstvo i necovecje,da ce se istorija ponovo morati zapitati,ko su ti Hrvati?
    Hrvtska se obracunala sa svojim gradjanima,srpske nacionalnosti,a tuzila Srbiju za to,zaista,ni pas sa maslom to ne bi pojeo.
    Medjutim,ako narod cuti,ZASTO VLAST CUTI.
    Vucic izbegava ,uz koordinaciju sa novinarima,koji ga jednostavno nista ne pitaju,da da izjavu o svakom vaznijem pitanju u zemlji.
    Da li je neko cuo njegov stav o briselskom sporazumu?
    Da li je neko cuo njegov stav o izmeni statuta Vojvodine?
    Da li je neko cuo njegov stav o kradji podataka iz ministarstava?
    Da li je neko cuo njegov stav o 222 amandmana protiv Srbije,sto je zverstvo i skandal,A SRBIJA DREMA LI DREMA?
    Da li je neko cuo njegov stav o spomenutoj haskoj presudi,a bio je sa Dodikom i Nikolicem?Ovi su rekli svoj stav.
    Ocigledno,to je neka strategija,ali nama cini lose,nas to unistava,nas ucutkuje,a drugima skoro daje za pravo.
    Milanovic nikada nije dao zesce izjave,pretece izjave Srbiji,a Vucic kao da je predsednik svedske vlade.Nema ga…
    Vucic voli sistem gde su sve komande u njegovim rukama,ali voli i da se skloni,kada treba da se “podmetnu ledja”.
    Dakle,od glave treba krenuti,narod bez vodje,ne lici na narod.

  4. Nažalost svih, iseljavanje cca 200 hiljada srba iz Krajine jeste genocid, koji je dogovoren između Miloševića i Tuđmana.
    (Mada ti ljudi nisu masovno ubijani, ali je bilo mnogo ubijanja onih koji su ostali i nisu htjeli da prihvate takav dogovor).
    To je žalosno. Ljude protjerivati sa svojih kućnih pragova.
    Pa to je genocid “par exselans” što bi rekli latini.
    Pa ti ljudi, te sudije u haškom sudu su totalno sjebane ličnosti.
    Zamislite dogovoreni egzodus od oko 200 hiljada ljudi iz svojih domova, uz moguće ubijanje i gađanje raketama i drugim oružjem.
    Pa to je gore nego Sodoma i Gomora.
    Ja moram napustiti svoju kuću, sve svoje uspomene, sav svoj život i krenuti u nepoznato. (Jebem ja i Miloševića i Tuđmana koji su me na ovo natjerali).
    Sud u Hagu nije politički nego je to sud u dogovoru sa đavolom.
    Jebem ja taj sud (izvinite na rječniku, ali moram tako reći).
    Ljude kao krompire izmještaju sa jednog na drugo mjesto.
    Ma jebem ja njima mater.
    Neka se svako stavi u kožu tih protjeranih, pokušajte, pa ćete shvatiti svu tegobu tih ljudi.
    Pa onda kažite da li je genocid ili nije.
    Ovo sve na sramotu Evrope. Na sramotu i nas.
    Jebem ja i nama mater jer nismo to spriječili.

    • Tako je. Slažem se sa tvojom zadnjom rečenicom. Trebali ste ne napadati susjede Hrvate i ne protjerivati ih iz njihovih domova pa svega toga nebi ni bilo. Ovo isto si trebao napisati kada su svi nesrbi protjerani sa područja koje su zauzeli Srbi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *