Почетна / Култура / ПИСЦИ ПИСМО ПИШУ – ПРЕМИЈЕРУ

ПИСЦИ ПИСМО ПИШУ – ПРЕМИЈЕРУ

Пише Мила Милосављевић
Настављајући жесток и одлучан протест против предложене законске регулативе у култури, књижевни и други ствараоци упутили су из Француске 7 апел Александру Вучићу ,,да се обустави досадашња активност Министарства културе и информисања око Нацрта о новом закону о култури, због неадекватног и нестручног третмана ове осетљиве и изузетно значајне материје, од темељне и стратешки усмеравајуће важности по укупни развој Србије“

Трибина под називом Ко убија културу Србије (о којој је „Печат“ писао и у прошлом броју) по други пут је одржана прошле недеље, и – како њени учесници поручују – наставиће се и убудуће, то јест „до коначне победе!“ Забринути и гневни, али не мање одлучни у намери да до јавности допру апелом поводом Нацрта новог закона о култури (несретног и по културу лоше уобличеног „сочињенија“, како се оцењује) уметници и писци окупили су се у простору Удружења књижевника Србије – Француска 7. Међу њима су бројни били представници Синдиката писаца Србије, УКС-а, као и Координационог одбора репрезентативних уметничких удружења Србије.

Поред низа предлога изнетих овом приликом, кључни, који је потекао од стране Самосталног синдиката писаца Србије, односи се на обраћање премијеру Александру Вучићу. Договорено је, и најављено, да ће се председнику српске владе ствараоци обратити писмом у којем ће бити набројани предлози коренито новог приступа изради Нацрта закона о култури. Поред писма, премијеру је са Трибине у Француској 7 упућена и званична молба за радни састанак, и то у најкраћем могућем року.

РАМПА ЗА МИНИСТАРСТВО Према закључку Синдиката писаца, писмо премијеру Вучићу почиње својеврсним апелом ,,да се обустави досадашња активност Министарства културе и информисања око Нацрта (другог или трећег по реду!) о новом закону о култури, због неадекватног и нестручног третмана ове осетљиве и изузетно значајне материје, од темељне и стратешки усмеравајуће важности по укупни развој Србије“. Даљи предлози односе се на формирање компетентне радне групе за утемељење и стручно формулисање коначне верзије Нацрта закона о култури (у чијем саставу би требало, према предлогу, да буду по двоје представника Министарства културе и информисања, Националног савета за културу, Синдиката писаца Србије и Културно-просветне заједнице Србије, док би Координациони одбор уметничких удружења представљала три члана).

Из Синдиката писаца предлажу да се у коначну верзију спорног Нацрта закона уграде све битне сугестије, ставови, предлози и примедбе исказане у јавној дебати и расправи о новом закону о култури. Реч је, иначе, о предлозима који су већ упућени Ресорном министарству.

Поред обраћања представника Синдиката писаца, јавности се овога пута убедљивим аргументима обратио и књижевник Братислав Милановић, један од водећих новинара и посленика културе, члан УКС-а и Српског ПЕН-а. Говорио је о – „умирању српске културе“ и био изричит у закључку да српска култура пропада већ годинама и да је тешко набројати све показатеље њеног срозавања. Милановић је поменуо нека у низу сведочанстава о културном суноврату, а међу њима и маргинализацију у медијима, поготову електронским, те издизање манифестација супкултуре (Егзит и Гуча) на ниво врхунских, попут Бемуса и Мокрањчевих дана, осиромашење Октобарског салона, уништавање, а потом и продају моћних друштвених издавачких предузећа (пре свега њиховог пословног простора) разбијање књижевног корпуса, продају биоскопа и домова културе, осиромашивање позоришта, тихо гашење откупа књига, бацање Краљевске библиотеке на отпад приликом сређивања Националне библиотеке, политичке манипулације руководећим местима у институцијама културе…

[restrictedarea]

„Установе културе откупљују разни конзорцијуми иза којих се крију финансијски манипуланти и манипулације. Неко је све то морао да омогући. У свему се, као брвно у оку, види пасивна улога државе а нескривена улога разних политичких и финансијских групација које би да дограбе што већи комад у растрзању некадашње друштвене имовине и прогутају тај комад заједно са костима. Како се која политичка групација мењала на власти тако је у култури настајао нови лом и хаос, све док се нису сви изређали, све док нису разнели и последње мрве од друштвеног добра, које није било мало, и стрпали их у личне џепове, све док нису ударили и на уметнике појединачно и њихову бедну цркавицу, те сасвим ‚тајландизовали‘ српско културно добро. У Закон о култури који је претходио новом, последњем Нацрту, уведена је и естрада, раније сматрана супкултуром и опорезивана у свим медијима и у јавној продаји већом стопом да би се у буџет за културу слио још који динар за врхунска уметничка достигнућа.“

Братислав Милановић је посебно нагласио и чињеницу да је законодавац изједначио забаву и уметност, те да се сада срећемо са овим Нацртом закона о култури, у којем се та граница сасвим брише тако што се филм изједначује са „визуелним“ (интелигентне ли досетке) балет изједначава са „бог те пита каквим“ сценским покретом, а циркус уводи на велика врата у простор уметности.

МИНИСТРОВ ЦИНИЗАМ „Министар који је писао закон, правећи се невешт, сада тврди да су се приликом доделе националних признања помешали критеријуми, да су се изједначиле висока култура и забава, те је тим аргументом, иако на то није имао ама баш никакво право, суспендовао даље додељивање. Па ко је то изједначио високу културу и забаву ако није држава? Нису чланови комисија, него оснивачи комисија. Када су чланови комисија избегавали да направе тог бастарда од забаве и културе, интервенисала је директно влада и награђивала највишом државном наградом своје миљенике са естрадних подијума и из кафанских забава, са којима понекад певају заједно неки њени чланови.“

На Трибини у Француској 7 затражено је и да се у нови закон врате филм и балет, новац од продатих издавачких кућа, од књижара, биоскопа, домова културе. Уз то, требало би увести и domainе public payant – да новац од књига умрлих писаца не иде у руке „мангупа који нису прочитали ниједну књигу“, већ у унапређивање домаће књижевности.

У име учесника овог скупа, Братислав Милановић тражи да се „престане са денационализацијом националне културе“.

„То ниједна земља на свету не ради. Ми нисмо ничија колонија, а ако нас уводите у тај статус, будите сигурни да то видимо и да ће протести и отпор бити све већи. Српска култура довољно сама узима из света оно што јој је потребно и сама се, колико је то примерено, угледа на друге. Никад није била ксенофобична, иако то неки тврде. Уосталом, погледајте репертоаре наших позоришта, репертоар још увек Ваше Филхармоније, Коларца, Опере. Погледајте излоге књижара. Сетите се, али Ви сте били сувише млади, шта су из светске културе некада узимали ‚Нолит‘, ‚Просвета‘, ‚Рад‘, ‚Бигз‘, а погледајте шта данас раде нови највећи издавачи“, поручио је Милановић министру културе Србије са Трибине у УКС-у додајући да већ имамо довољно трећеразредних холивудских филмова, килавих и њањавих бестселера, ријалити шоу-програма.

„Писци и уметници су уједињени у захтеву да се – заборави на овај злосрећни Нацрт. Кажу: Седите поново. Ако желите њиме да професионализујете институције културе, кога ћете у њих довести? Уметнике или менаџере? Ствараоце или дипломце менаџмента у култури, оне који би да од стваралаца живе, од њихових дела, сокова и крви? Од њихових пара које њима ионако не иду. Кажете да ћете од предлога који дођу за овај Нацрт закона узети оно што је могуће. Па лепо, учините оно што је најрационалније. Србији је потребна култура по њеном спецификуму и мери. Одбаците овај Нацрт. Послушајте Национални савет у култури који је изабрала Скупштина, послушајте уметничка удружења, појединце… Има и те како паметних предлога. Наложите Вашем тиму да направи нови Нацрт закона о култури, па да разговарамо о њему. У овом који сте представили, готово све мора све да се поправи.“

НИКО КАО БИРОКРАТИЈА Мук Министарства културе, као једини одговор на послати предлог везан за Нацрт закона, још увек траје, а пошиљаоци предлога га, иначе, тумаче као изразит преседан, не само као индолентност или бахатост бирократије. Да ли су министар и његови сарадници толико заузети, па нису имали времена?

Чињеница је, ипак, да се у радном тиму који стоји иза Нацрта закона о култури није нашао ни један једини уметник. Учесници овог разговора посебно су у том смислу подвукли да се данас у нашој култури ствара један нови слој и сој људи који посредују између стваралаца и корисника културних добара, а то су менаџери у чијим су рукама моћ и новац. Није познато, међутим, колико су и да ли су они и њихове идеје били консултовани и уважени у доношењу овог спорног, према готово неподељеном уверењу, изразито лошег и штетног Нацрта!

Неодвојиво од свега наведеног је питање: Како је могуће да се већ годинама уназад, а наочиглед овог народа, на највише позиције у установама културе од националног значаја успињу кадрови серијски фабриковани до 2000. ван граница ове земље а по калупима и под окриљем мецена које овај народ познаје као осведочене негаторе националног? Имадосмо прошлог пролећа онолику поплаву и за ноћ се цела Србија пробуди. Ова пак „неприродна“ или „натприродна“ поплава српске културе траје већ петнаест година – и ником ништа. Шта је потребно да се Србија пробуди?

[/restrictedarea]

АРОГАНЦИЈА МОЋИ

Нацрт закона о култури је ,,збрзан“. Од уметничких удружења и Националног савета тражени су предлози и примедбе. А када су их они дали, Нацрт се појавио за неколико дана. Најгоре од свега је што је министар Тасовац рекао на такозваној „јавној расправи“ да он тај Нацрт већ сматра законом. То је, дакле, готова ствар, још пре расправе у Скупштини. То значи: ја у рукама имам моћ и урадићу како сам ја замислио. Није уважио ни примедбе Националног савета за културу, који је изабрала Скупштина. Дакле, јавне расправе није ни било. Све остало је маскарада.

НОВА КЛАСА

„Ствара се нова класа налогодаваца и наредбодаваца у бирократском слоју државе који се бави културом и класа најамне радне снаге. Нове мецене не располажу својим, већ друштвеним новцем. Класа најамне радне снаге су уметници којима се, иначе, у Србији не исплаћују хонорари за учешће у програмима институција културе. Бар не писцима. Професионалци, стручњаци, регрутују се међу онима који завршавају школе менаџмента у култури. Тако менаџери постају стручњаци за све области културе и бивају важнији од оних који културу најнепосредније стварају. Јер, каса је у њиховим рукама. Шта ће им у том случају уметници? Тако наша комплетна партократија безглаво срља у тоталну бирократизацију државе.“ /Братислав Милановић/

Један коментар

  1. …Класа најамне радне снаге су уметници којима се, иначе, у Србији не исплаћују хонорари за учешће у програмима институција културе….zaista,čemu umetnici??? zašto službenici i tehnokratija sama ne pravi programe i ne konkuriše sama kod sebe?, ili-uopšte ni ne konkuriše za projekte koje raspisuje i o njima odlučuje, zašto ‘kancelarije, savetnici, kuratori, vlasnici galerija, direktori i sekretari, čistačice i kafe kuvarice,i portiri, kajronisti i grafički radnici, …sami ne stvaraju proizvod-delo-artefakt-,sami ne napišu knjigu, ne naslikaju sliku, ne osmisle i ne izvedu izložbu,emisiju,ne tematizuju i fizički sve ne izvedu? zašto se službenička birokratija ne znoji i ne pati sa formalnim, značenjskim problemima slike ili reči?zašto ne sednu pred papir i ne povuku jednu liniju i posle te linije-drugu, treću…zašto ne stvore svet, prostor, kompleks i lanac značenja?zašto ne povuku sve konce istorije umetnosti i u aktuelnosti progovore samo jednu suvislu frazu-rečenicu-iskaz u imanenciji materijala? i zašto se, uopšte,ne pitaju, birokrate kojima ne treba umetnik, koja je njihova tema?- u kojoj će spavati, uz koju će se buditi, koja će ih mučiti da bi, uopšte, seli ili stali pred prazan papir i platno, zašto njih baš ništa ne muči i baš se oko ničeg i ne pitaju da bi ,uopšte, nešto i reflektovali,akamoli savladavali materiju mentalnog i fizičkog prostora-tehne????i da bi, onda, snobovski neodgovorno i lakonski prošli pored nekog vizuelnog teksta ili iskaza?sa kojima pravom i kada se to,uopšte desilo da je srpska društvenost toliko ponizila samu sebe i snizila svoje kriterijume da preko umetnika gazi kao preko leševa i otirača.umetnik je u srbiji najniža klasa, niža od klošara, beskućnika u narodnoj kuhinji.čemu umetnici i zašto? nisu daleko ni pojedini umetnici od tog kako-ćemo-lako-ćemo-igraćemo se,tralalalala-banalizovanog pogleda na umetnika i njegovo delo sa mesta kancelarijskog splina koji se obnavlja samo u sebi bez dodira sa naturalizmom samog rada u materiji stvaranja. ne mistifikujem:umetnik ako je umetnik je i mislilac i radnik,a srbija ne podržava umetnika jer da podržava stvaralac bi imao svoj društveni status ne zbog obilaska kancelarija već zbog učinka koji je merljiv!ako su birokrate sačuvale još imalo dostojanstva,otmenosti, znanja i senzibiliteta…ako se nisu samougušili u bolesti nerada na planu refleksije, ako nisu atrofirali kao bića refleksije i akcije(ne vredi,ako su ‘mrtvi’,ako ne istražuju, ne gledaju, ne uče… onda , zaista ne vredi).ako im je pokretač jedino u poslednjoj, donjoj čakri-zaista ne vredi. čemu i zašto umetnik? sve to može da uradi direktor muzeja, kurator i kustos,izdavač i šofer prevoznik.na nedavnoj izložbi ‘slučaj kompozicije II,pit mondrijan’ u narodnom muzeju u beogradu…da li je ijedan umetnik-učesnik naglas pitao muzej, direktora, ministra,kustosa, čitavu halabuku koja se podigla kao ćele kula nad umetnicima koji su za ovaj lavirint kancelarija- nevidljivi…zašto ,kao umetnik, na čijem delu, na čijem radu reflelsije,na tom najamničkom radu, potčinjenom i zgaženom, a na kome su zaradili i direktor i sve kancelarije i cela birokratska mašine i mediji….dakle, zašto i jedino samo umetnik nije dobio ni jedan dinar, akamoli jednu prosečnu platu, ili jedan nadprosečni honorar, ili jednu godišnju nadoknadu da može, ne samo da preživi, već da dalje radi, uporno i tvrdoglavo-besplatno, uprkos svemu i dalje da obezbeđuje život tog birokratskog minotaura koji živi hraneći se telom, životom i proizvodima-imaginacijom umetnika????…zašto se niko od umetnika, stvaralaca-radnika- najamnih radnika koji u srbiji prolaze kao najniža, neškolovana,neobrazovana klasa, kao parije…zašto se niko ne usuđuje da pita i da kaže: ako sam deo vašeg projekta, ako me pozivate da izlažem u tako prestižnoj instituciji i izložbi, bilo da je jesenji salon, oktobarski,prolećni, bilo koji kuratorsko-autorski projekat….kako to da baš mene uopšte ne vidite a od mene živite i moja dela jedete?ne-jas-no, pri-mi-tiv-no, pros-ta-čko društvo.naravno,profesori, zaposleni u institucijama kulture-politički radnici-umetnici ćute zato što im je egzistencija obezbeđena upravo njihovim kancelarijskim poslom ali im je, zato imaginacija i supsanaca oštećena u meri u kojoj su uključeni u poslove i politikanstvo kancelarija i hodnika. dakle-nepovratno su samo-uništeni, do tuposti i tupavosti.ali, nema ko to da im saopšti.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *