Почетна / БРОЈ 357 / Мудрост и ароганција моћних

Мудрост и ароганција моћних

Пише Момир Булатовић
Да ли је, својим финансијским нападима на Русију, ова америчка администрација одсвирала прве ноте пјесме „Збогом, доларе…“ и каква је стратегија Кине у глобалном финансијском рату?

У свјетским финансијама цвјетају тзв. „невидљиве“ приче. То су они догађаји који имају велике, понекад тектонске посљедице по животе и имовину милиона људи, али који почињу као скоро непримјетно подрхтавање тла и измичу пажњи чак и оних који су задужени да их надгледају. Када се коначно покажу у пуној снази, обично бива прекасно за било какву реакцију. Остају само чуђење, нарицање и бијес. Посљедњи примјер ове појаве десио се поводом одлуке Централне банке Швајцарске да напусти политику праћења курса евра и, посљедично, праве агонију у коју су доспјеле стотине хиљада (већ) презадужених грађана Европе, чији су кредити били повезани са односом курса ове двије валуте. Овим људима, наравно, није било ни на крај памети да се такво што може десити, па нису ни пратили скривене наговјештаје и немуште вијести са глобалних финансијских тржишта. На њихову несрећу, то нису радили ни службеници Народне банке Србије, у чијем је опису, иначе неукусно преплаћених послова и заштита наивних и неуких клијената пословних банака.

Ипак, глобално највећа прича која излази из зоне невидљивости је свјетски рат валута, посебно у троуглу долар – рубља – јуан. Читаоци „Печата“ (бр. 260) већ готово двије године имају прилику да прате стање на овим „фронтовима“, па ће олакшано слиједити актуелни развој прилика.

РУБЉА-ДОЛАР Свака ароганција је неукусна, али она коју званична Америка испољава у односу на Русију, њено руководство и народ у цјелини истински је одвратна. Амерички предсједник Барак Обама, популарна марионета Вол Стрита, пријети да ће уништити руску привреду, бацити народ у сиромаштво и натјерати га да, на кољенима, моли за милост и привилегију да добије „слободу“ ако понизно прихвати окупацију. Казнене мјере према Русији примјењују се више година, али су тек у посљедњој, поводом инсцениране кризе у Украјини, показале право лице и јасне намјере. У жару борбе, званична Америка не види да Русија није (нити може бити) доведена до руба пропасти. Али, и да исто не важи за бројне секторе америчке економије који трпе штету због политике своје државе. Да би био нанесен јак ударац Русији, вјештачки је смањена цијена нафте. Примарни циљ није остварен, али су колатералне негативне посљедице морале забољети саму Америку. Наиме, пред уништењем се налази америчка индустрија добијања нафте из шкриљаца, која је била једина свјетла тачка америчке економије у посљедњих пет година и грана која је обезбјеђивала бројне и добро плаћене послове. Велики број компанија је изгубио уносне послове са Русијом, а још већи смањио профите због „скупог“ долара, који их чини неконкурентним на свјетској пијаци.

Русија се суочила са тешким посљедицама, али није ни помислила на капитулацију. Штавише! Предузела је и припремила низ мјера којима циљ неће бити само одговор на финансијски напад Америке већ и изградња дугорочног и бољег обрамбеног и развојног финансијског система. Након почетног шока и истинског суноврата у односу на долар, рубља се стабилизовала, што је довело и до пораста цијене нафте на берзама. Такође, послије изненадног и великог скока референтне каматне стопе за рубље депоноване у Централној банци Русије (са 10,5 на 17 одсто) прије неколико дана је дошло до њеног смањења од двјеста процентних поена, што се може сматрати новим знаком стабилизације. Ипак, централни узрок опстанка и опоравка рубље треба тражити у подршци коју је Русији понудила и дала Кина. Тако ће амерички напади, одвојено на Кину и на Русију, родити нужни резултат који се никако неће свидјети нападачу. Русија и Кина не само да одавно желе већ су и непосредно приморане да јачају своју монетарну и укупну, стратешку сарадњу. Све док једног дана, као што су неки одавно предвидјели (или прижељкивали) не буду објавиле да стварају заједничку валуту у чијој ће основи бити њихове појединачне златне резерве (обје државе одавно купују злато) и сировине и робне залихе којима нема премца на остатку планете. Иронијом судбине се може показати да је управо ова америчка администрација одсвирала прве ноте пјесме „Збогом, доларе…“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *