Почетна / Свет / НАТО легије сањају Москву

НАТО легије сањају Москву

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Руси поседују и користе бројне софистициране системе и тактике, који немају готово никакве додирне тачке са методама ратовања из доба Другог светског рата, какве и данас примењују Украјинци

Коцка је бачена – украјински парламент, Врховна рада, усвојила је декларацију којом Русију назива земљом-агресором. Следећи корак који би могао да уследи јесте проглашење ратног стања, што је у надлежности председника Петра Порошенка. Он, међутим, изгледа, није одушевљен таквом идејом, јер би сву власт и моћ добровољно пребацио „партији рата“, односно војним и паравојним лидерима и премијеру Арсенију Јацењуку, који ни до сада нису наређења примали од њега, већ из нетранспарентних западних коридора моћи. Још јасније речено, НАТО легије, како је кијевске снаге недавно назвао руски председник Владимир Путин, сада би још више подигле главу, ништа им више не би стајало на путу у њиховим сновима о походу на Исток. Одговорност за све то пала би, наравно, на Порошенка као номиналног шефа државе. У пакету са проглашењем ратног стања иде и објава рата Русији, мада би на Западу највише волели да тај корак начини Путин.

Зато већ дуже од годину дана не престају бестијални злочини над руским становништвом, зато су у Кијеву погажени и Устав и закони, домаћи и међународни. Зато НАТО немилице снабдева своје украјинске легије оружјем, новцем, ратним материјалом, као и пропагандном и подршком у међународним организацијама. Зато су у грађанском сукобу у Украјини морале да страдају десетине хиљада људи, док их је милион остало без крова над главом. Зато пропада већ четврти талас украјинске мобилизације заредом, јер су многи младићи схватили да их „њихова“ власт, необучене и дезоријентисане, смишљено шаље у кланицу из које нема повратка. Спас од рата украјинска деца траже управо код „агресора“, бежећи у Русију.

 

ПРИТИСАК СВЕ ЈАЧИ Ако се Порошенко нећка да своје снаге, као и 1941. године, покрене путем „украјинске славе“, има ко да га подстакне. НАТО легије куцају и на његова врата са врло јасним упозорењем. Поново су гореле гуме протекле недеље, опет се насиље излива на кијевске улице. Све је јачи притисак на украјинског председника, али и на европске земље које су још увек неопредељене у конфликту Запада и Русије. „Врховна рада Украјине признаје Руску Федерацију за државу-агресора и позива међународне партнере Украјине да не допусте некажњивост криваца за злочине против човечности, почињене од почетка руске агресије на Украјину“, стоји у Декларацији парламента у Кијеву. Није први пут да украјинска страна оптужује директно Русију за финансијску и техничку, као и подршку Новорусији у људству. Москва увек одговара да за сукоб није одговорна, нити у њему на било који начин учествује, истичући да не постоје никакви докази за такве оптужбе.

[restrictedarea]

То ипак није довољно. „Руска агресија“ је постала општеприхваћен појам на Западу, па се амерички председник Барак Обама осмелио ових дана у интервјуу Си-Ен-Ену да директно потврди да је Вашингтон био „посредник у трансферу власти у Кијеву“. До сада је Обама увек истицао да је реч била о „сувереном и демократском  праву украјинског народа“ и никада није помињао своје „посредничке услуге“. Ово је посебно проблематично, ако се има у виду да се није радило о „трансферу“, већ о оружаном преврату. Путинове одлуке у вези са Украјином биле су погрешне и производ су импровизације, додао је амерички председник. „Путин је донео одлуку у вези са Кримом и Украјином, не зато што је имао неку велику стратегију, већ суштински зато што су га затекли неспремног протести на Мајдану, као и бекство Јануковича.“

Обама свакако претерује, јер је цео свет знао да су Виктору Јануковичу дани одбројани, чак и месецима пре него што су протести на Мајдану почели. И „Печат“ је о томе више пута писао, поготово у 2013. години, када смо истицали да је за Јануковича, ако жели и најмању шансу да остане на власти, једини излаз да што пре приступи савезу са Москвом. Он је то, наравно, и учинио, али прекасно. Ни његово бекство није могло бити изненађујуће и  наш лист је у јеку протеста објавио да ће Јанукович бити насилно свргнут до краја Олимпијаде у Сочију. У марту 2013, осам месеци пре протеста на Мајдану, писали смо да би „уз подршку Запада, лако могла да уследи нова ‚обојена револуција‘“.

 

ОСТВАРЕНА ПРЕДВИЂАЊА Почетком октобра 2013, скоро два месеца пре почетка револуције на Мајдану, објавили смо и текст под насловом „Украјина може у НАТО, али без Крима“, у којем, између осталог, стоји да жртва украјинских евроинтеграција може постати „Велики споразум“ Русије и Украјине, „којим Москва признаје постојеће украјинске границе, и унутар њих – полуострво Крим и стратешки важну луку Севастопољ, насељене већински проруским становништвом, које ужива аутономију и готово не признаје централну власт у Кијеву“. Тада смо прецизно навели: „Вероватно је довољна и мала каписла да Крим прогласи још већи степен аутономије, па чак и отцепљење. Није искључено да би путем Крима кренули и други источни, проруски региони Украјине. Кијев би тада морао да интервенише како би спречио распад државе, али би се и Москва умешала да заштити 17 милиона Руса који живе у Украјини. У случају таквог, нежељеног сценарија, распад Украјине тешко да би ико могао да спречи.“

Па како је онда Путин био изненађен, ако су медији широм света о томе писали уназад неколико година? Не само што није био изненађен, као што тврди Обама, већ су сви сценарији пажљиво моделовани у Кремљу. У правцу отцепљења Крима кренуло се још пре десет година, када су у Кијеву први пут дошле на власт проамеричке „наранџасте“ снаге, јер је Москви постало јасно да та победа значи НАТО базу у Севастопољу у веома скорој перспективи. Ако је ико био изненађен припајањем Крима Русији, онда то може бити само Обама, који вероватно није веровао да ће Путин ипак имати смелости да то учини и тако залепи болну шамарчину „лидерима слободног света“.

ЦИЉЕВИ КОНФРОНТАЦИЈЕ Али, шта сада предстоји? Управо као што су написали у својим резолуцијама и декларацијама у Кијеву, Бриселу и Вашингтону, Русија је за њих агресор којег треба зауставити свим могућим средствима, па и ратним. Тачније, пре свега ратним. Зато су већ формиране украјинске НАТО легије. Главни циљ конфронтације је у томе да се озбиљно наруши имиџ Русије у свету као мирољубиве државе, а да се санкцијама и манипулацијама ценом нафте уруше њени економски капацитети. Суштински, то је светски хибридни рат без ограничења. Чињеница да Запад и Исток у последње време, први пут по окончању Хладног рата, повлаче бројне и опасне потезе без икаквог консултовања, а камоли одобрења друге стране, указује да је враг однео шалу.

Међутим, директна украјинска објава рата Русији била би сулуд потез. И потпуном лаику је јасно да Кијев не би издржао дуго у сукобу са другом (а по многима, првом) најмоћнијом војном силом света. Ако украјинске трупе не могу да савладају малобројне и релативно слабо наоружане устанике Новорусије, како уопште замишљају своју борбу против Русије. Није тајна да Руси поседују и користе бројне софистициране системе и тактике, који немају готово никакве додирне тачке са методама ратовања из доба Другог светског рата, какве и данас примењују Украјинци. Електронским системима најпре се избацује из строја све што користи струју, затим се прекидају комуникације противника, па следе масовни удари савремене авијације и хиљаде лансирања високопрецизних ракета. И тек потом, ако непријатељ још увек није запао у потпуну панику и предао се – следе ваздушни десанти и напад копненим трупама из неколико праваца истовремено. И све то са десетинама, а по потреби и стотинама хиљада људи, летелица и оруђа.

У овом смислу илустративан је рат на Кавказу из 2008, када је Москва за само четири дана потпуно сломила солидну армију Грузије – коју је НАТО претходно припремао четири године за рат. И поред очигледног успеха, војни и политички врх Русије истицао је бројне недостатке и пропусте у сопственој организацији и припремљености трупа, односно слабости које су испливале на видело током кавкаског конфликта. Због тога су у последњих седам година извршене корените промене у Оружаним снагама РФ, а њихова обученост, модернизација и материјално-техничка опремљеност подигнуте на знатно виши ниво. Тако би рат Украјине, односно онога што је од ње остало, против Русије био унапред осуђен на пропаст. Са друге стране, Москви не пада на памет да своју војску ангажује на територији суседне земље, већ све препушта организованим снагама самоодбране Новорусије. Показало се, за сада, да су оне више него довољне да разбију украјинске НАТО легије, које могу само да сањају да ће икада стићи до Москве. У случају да ипак крену, тај рат ће се водити у Кијеву. Планови у Кремљу и за овакав расплет већ постоје.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Mnogo toga je nejasno i pored nesreće koja je prisutna! Praviti „kvazimoda “ od države nije dugog veka! Menjati mentalitet ljudi je dug proces! Zato i nema „efikasnih rezultata“ po anglosaksonskom obrascu, koliko god bude kupljeno! Sofisticirana tehnologija je napredovala ali „gramzivost“ je ostala srednjovekovna! Blago rečeno, jer moguće da amerikanci misle / u njihovim studijima/ da mogu da pokore Rusiju? Meni je to, blago rečeno, neodgovorno, neozbiljno, pretenciozno i mogao bih nabrajati …. Da skratim, da obavestim amerikance ako ne znaju, a znaju, šepurite se pred svetom da bi bila, kao nekad Engleska, prva sila na planeti!? E sada ste DRUGA sila i teško se sa tim pomiriti! Samo vodite računa, jer PRVI će te vi stradati! NEMA VAS!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *