Почетна / Свет / Порука потписана крвљу

Порука потписана крвљу

Пише Филип Родић
„Освојићемо ваш Рим, сломити ваше крстове и поробити ваше жене. Ако ми не стигнемо на време, онда ће наша деца или наши унучићи стићи и продаваће ваше синове као робове на пијаци“, претња је коју је још у септембру изрекао главни портпарол Исламске државе шеик Абу Мухамед ал-Аднани

У седмом веку муслимански калиф Омар Ибн-Хатаб упутио је ултиматум последњем персијском цару Издегерду III: „Не предвиђам добру будућност за вас и ваш народ осим ако прихватите моје услове и потчините ми се (…) Обожавајте Алаха, творца света. Обожавајте Алаха и прихватите ислам као пут ка спасењу. Окончајте своје политеистичке обичаје и постаните муслимани како бисте прихватили Алаха као свог спаситеља. То је једини начин да преживите и обезбедите мир за своје Персијанце. Учинићете то ако знате шта је добро за вас и ваше Персијанце. Потчињавање је једина опција. Алах екбер.“ У одговору, који се чува у Британском музеју и који би требало да буде светао пример како се одговара на ултиматуме безобзирне, бахате и бруталне силе, Издегерд III је, поред осталог, написао: „Ви Арапи који немате никаквог обзира за Божја створења, који немилосрдно кољете, који злостављате своје жене и своје кћери живе закопавате, који нападате караване и друмски сте разбојници, који убијате, који отимате жене, како се усуђујете да нама, који смо изнад тих зала, држите лекцију како да обожавамо Бога?“ На крају подужег писма Издегерд поручује: „Остајте у својој пустињи са својим ‚Алахом‘ и не прилазите нашим градовима, јер ваша вера је ужасна, а понашање животињско.“ Омар је успео да победи Издегерда, уништи Персијско царство и Персијанцима наметне ислам, али га њихови наследници, данашњи шиити, и даље сматрају за издајицу Мухамеда и безобзирног убицу. Некима другима, пре свега сунитским екстремистима и присталицама Исламске државе, очигледно је узор. Јер, недвосмислено је да управо његовим путем иду они који брутално кољу, силују и отимају све оне који не славе њиховог Бога, на њихов начин, почевши од Језида, који су биолошки, верски и културни наследници Персијанаца и заратустријанизма, преко шиита и алавита, до хришћана.

Прогон Управо хришћанима је упућена најновија порука Исламске државе и њеног калифа Абу Бакира ал-Багдадија. После масакра спроведеног над Језидима на северу Ирака, уследило је масовно убијање Курда и сада хришћана, који су, уз мање или веће изузетке, прогањани од како је сунитски ислам завладао Блиским истоком. И пре него што се званично појавила Исламска држава, екстремисти који су се у Сирији, уз свесрдну америчку помоћ, борили против председника Башара Асада убијали су хришћане и друге не-суните када год би имали прилику и то на најзверскији могући начин. Један од најгорих покоља догодио се крајем октобра 2013. када су ови борци за демократију и слободу заузели древни хришћански град Садад, који се помиње још у Светом писму, и до смрти мучили 45 хришћана, укључујући и жене и децу, опљачкали и уништили свих 14 древних цркава које су се налазиле у овом граду. Архиепископ Селванос Бутрос Алнемех из Сиријске православне цркве после овог крвопролића завапио је: „Запомагали смо свету за помоћ, али нико нас није слушао. Где је хришћанска савест? Где је људска савест? Где су моја браћа? Мислим на све оне који данас пате и позивамо све да се моле за нас.“

[restrictedarea]

Спорадична убиства, отмице, па и разапињања на крст, немогуће је и набројати. Међу отетима, чија је судбина још непозната, јесу и два православна епископа киднапована априла 2013.

Иако је, као што видимо, и до сада било прегршт сурових напада на хришћане, најшокантнији је најновији случај ритуалног клања 21 египатског Копта које су присталице Исламске државе заробиле у Либији и чије су погубљење на једној плажи снимили камером уз наслов „Порука потписана крвљу за нацију Крста“. Док су их клали, џихадисти су, како је у свом тексту о овом масакру написао Валид Шебат, бивши муслиман и бивши члан ПЛО који се 1994. преобратио у хришћанство, певали једну од својих омиљених песама: „Ако се неверовање заталаса попут мора, ми ћемо долине напунити црвеном крвљу… ходали смо мрачним ноћима да бисмо секли и клали, сечивом освете која затире оне на које смо бесни.“ Шебат је, такође, успео да растумачи и последње речи покланих хришћана. Он наводи да су, пошто им је стављен нож под грло, узвикнули „Ya Rabbi Yasou“ (О мој Господе Исусе).

Највећи део муслимана згража се, као и сав нормалан свет, над зверствима Исламске државе и иде толико далеко да тврди да је Исламска држава у ствари „неисламска“. С једне стране, ово је врло утешно, јер убедљива већина муслимана заиста не подржава овакву нечовечност, али је с друге стране узнемирујуће, јер они затварају очи пред оним што заиста јесте и имају „ружичасту слику своје вере“, тврди један од водећих светских стручњака за ислам, професор на Принстон универзитету Бернар Хејкел. Он напомиње да већина муслимана доиста запоставља „оно што је њихова вера историјски и правно захтевала“. Хејкел, који је делом либанског порекла и који је одрастао у тој земљи, рекао је да су тврдње да је Исламска држава искривила свете муслиманске текстове „апсурдне“ и да тако нешто може рећи само онај ко је потпуни незналица или се таквим представља. „Људи желе да амнестирају ислам. То је она мантра ‚ислам је вера мира‘. Ислам је оно како се муслимани понашају и како тумаче своје текстове. Те текстове деле сви сунити, а не само Исламска држава, и ти момци имају подједнак легитимитет као и било ко други“, навео је он. Према његовим речима, Исламска држава је само подражавање Мухамеда подигла на ниво стриктне обавезе и оживели су традиције које су биле успаване стотинама година. „Оно што упада у очи код њих није само дословност него и озбиљност с којом они прилазе тим текстовима. Ту има приљежности, опсесивне озбиљности коју муслимани обично немају.“

И доиста, следећи идеологију текфира (пракса да се исламски верници или припадници неке друге од аврамовских религија оптуже за отпадништво од вере, што омогућава њихово убијање) Исламска држава је посвећена томе да прочисти свет убијајући велики број људи. Њихова пракса у потпуности је у складу с Кураном који, на пример, разапињање на крст наводи као једну од казни предвиђених за непријатеље ислама. Порез који намећу хришћанима на територијама које су освојили, а чији су живот поштедели, јасно је укорењен у деветом поглављу (сури) Курана „Ал-Тавба“ где се муслимани упућују да се боре против хришћана и Јевреја „све док не плате џизју уз добровољно потчињавање и осећање потчињености“. Ова правила је наметнуо пророк Мухамед којег сви муслимани сматрају узором и који је поседовао робове, наводи Хејкел. Он истиче да вехабије из 19. века нису биле безобзирне и немилосрдне у свом насиљу, али да су они били окружени муслиманима и да су освајали територије које су већ биле исламске. „Исламска држава, међутим, доиста поново проживљава рани период ислама“ када су муслимани били окружени не-муслиманима, односно непријатељима. Пример тога да се они осећају попут калифа Омара у седмом веку јесте, поред изјаве Ал-Аднанија с почетка овог текста, и чињеница да су се верски учењаци Исламске државе окупили како би разрешили питање ропства језидских жена заробљених у офанзиви на северу Ирака. Дилема је, наиме, била да ли су Језиди пагани или отпадници од вере, јер би у овом другом случају морали бити погубљени. Закључак овог већања био је, како је пренео билтен Исламске државе Дабик, да „језидске жене и децу треба поделити међу борцима Исламске државе који су учествовали у операцијама у Синџару (северни Ирак) у складу са Шеријатом“. „Поробљавање породица кафира (неверника) и узимање њихових жена за конкубине је чврсто укорењен аспект Шеријата и порицање или ругање представљало би порицање и ругање Курану и проповеди пророка, и самим тиме и апостазу ислама“, што се кажњава смрћу, закључили су мудраци Исламске државе.

Сејачи зла Амерички публициста и стручњак за џихадизам српског порекла Срђа Трифковић навео је, одговарајући на вапај архиепископа Селваноса Бутроса Алнемеха, да у Белој кући или уредништвима водећих западних медија не постоји „људска савест“ и да је то доказана чињеница. „Проблем, којег архиепископ Селванос Бутрос Алнемех изгледа да није свестан, није више пука индиферентност западне елите у односу на предстојећи слом хришћанства на просторима свог рођења, него њен активан, текући и отворени допринос том паду. Кипар (1974) и Балкан (1991–1999) били су вежба, Ирак (од 2003. до данас) је коначан доказ. У Сирији, Обамина администрација остаје посвећена подржавању побуњеника – ах, да само оних ‚умерених‘, као што су убице хришћана из Слободне сиријске армије, и то не ‚упркос томе‘ што ће резултат бити исти, него управо јер ће бити такав“, каже Трифковић.

И доиста, досадашњи ангажман САД широм света, а посебно на Блиском истоку, доказује управо ову тезу. Не само да је Вашингтон, мање или више директно, створио зло које данас оличава Исламска држава него је активно радио и ради на рушењу сваког секуларног, односно према иноверцима иоле толерантног режима у муслиманским земљама Блиског истока и Северне Африке.

О томе како су САД заслужне за настанак Исламске државе нећемо сада детаљно писати, јер је ово питање већ врло темељно разрађено у последњем периоду. Поред тога, генеза је врло једноставна. Американци су, да би осујетили планове свог непријатеља из Хладног рата, створили верске екстремисте међу авганистанским муџахединима, који су се по повлачењу совјетских трупа претворили у талибане и након грађанског рата преузели власт у Кабулу. Талибани су изнедрили Ал Каиду која је проширила екстремистичке вахабистичке делатности широм света и интернационализовала овај покрет. Из деловања Ал Каиде, а захваљујући америчкој инвазији на Ирак 2003, рађа се Ал Каида у Ираку коју је, до смрти 2006, предводио брутални Абу Мусаб ал-Заркави. Потом су уследили устанци, прво у Либији, чији је војни део предводио Абу Суфијан бин Куму, припадник Ал Каиде који се налазио у америчком затвору Гвантанамо све до септембра 2007, када је пребачен у Либију, и у Сирији, где су у борби против Асада предњачили екстремисти из Ал Нусра фронта и Ал Каиде у Ираку и Сирији, који су се касније спојили у Исламску Државу у Ираку и Сирији, из које је настала данашња Исламска држава. Оно на шта је све време указивала логика директно је потврдио и бивши сарадник ЦИА Стивен Кели који је рекао да су Исламску државу створиле и финансирале САД и њихови савезници. „Финансирање је долазило у потпуности од САД и њихових савезника. Да људи мисле да је ово непријатељ којег треба нападати у Сирији или Ираку потпуна је фарса, јер је очигледно да је то нешто што смо ми створили и ми контролишемо“, изјавио је он августа прошле године. Лидер шиитског Хезболаха, шеик Хасан Насрала, отишао је корак даље и, поред ЦИА, за подржавање Исламске државе оптужио и израелску обавештајну службу Мосад. Осуђујући клање Копта, Насрала је рекао да Исламска држава служи интересима ЦИА и Мосада и да је Израел једина земља која није погођена активностима Исламске државе и која је не сматра претњом.

Поред тога што су, као што видимо, још од седамдесетих година мање или више отворено подржавале исламске екстремисте чија су деца данашње звери из Исламске државе (саветник за националну безбедност Џимија Картера Збигњев Бжежински чак је фотографисан са вођом Ал Каиде Осамом бин Ладеном 1981. године у Пакистану) САД су активно рушиле сваки блискоисточни и северноафрички муслимански режим који је био иоле секуларни, односно толерантан према „неверницима“. Тако је Вашингтон, на пример, 2003. године одлучио да, поред осталог, због наводне умешаности Багдада у нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. и у оквиру прокламованог глобалног рата против тероризма, нападне Ирак и уништи режим Садама Хусеина и његове Баас партије. Колико су, међутим, биле бесмислене оптужбе Вашингтона да Ирак крије оружје за масовно уништавање толико никаквог смисла нису имале ни оптужбе да је Садам Хусеин имао било какву улогу у терористичким нападима на Америку. Напротив, да је Вашингтон хтео заиста да се освети за ова недела, пре би требало да је напао Ријад, него Багдад. И то је добро знао. Не само што је 16 од 19 терориста који су учествовали у овом нападу било из Саудијске Арабије, баш као и њихов вођа Бин Ладен, него је доказано и да је више чланова саудијске краљевске породице директно финансирало ове терористе. Један од терориста који је преживео нападе, Закаријас Масауи, посведочио је да је за Бин Ладена правио дигиталну листу донатора и да су се на тој листи, поред осталих, налазили тадашњи шеф саудијске обавештајне службе, принц Турки ал-Фејсал, дугогодишњи саудијски амбасадор у САД и близак пријатељ породице Буш, принц Бандар бин Султан и принц Ал-Валид бин Талал. Са друге стране, режим Садама Хусеина био је до те мере секуларни, да је други човек режима, Тарик Азиз, био хришћанин, што је и данас потпуно незамисливо у некој муслиманској земљи. Такође, верско насиље које данас хара Ираком у Хусеиново време је било незамисливо. Слично је и са режимом Башара Асада у чијој су Сирији најнормалније живели припадници најразличитијих верских заједница, док сада, на делу територије који контролишу побуњеници не само да борци Исламске државе спаљују људе него и они „умерени“ из Слободне сиријске армије хришћане разапињу на крст. Ништа другачије није било ни са режимом Моамера Гадафија, који је, иако је био ватрени муслиман, поштовао и штитио и припаднике других вероисповести и активно се супротстављао исламском екстремизму и Ал Каиди у својој земљи. После његове смрти и „доласка Американаца и демократије“ не само да је нестао мир него су контролу над једном половином земље узели екстремисти из „Либијске зоре“, док другу половину контролишу екстремнији екстремисти из Аншар ал-Шарије и Сура савета исламске омладине која је део Исламске државе и којима је најомиљенији спорт клање хришћана на плажама.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *