Од заборава отргао и записао др Радован Караџић: Митровић Стојан

Песма „Митровић Стојан“ по свој прилици до сада није записана, нема је у познатим зборницима, и сачувана је у усменој предаји. Радован Караџић је песму запамтио слушајући је од свога оца Вука Стеванова Караџића из села Петњице, а овај је чуо и запамтио од свога оца Стевана. Вероватно је коректно записана, а само су слабашни стихови, који су, како је Радован чуо од оца Вука, подложни забораву, могли бити заборављени и надомештени новим, који би се одржали само ако су били бољи од заборављених. Тако је заборав глачао народне песме. По месту (Романија) и лексици (бабо, абер) јасно је да је песма из Босне, мада је Романија у епској сфери била свесрпска планина, као и Ружица црква, а турцизми присутни у свим српским говорима. Када је ту песму слушао Вуков отац Стеван, Петњица и Дробњак су били у (Старој) Херцеговини, па можда и то објашњава како је ова песма сачувана у дурмиторском крају

Вино пије три‘ес‘ капетана
У некаквој леденој пећини,
У пространој гори Романији.
Међу њима Митре капетане.
Вино служи Митровић Стојане,
Сваком другу пуну чашу даје,
Старцу Митру по дно чаше вина,
И то му га на презруку даје,
Из лијеве преко десне руке.
А кад су се понапили вина,
Проговара Митре капетане:
„О мој сине, Митровић Стојане,
Шта је тебе наљутио бабо,
Сваком другу пуну чашу дајеш,
Старцу Митру по дно чаше вина,
И то ми га на презруку дајеш,
Из лијеве преко десне руке?“
Проговара Митровић Стојане:
„Знаш ли, бабо, не знали те људи,
Када имах дванаес‘ година,
Ти си мене оженио сина,
Увече ми цуру доводио,
А ујутро у гору повео.
Од тад има дванаес‘ година,
Сада имам два‘ес‘ и четири.
Нијеси се никад досјетио
Да отправиш свог Стојана сина.
Знаш ли, бабо, не знали те људи,
Да се јесам тешко ужелио
Ужелио своје старе мајке
Ужелио сестрице Јелице
Ужелио браће обојице,
Понајвише љубе вјеренице.“
Проговара Митре капетане:
„О мој сине, Митровић Стојане,
О тебе се бабо огр‘јешио,
Све бринући родитељске бриге.
Данас петак, а сјутра субота,
А прексјутра свијетла неђеља,
Јес‘ неђеља и Васкрсеније.
Скупиће се код Ружице цркве,
Мој Стојане, одсвакуда народ.
Ти опреми себе и ђогина,
Па ће тебе бабо сјетовати.“
Прође петак, и прође субота,
И освану свијетла неђеља,
Јес‘ неђеља и Васкрсеније.
Стојан спрема себе и ђогина,
А стари га Митар сјетоваше:
„Буди, сине, у Ружици цркви
док с‘ одстоји часна литургија.
Цркви дадни хиљаду дуката,
Па изађи из Ружице цркве,
Окрени се на лијеву страну,
Ту ћеш наћи своју стару мајку,
У рукама држи бројанице,
Лије стара сузе низ образе.
Мајци дадни стотину дуката,
И кажи јој абер о Стојану
И о старцу Митру капетану.
Па с‘ окрени колу момачкоме,
Сви ће момци у колу играти,
Твоја браћа крај кола стајати
Увитијех руку за појасом.
Браћи дадни стотину дуката
И кажи им абер о Стојану
И о старцу Митру капетану.
Окрени се колу ђевојачком,
Све ђевојке у колу играће,
Твоја сеја крај кола стајаће
Увитијех руку за појасом.
Сестри дадни стотину дуката.
Па с‘ окрени колу невјестачком:
Све невјесте у колу играће,
Твоја љуба крај кола стајаће
Увитијех руку за појасом.
Љуби дадни стотину дуката
И кажи јој абер о Стојану
И о старом Митру капетану.
Немој ми се, сине, преварити,
Ти се немој љуби указати,
И не иди, сине, међу Турке,
И не скидај зелену доламу,
На теби су токе Атлагића,
И кошуља бега Црничића
Сва од сува исплетена злата,
Могли би те Турци препознати,
Старом Митру очи извадити.“
Још га Митар шћаше сјетовати,
Ал‘ га Стојан не шћеде слушати.
Заигра се момче низ планину
Као јелен од пола године.
Пред црквом је коња оставио
Па он уђе у Ружицу цркву,
Док с‘ одстоја часна литургија,
Цркви даде хиљаду дуката,
Па изађе из Ружице цркве,
Окрену се на лијеву страну
И угледа своју стару мајку,
У рукама држи бројанице,
Лије, стара, сузе низ образе.
Њој прилази Митровић Стојане:
„Ој, бога ти, остарјела мајко,
Кога јеси скоро изгубила,
Зашто лијеш сузе низ образе?“
А стара му мајка одговара:
„Имала сам свог сина Стојана,
И свог војна, Митра капетана,
Отишли су гори у хајдуке,
Ево има дванаес‘ година
Не знамо им гроба, ни мрамора,
Зато лијем сузе низ образе.“
Проговара Митровић Стојане:
„Ја сам јутрос са мојим ђогином
Наишао низ гору планину,
Видио сам твог сина Стојана,
И твог војна, Митра капетана,
Они су те добро поздравили,
И ево ти пара оправили.“
Мајци даде стотину дуката,
Па с‘ окрену колу момачкоме,
Ђе сви момци у колу играху,
А браћа му крај кола стајаху
Увитијех руку за појасом.
Браћи даде стотину дуката,
И каза им абер о Стојану,
И о старцу Митру капетану.
Па с‘ окрену колу ђевојачком,
Све ђевојке у колу играше,
А Јелица крај кола стајаше
Увитијех руку за појасом.
И њој даде стотину дуката
И каза јој абер о Стојану
И о старцу Митру капетану.
Па с‘ окрену колу невјестачком,
Све невјесте у колу играше,
А љуба му крај кола стајаше
Увитијех руку за појасом,
Лије, млада, сузе низ образе.
Њој говори Митровић Стојане:
„Ој бога ти , лијепа невјесто,
кога јеси скоро изгубила,
Зашто лијеш сузе низ образе?“
„Мани ме се, незнана делијо,
Имала сам свог војна Стојана,
И свог свекра Митра капетана,
Отишли су гори у хајдуке,
Ево има дванаес‘ година
Да о њима немамо абера,
Нит им знамо гроба, ни мрамора.“
Њој говори Митровић Стојане:
„Ја сам јутрос са мојим ђогином
Наишао низ гору планину,
Видио сам покрај друма пута,
Видио сам два гроба јуначка:
Један мрамор Митра капетана,
Други мрамор Митровић Стојана.
Но, би ли се, млада, преудала?“
Цикну љуба као гуја љута:
„Мани ме се, незнана делијо,
Ја се никад преудати нећу,
Но се вазда звати Стојанова.“
Превари се Митровић Стојане,
Па се својој љуби указао.
О врат му се љуба објесила.
Смирује је Митровић Стојане:
„Иди, љубо, двору бијеломе
И прави ми господску вечеру,
А ја идем мало међу Турке,
Да ја видим шта ‘но Турци раде.“
Оде љуба на бијеле дворе,
Оде Стојан мало међу Турке
Да он види шта ‘но Турци раде.
Бацаху се камена с рамена.
Узе камен Митровић Стојане,
Једном баци, па им добацио,
Другом баци, па им пребацио,
Би Турчина була укопала.
Згледаше се Турци међу собом.
Доведоше булу јенђи-булу.
Једном баци, па му добацила,
Другом баци, па му пребацила,
Би Стојана Митар укопао.*
Наљути се Митровић Стојане,
Па он скиде зелену доламу.
Засјаше се токе Атлагића,
И кошуља бега Црничића
Сва од сува исплетена злата,
Ка‘ да ј‘ друго огријало сунце.
Једном баци, па јој добацио,
Другом баци, па јој пребацио,
Бише Турци булу укопали.
Згледаше се Турци међу собом:
„Видите ли, очи вам испале,
Међу нама из горе хајдука,
Главом сина Митра капетана,
На њему су токе Атлагића,
И кошуља бега Црничића?“
Навалише Турци на Стојана,
Стојан бјежи у бијелу кулу,
Па кроз прозор меће џефердара.
Ал‘ да видиш Митра капетана,
Он се своме јаду досјетио
Да га Стојан неће послушати,
Па привео стотину хајдука
Око свога двора бијелога.
Око двора Турке растјераше,
Избавише љубу и Стојана,
Па одоше гори у хајдуке.

* Пребацивање за висину тела, тј. за дужину гроба

Објављујемо песму која је „Печату” – посебном и строго контролисаном поштом – стигла из Схевенингена, притворске јединице Хашког трибунала,
а послао ју је др Радован Караџић, бивши лидер босанских Срба и први председник Републике Српске, који се налази у поступку пред овим судом