Пад Америке

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Све више држава, у мањој или већој мери, показује озбиљне знаке непослушности „јединој светској суперсили“, која свету више не може ништа да испоручи – осим саме силе

Државни секретар САД Џон Кери, поводом 22. фебруара, годишњице противуставног преврата у Кијеву, честитао је новим властима „празник“ – користећи украјински националистички поклич из Другог светског рата. „Данас смо заједно са Украјином, сећајући се жртава које је положила ‚Небеска стотина‘. Ми видимо напоре које народ Украјине улаже за достизање успеха у овој тешкој години“, подсетио је Кери на око стотину људи убијених на Мајдану у Кијеву и око њега, током тромесечних демонстрација. Никада, наравно, није утврђено ко их је ликвидирао, али је индикативно да су људи гинули највише баш у тренуцима када је било неопходно да обрачун са тадашњим председником Виктором Јануковичем ескалира и да се радикализује. Иако су, без доказа и суда, све ове смрти стављене на душу бившем шефу државе, истрагом је утврђено да су многи од њих побијени из ловачког наоружања, али и од руке мистериозног снајперисте који је редом решетао и полицајце и демонстранте.

 

КЕРИЈЕВ „ПОЗДРАВ“ И ПАРАЛЕЛЕ Оцењујући да се „Украјинци уједињују како би одредили своју будућност“, Кери је поручио: „Ми вам се придружујемо, и кажемо: ‚Слава Украјини. Америка је са вама‘.“ Овај поздрав „Слава Украјини!“, као и отпоздрав „Херојима слава!“, масовно је коришћен на Мајдану, али су га  први увели припадници Организације украјинских националиста (ОУН) и Украјинске устаничке армије (УПА) током Другог светског рата. Њихов лидер био је Степан Бандера, а осим упорног рада на рушењу совјетске државе, украјински националисти дичили су се и лојалношћу Адолфу Хитлеру. Врховни суд РФ новембра прошле године забранио је деловање УПА на територији Русије, прогласио ју је екстремистичком и унео у регистар забрањених организација. Зато Керијев „УПА поздрав“ Кијеву има исто значење као када би шеф руске дипломатије Сергеј Лавров писао „Алах екбер!“ на свом Твитер профилу и честитао 11. септембар припадницима Ал Каиде. То се, наравно, никада неће десити, јер је Русија цивилизована држава.

Керијев испад, међутим, сигнализира нешто друго – Америка драстично губи своје позиције у свету, на сличан начин као и Немачка после 1943. године. Подсетимо се како је то било. После фебруарске победе 1943. у кључној Стаљинградској бици (17. јул 1942. – 2. фебруар 1943.) совјетске јединице прелазе у контраофанзиву и до краја године ослобађају Кијев (новембар 1943.) а током 1944. и Крим и западну Украјину, па крећу даље ка Балкану, централној Европи – и Берлину. Хитлер је схватио да пораз у Стаљинграду представља, не само симболични, преокрет у дотадашњем току рата. Зато у априлу 1943, само два месеца после Стаљинграда, одлучује да формира украјинску СС дивизију, названу „Галичина“. У њене редове ступају „украјински националисти“, онако како се у данашње време формирају украјинска „Национална гарда“ и добровољачки батаљони „Азов“, „Донбас“, „Ајдар“ и други.

[restrictedarea]

Ако би се повлачила паралела, не може се избећи аналогија између америчке подршке националистима у Кијеву данас и немачке подршке њиховој идеолошкој сабраћи током Другог светског рата. У оба случаја уједињавала их је мржња и крвава борба против „Москаља“. Како сада видимо на примеру Керија – уједињује их и поздрав „Слава Украјини“. То је знак да Вашингтон прелази на „план Б“, односно на формирање своје „украјинске дивизије“ – испоруку савременог наоружања Кијеву. Исто је чинила и Немачка после пораза под Стаљинградом, опремивши и наоружавши десетине хиљада украјинских војника за бој против Москве. У овом случају, могло би се упоредити пролеће 1943. са пролећем 2015. године.

 

СТРАТЕШКА ПОБЕДА РУСИЈЕ Али, пре пролећа је био фебруар. Стаљинград и Донбас. На највишој згради у Дебаљцеву 18. фебруара 2015. подигнута је застава Новорусије, што је означило коначно протеривање кијевских снага и заузимање стратешке раскрснице путева између Доњецке и Луганске Народне Републике. Суштински, овај тренутак представљао је и потпуни тријумф устаника и прву велику стратешку победу Русије у одмеравању снага са САД на украјинском тлу.

Садашњи тренутак „Печат“ је најавио још у јуну прошле године, када су снаге кијевске хунте заузимале, један за другим, градове Новорусије и када је многима изгледало да је све потпуно изгубљено. У тексту „Донбас – нови Стаљинград“ („Печат“ бр. 323) између осталог смо записали: „Они су сада, Донбас и Луганск, у улози новог Стаљинграда – тачке преокрета, са које је Русија кренула у контранапад. На тој тачки пало је милион руских живота, али није пала Русија. Изгледало је да је све безнадежно и да спаса нема, али био је то само најтамнији тренутак ноћи, после којега је почела да свиће зора.“

У веома сличној ситуацији налази се Москва данас, као и после Стаљинграда. И у сличној ситуацији је сада и Америка, као и Немачка фебруара 1943. године. Русија је у претходних годину дана поднела огромне жртве, које се, на срећу, овог пута не мере милионима изгубљених живота, већ изгубљеним милијардама долара. Вашингтон је до крајњих граница притиснуо Москву, али је она одолела свим нападима. И победила у Донбасу, који је своју цену такође платио, са више од 10 000 цивилних жртава и милион и по избеглица. Сада Вашингтону преостају само две могућности, као и Берлину 1943. године. Или ће да се повуку и признају пораз, или ће се још више ангажовати у Украјини како би одложили крах. А то прети разбуктавањем сукоба, који може прерасти у нуклеарни. И опет Американци не могу победити. Руси држе све карте у рукама, а америчка империја, управо на украјинском фронту – почиње да се руши.

На то је указао и Сергеј Лавров ове недеље, у свом говору у Савету безбедности УН, када је рекао да је „отворено подстицање противуставног преврата последица трке за илузијом глобалне хегемоније“. Да је реч о „илузији хегемоније“, сматрају и други аналитичари. Многи од њих оцењују да је недавно одржана Минхенска конференција о безбедности – иста она на којој је Путин пре осам година оштро иступио против доминације САД у Европи – показала сву слабост америчке спољне политике. Америка је увукла у рат не само Украјину и Русију већ посредно и читаву Европу, али нема никакву идеју како да оконча ову кризу. Због тога, чак и најближи савезници све чешће исказују сопствену, различиту позицију поводом Украјине, али и у вези са – веома осетљивим – питањима енергетских коридора и енергетске безбедности.

Тако је и Ангела Меркел, која је још летос прихватила тврду линију Вашингтона према Москви, уочи преговора у Минску чврсто наступила против америчких испорука наоружања Кијеву, што се још пре само две недеље чинило као готова ствар. Наравно, ове испоруке Меркелова није и не може да спречи. Могуће је да ће им се и сама придружити после извесног „опирања“, али је Берлин тек једна од све бројнијих европских престоница које покушавају да се изборе за сопствене интересе. Чак и ако се Немачка остави по страни, на тлу Европе исцртава се руска „енергетска трансверзала“, која води из Турске, преко Грчке, Македоније, Србије, Мађарске, ка Аустрији и Италији.

Све ове државе, у мањој или већој мери, показују озбиљне знаке непослушности „јединој светској суперсили“, која свету више не може ништа да испоручи – осим саме силе. Реч је о земљама које имају необично богату историју и традицију и свака од њих је у датом тренутку одиграла кључну улогу у великим догађајима своје епохе. Зато би преко океана неко ипак требало да се замисли када се све ове државе и народи, ма како били мали у поређењу са Америком, нађу заједно на окупу, уједињени око неке идеје. У овом случају, реч је о пројекту гасовода „Јужни ток“, односно „Турски ток“. А посебно када се ове земље окупљају око Русије…

 

ЗАПЕЧАЋЕНА СУДБИНА САД Када је реч о сили, данас више није Вашингтон једини који је у стању да је пројектује, први пут после завршетка Хладног рата. Русија има веома озбиљне потенцијале у овој области, апсолутно упоредиве са америчким. После почетних успеха у украјинској авантури, проамеричке снаге, иако бројчано вишеструко моћније, потпуно су изгубиле дах у оружаном сукобу. Оба пута када су снаге Новорусије прелазиле у тоталну контраофанзиву, у септембру и у фебруару, Путин би пристајао на обуставу ватре у Минску. Зашто? То нико поуздано не зна, али је извесно да проруске снаге у потпуности контролишу ситуацију.

Украјинска армија је разбијена и деморалисана, државна каса опустошена, а руски коментатори ову земљу већ одавно зову Руина. Можда се у томе и крије главни разлог – Путин не жели силом да осваја територије, већ чека да Руина схвати да је свака борба узалудна и да је по жељи Вашингтона саму себе уништила. То ће бити и пораз Америке. „Ми вам се придружујемо, и кажемо: ‚Слава Украјини. Америка је са вама‘“, рекао је Џон Кери. Судбина америчке империје је везана за кијевски режим и она ће бити запечаћена на украјинском фронту.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *