Почетна / Култура / Политичка уметност на фестивалу политичких награда

Политичка уметност на фестивалу политичких награда

Берлински филмски фестивал 2015.

Пише Владислав Панов
Медији су на управо завршеном Берлинском филмском фестивалу највећу пажњу посветили најбесмисленијем филму, прогласивши га за најбољи, жири је доделио политичку а не уметничку награду, а чувени синеасти су новим делима представљеним на „Берлиналу“ поново изневерили свој углед и минули рад. Све у свему, дакле, стање редовно и за фестивал и за овај наш свет

Одлука слободоумног и „искључиво уметности“ посвећеног седмочланог жирија, на челу са „култним“ америчким независним синеастом Дареном Аронофским, да 65. издање Берлинског филмског фестивала главну награду додели Иранцу Џаферу Панахију могла је да изненади само потпуне филмске незналице и политички незреле и неупућене особе без обзира с које се стране филмског посла налазиле. Видело се из авиона, како се то обично код нас каже, чим је Панахијев нови рад увршћен у такмичарски програм, да ће он постати лауреат. После два Сребрна медведа које је ирански миљеник овог фестивала добио за претходне филмове „Офсајд“ и „Спуштена завеса“, сада је коначно освојио и Златног медведа за свој „тајни“, дисидентски допринос борби за слободу, уметност, напредна схватања и отвореност према просперитету који дува са Запада, што је све, наводно, присутно у његовом филму „Такси“. Врло сличном, додуше, „Кеш-такси“ квиз-серији, која се пре неколико година емитовала код нас, где је један од сада врло актуелних водитеља возио такси и делио паре путницима који су успели да погоде одговоре на питања из познавања природе и друштва на нивоу првог разреда основне школе. У Панахијевом „Таксију“, међутим, није било кеша за дељење срећним путницима чија је интелигенција већа од парамецијума, али је зато порука коју је оставио својим изузетним уметничким делом, како то мисле чланови овогодишњег жирија „Берлинала“, „тријумф уметничког филмског приповедања и борбе за слободу говора“!?

Политички „Кеш-такси“ без кеша У свом тако тријумфалном остварењу Панахи је глумио таксисту у чијим се колима налазило неколико малих камера, а „случајни“ су путници представили не само све слојеве савременог иранског друштва већ су, притом, демонстрирали социјалну и политичку продуховљеност, обавештеност и интелигенцију што вапи за западним третманом слободног духа, којега међутим, ето, нема у данашњем Ирану. Осуда је то опет, наравно, заосталог, ригидног и неправедног друштва, која се много допада дежурним борцима за увођење западне „демократије“ и њених свеслобода и у последње кутке света у којима се другачије живи него што диктира нови поредак свих ствари. Панахи је кажњен у Ирану двадесетогодишњим небављењем филмом и забрањен му је излазак из земље. У првих пет година ове казне „тајно“ је снимио већ три (два филма су премијерно приказана управо на Берлинским фестивалима и награђивана) и сви су успешно протурени ван граница његове домовине, на западно тржиште, наравно, омогућивши Панахију уздизање до нивоа савременог филмског мученика, чије је духовито али реско провоцирање домаћих друштвених прилика стекло свеопшту наклоност критике, која га је чак назвала иранским Вудијем Аленом омогућивши овако провокативним етикетирањем (муслиман суперлативно именован као јеврејска икона филмске уметности!) додатни политички слој у измишљању његовог филмско-политичког значаја у историји покретних сличица.

[restrictedarea]

Одавно је, додуше, познато да је „Берлинале“ најполитичкији филмски фестивал на свету. Отуд није чудно да је започео скандалом који је необавештена јужнокорејска политичка елита изазвала када је, мислећи да се контроверзни амерички филм „Интервју“, што се увредљиво спрда са њиховим великим вођом, налази у програму фестивала због чега је послала претећу ноту Управи Берлинског фестивала назвавши овај фестивал, поред осталог, и промотором политичког тероризма. После им је објашњено да „Интервју“ није у програму, већ да се његова биоскопска дистрибуција по Немачкој подударила са „Берлиналом“. Свеједно, провокација је нотирана и остала је као опомена за обе стране. Ипак, овогодишње издање берлинске смотре било је у фокусу комерцијалних медија због сасвим неполитичког филмског спектакла јер је премијеру (срећом, ван конкуренције за награде) доживела толико нестрпљиво очекивана екранизација софт-порно бестселера „Педесет нијанси сиве“ (актуелног хита, нажалост, у свим светским биоскопима, укључујући и наше). Један од најлошијих, најпразнијих и најбесмисленијих филмова који су масовно, до нивоа хипнотичке екстазе, привукли публику отео је сву медијску пажњу на „Берлиналу“. Можда ју је, само у трену, преусмерио на своју страну пад даме Хелен Мирен на црвеном тепиху. Али само на трен.

Прави победник фестивала Панахијев филмски „селфи“ је несрећно одузео заслужену славу и награду правом победнику фестивала, иначе, такође политички коректном синеасти али у одељку представљања педерастије на филму и геј ликова као једнакијих особа међу демократски једнаким припадницима модерног западног света, Енглезу Ендрјуу Хеју. Његова драма „45 година“ је, после низа геј маркетинг филмова и серија којима се прегалачки бавио протеклих година, коначно понудила политички растерећен рад, који би морао да погоди срца и душе свих људи без обзира на то како и са ким упражњавају секс. У овом филму, својеврсном социјално-породичном геријатријском трилеру, гледаоцима је показана старост кроз однос пара пред четрдесетпетогодишњицом брака запалог у кризу, али и однос друштва према њима. Глумачке Сребрне медведе за своје креације у овом остварењу освојили су протагонисти Шарлота Ремплинг и Том Кортни. Сасвим заслужено, иако је филм, да поновимо још једном, озбиљно оштећен фаворизовањем Панахијевог „Таксија“.

Европска кинематографија је доживела још два велика успеха пошто су награду за најбољу режију поделили аутори из Пољске (Малгоржата Шумовска за филм „Тело“) и Румуније (Раду Јуде за филм „Аферим“). Подразумева се да су оба филма ауторске похвале оверене Златним медведима добила јер у свом садржају имају афирмативне тонове према модерном западном свету и осуђујуће према свему што је чинило и чини оно изван његових утицајних ешелона за увођење реда у овај наш свет. Велике минусе су, заслужено, с друге стране, добила дела чувених аутора од огромног угледа и обимног минулог рада којим је он стицан деценијама. Лоше су радове, по мишљењу најпре критике у позним животним добима, испоручили Теренс Малик („Витез са пехаром“) Вим Вендерс („Све ће бити у реду“) и Вернер Херцог („Краљица пустиње“) што је у извесном смислу и парадигматично за стање европског филма где легенде одавно не оправдавају тај статус, а нове снаге се баве тривијалним повлађивањима трендовима и интересним групама не испољавајући, притом, амбицију да покажу сопствене вредности, мишљење и оригиналност. Можда су баш овакво овогодишње „Берлинале“ и одлуке његовог жирија најбољи доказ за такав утисак. Медији су посветили највећу пажњу најбесмисленијем филму, жири је доделио политичку а не уметничку награду, а чувени синеасти су још једном изневерили свој углед. Све у свему, дакле, стање редовно.

[/restrictedarea]

 

Награде

Златни медвед за најбољи филм – „Такси“ (Иран) Џафера Панахија (награду му је доделио и „Фипресци“)
Сребрни медвед – „Клуб“ (Чиле) Пабла Лараина
Сребрни медвед за најбоље режисере – Раду Јуде (Румунија) за филм „Аферим“ и Малгоржата Шумовска (Пољска) за „Тело“
Сребрни медвед за најбоље глумце – Шарлота Ремплинг и Том Кортни за улоге у филму „45 година“
Сребрни медвед за најбољи сценарио – Патрисио Гузман (Чиле) „Бисерна дугмад“
Сребрни медвед за изузетан уметнички допринос – камермани за филмове „Викторија“ и „Под електричним облацима“
Почасни Златни медвед уручен је немачком синеасти Виму Вендерсу

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *