На линији ватре

Милорад Вучелић / главни уредник

Замислите колико би у пуном јеку Стаљинградске битке 1943. било сувисло и оправдано питање: Где ће се зауставити Руси? Да ли ће после евентуално добијене битке и евентуалног примирја  сачекати и пустити снаге Вермахта, СС-а и нацистичких, што хрватских, што украјинских и других колаборациониста да се одморе, прегрупишу и саберу па да опет заметну неки нови бој са Русима или ће Црвена армија напредовати отклањајући сваку могућу претњу непријатеља и спречавајући нове велике жртве свог народа?

Не треба се заваравати да таквих питања, размишљања и идеја на Западу није било, баш као што није било ни отварања другог савезничког фронта све до тренутка док совјетска победа над фашизмом није постала извесна и почела потенцијално да угрожава неке друге интересе. Али се и поред свега тога овакво питање није  гласно и јавно постављало.

Данас се, у нешто промењеним околностима, слично питање поставља и директно и јавно: Где ће се зауставити Владимир Путин? На лажно и преварно постављено потурено питање стижу одмах различити одговори. Лажна питања па лажни и одговори. А право питање гласи: Хоће ли и где Русија и Владимир Путин зауставити поход НАТО-а и украјинских нациста на Европу и на Русе који живе и на територији Украјине и у самој Русији? Хоће ли Путин мирно посматрати како се најсавременијим и смртоносним оружјем опремају украјинске снаге које кидишу на Новорусију? Хоће ли Русија безбрижно гледати на британске и америчке војнике који се искрцавају да се придруже украјинским снагама и има ли она право на то? Треба ли Русија да дозволи да се на њеној државној граници инсталира ракетно оружје и ракетни штит као директна претња њеној безбедности, и њеном народу, а да Украјина истовремено постане део агресивног НАТО-а? Да ли Русија сме, када већ Запад хоће и сме, да посматра како четири милиона становника Новорусије остаје без гаса и да ли и колико то личи на геноцидност?

[restrictedarea]

Питање је и да ли ће старе европске државе и даље трпети ропску потчињеност Америци и дозволити да наш континент поново постане ратно поприште а све уз свесрдну помоћ држава „Нове Европе“ које болују од неизлечивог ресантимана према Русији.

Оптужбе на рачун Путина често се своде на ауторитарност његовог режима и то уз примену западних критеријума по којима они на Западу одавно не живе. Можда би расправа о том проблему била могућа ако би западне силе истовремено показале било какву спремност да препознају нацизам у Украјини. Поготово због тога што то и јесте западни производ који са Русијом, па тако и Србијом, нема никакве везе. Он би можда и био непобеђен да га није сломила руска војна сила и тако спасла свет од пада у најгори цивилизацијски понор. По свему судећи, на дневном реду је поновно решавање управо овог проблема, и поново преко леђа Руса. А знатно скромније и преко наших.

Да би нам била појашњена наша европска и државна реалност, постарао се амерички државни секретар Џон Кери који је у Сенату САД отворено рекао да се Србија „налази на линији ватре“! А ватра се размењује између Вашингтона и Москве. Овакву изјаву у миру вероватно никад нико одговоран није изрекао и она је напросто убилачка и безобзирна. Да потпуно разјасни о којој се и каквој ватри ради постарао се амерички сенатор Кристофер Марфи рекавши: „Русија маршира у Србији са већим утицајем него икада пре.“ Треба потражити „правне инструменте“ за „сузбијање тог утицаја“, додао је Марфи.

Неко би уместо коментара с разлогом и покрићем рекао: па кад је већ тако и када смо већ на „на линији ватре“ и када „марширамо“ дај да се определимо тако да нас ватра не засипа са обе стране него само са једне.

Али ватра нас не засипа само са тих познатих страна. Ми смо на линији унутрашње ватре. Колико јуче, за народним послаником Момиром Стојановићем расписана је црвена Интерполова потерница. Расписао је Општински суд у Ђаковици. Стојановић је, иначе, генерал и председник парламентарног Одбора за контролу служби безбедности. Ономад је и други посланик – Милован Дрецун, председник Одбора за Косово, осумњичен и то од нашег Тужилаштва за ратне злочине. Унутрашњом ватром криминализује се Народна скупштина Србије. Одбор којим Стојановић председава није прихватио покушаје заштитника грађана да криминализује Војску Србије и министра Братислава Гашића. Уследила је муњевита синхронизована ватра. Начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић се такође сумњичи за ко зна шта, неосновано и по ко зна који пут. Србија је стварно на линији ватре и то не само оне спољне коју је безобзирно установио Џон Кери.

Такве Керијеве и Марфијеве оцене су у ствари оштри прекори и беспоштедна критика наших највиших службеника задужених за европске интеграције на челу са Тањом Мишчевић. Не иде им посао добро мада толико улажемо у њих и нештедимице их пропагирамо не питајући шта кошта. Ако било где „марширамо“ онда марширамо у ЕУ а Кери и Марфи су опет незадовољни.

Представнике бившег режима који себе неуспешно проглашавају опозицијом окупира проблем речника забрањених речи који би се морао усвојити да би се сачувао њихов интегритет и достојанство парламента. Медији свесрдно и забринуто подржавају ову велику бригу и призивају у помоћ примере из прошлости и чињеницу да је „пре рата“ такав речник постојао па је и то доказ како се водило и како треба водити рачуна о угледу Народне скупштине и аргументованој расправи. Реч је, ваљда, о оној  Народној скупштини у којој је посланик Пуниша Рачић 20. јуна 1928. године потегао револвер марке „Штајер“ и убио три а ранио два народна посланика. На „линији ватре“ нашао се посланик из Хрватске који у својој дискусији није употребио ниједну забрањену реч. Био је учтив и кажу да је казао тада, или неког дана пре, само следеће: „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“

Треба, дакле, бити обазрив када се величањем примера из прошлости извлаче и крупни закључци о томе како се речником забрањених речи чува углед неког високог дома и унапређује његов рад.

„Сириза“ је изгледа мало клецнула. Ако је тако, то је велика штета и за Грчку и за Европу. Али ми од тога ипак имамо извесне користи јер ће у Београду престати ово отужно водвиљско и срамно такмичење недостојних имитатора левице за право на име и појаву српске „Сиризе“.

[/restrictedarea]