Најезда Албанаца

Милорад Вучелић / главни уредник

Наши политичари као да су сметнули с памети право значење појмова и изговорених речи у међународним разговорима и преговорима. Много тих универзалних правила губи се у преводу на стварни језик земље у којој живимо. Позамашан би био такав појмовник када бисмо га у некој прилици сачинили.
Али за ову прилику сетимо се универзалног права на слободу кретања коју је Србија гарантовала свим становницима са њеним путним исправама. Захваљујући поштовању тог права и преговора о „нормализацији односа са Приштином“ добили смо ових дана праву правцату најезду Албанаца који преко територије Србије одлазе у земље ЕУ. Србија је, баш као ономад када је над нама летео албански дрон, затечена и потпуно неинформисана. Са територије Косова почело је дневно да се исељава по хиљаду Албанаца. У једном идеалном „нултом“ минуту на десетине хиљада људи је прожело осећање економског и социјалног безнађа које им је колико јуче било потпуно страно и они су спонтано кренули преко земље Србије и преко њених граница. Та спонтаност превише је често демонстрирана да би јој ико сада и напрасно поверовао. Сетимо се спонтаности око отровних гасова које су Срби изумели и који су масовно деловали само на Шиптаре и ни на једну другу етничку групу, или спонтаности приликом инсценације хуманитарне катастрофе у време бомбардовања Србије, и биће нам много тога јасније.
[restrictedarea] Био би и основни ред и било би више него поштено да све ове социјално и економски угрожене Албанце приме у своје непосредно окриље њихови деценијски спонзори како у Европи тако и у Америци. Али они не показују никакву спремност да их удоме и да појединачно са њима „нормализују односе“ него покрећу све своје репресивне механизме да их зауставе и врате изван својих граница. Зашто су њиховим миљеницима са Косова потребне чак и посебне визе за улазак на њихову територију? Како то да не верују у сопствену интеграцијску моћ а од нас је ултимативно захтевају?
Данас их заустављају а колико сутра ће применити још један појам – реадмисију. Применом тога начела дошло је до реадмисије готово пола милиона Рома који су добили гарантовано право да одакле год били могу, заштићени тим правом, да се населе у Србији. По примени тог истог начела Албанци ће добити гарантовано право да се населе где год желе у Србији а не само на Косову. Враћање на Косово сматраће се као дискриминаторска мера српског режима који ће бити обавезан да онима који то већ немају издају све потребне српске исправе са пребивалиштем које им се свиђа и које изаберу. Неко ће већ поменути и поштовање принципа добровољног и хуманитарног пресељења у економски перспективније крајеве Србије. О проблематици овог новог потенцијалног запоседања територије и освајања простора наше земље, са све аргументима и за и против, читаоци се могу детаљно информисати у неколико текстова у овом броју „Печата“.
Спонтано, како су дошли до свести о економском и социјалном безнађу тако су већ данас напрасно спонтано престали да поимају трагику свог положаја и онако крајње спонтано престали да се исељавају и остали код својих кућа. Нико од албанских политичара и органа реда ни прстом није мрднуо а прича се о томе да је „спречена масовна сеоба Албанаца“. Престао је нагло страх од радијације, мобилизације, незапослености, рата, а опасност од српских завојевачких претензија нико више чак ни у шали не помиње. Коначно, ко бежи из свога места пребивања преко територије њима непријатељског српског народа? И ко мирно обитава са џеповима пуним пара у пограничним местима те исте тлачитељске државе чије судије за прекршаје изричу минималне прекршајне казне Албанцима за илегални прелазак границе које су мање од оних које се изричу другим грађанима због невезивања појаса у аутомобилу? Одакле поново та другосрбијанска јавна указивања на некакву српску мржњу и где се она то конкретно у овој албанској најезди исказала?
Да којим случајем Европска унија престане да постоји највећи део наше администрације и министара те целокупан парламент уопште не би знали шта и како да раде. Не би имали шта да усаглашавају и не би знали како и шта да интегришу, који пропис да донесу без Венецијанске комисије и бриселског чиновништва и како би га довели у неки склад и с чим, како би расписали неку јавну набавку, одредили царину, по којим правилима и на основу чијих интереса би приватизовали јавну својину, како би се сетили да имају динар као новчану јединицу. Како би уопште радили и дисали без Брисела и ко би и шта би били без њега. Како би се уопште снашли у календару и знали који је дан и месец без неког ЕУ датума. Које би и чије услове испуњавали. По којим би мерилима одмеравали своје успехе и напретке.
Једноставно речено, нестао би разлог постојања готово свих наших политичара и највећег дела администрације. Шта би радили медији када би престали да одмеравају вредности свега и свачега само у односу на брзину отварања бриселских поглавља? Шта би се дешавало на Косову и ко би водио преговоре? Да се којим случајем ЕУ творевина распадне мислим да би се једино у Србији истраживала кривица за њен слом. Они који се на основу свега што се дешава од Украјине до Грчке надају злој судбини ЕУ морали би много више да стрепе од тога што већина званичника ове државе не би знала шта и како да ради. Србија је њима важна и битна само ако је на путу у Унију без алтернативе.
Има ли ишта што више карактерише стање у свету и кризу која је тај свет захватила од назива под којим се одвијао безбедносни форум у Минхену: „Ред који се урушава“. Да ли је ово што се дешавало у последње три деценије одиста био ред и чиме је и ко је тај ред нарушио и да ли је тај који то урушава добар или зао? И да ли су добри момци они који су тај ред успоставили или они који су се успротивили таквом реду и тој сили која је тај ред огњем и мачем наметнула?
На крају, нема изгледа ниједне племените и праве идеје коју српски припадници жутог сектора неће покушати да компромитују, пародирају или ударе на спрдњу. Нема ни разговора који они не покушавају да травестирају. О томе сведочи њихово више него комично посезање за некаквом српском „Сиризом“. Као да су изашли из оне басне о жаби која је гледајући коња решила да се и сама поткује. С том разликом што у овој постмодерној басни нема ни гиздавог коња па чак ни жабе али има ликова јунака из глупарника, гмазова и живахних баба девојака које у свом одразу у огледалу виде заносне сирене.
[/restrictedarea]