Почетна / Економија / Мудрост и ароганција моћних

Мудрост и ароганција моћних

Пише Момир Булатовић
Да ли је, својим финансијским нападима на Русију, ова америчка администрација одсвирала прве ноте пјесме „Збогом, доларе…“ и каква је стратегија Кине у глобалном финансијском рату?

У свјетским финансијама цвјетају тзв. „невидљиве“ приче. То су они догађаји који имају велике, понекад тектонске посљедице по животе и имовину милиона људи, али који почињу као скоро непримјетно подрхтавање тла и измичу пажњи чак и оних који су задужени да их надгледају. Када се коначно покажу у пуној снази, обично бива прекасно за било какву реакцију. Остају само чуђење, нарицање и бијес. Посљедњи примјер ове појаве десио се поводом одлуке Централне банке Швајцарске да напусти политику праћења курса евра и, посљедично, праве агонију у коју су доспјеле стотине хиљада (већ) презадужених грађана Европе, чији су кредити били повезани са односом курса ове двије валуте. Овим људима, наравно, није било ни на крај памети да се такво што може десити, па нису ни пратили скривене наговјештаје и немуште вијести са глобалних финансијских тржишта. На њихову несрећу, то нису радили ни службеници Народне банке Србије, у чијем је опису, иначе неукусно преплаћених послова и заштита наивних и неуких клијената пословних банака.

Ипак, глобално највећа прича која излази из зоне невидљивости је свјетски рат валута, посебно у троуглу долар – рубља – јуан. Читаоци „Печата“ (бр. 260) већ готово двије године имају прилику да прате стање на овим „фронтовима“, па ће олакшано слиједити актуелни развој прилика.

РУБЉА-ДОЛАР Свака ароганција је неукусна, али она коју званична Америка испољава у односу на Русију, њено руководство и народ у цјелини истински је одвратна. Амерички предсједник Барак Обама, популарна марионета Вол Стрита, пријети да ће уништити руску привреду, бацити народ у сиромаштво и натјерати га да, на кољенима, моли за милост и привилегију да добије „слободу“ ако понизно прихвати окупацију. Казнене мјере према Русији примјењују се више година, али су тек у посљедњој, поводом инсцениране кризе у Украјини, показале право лице и јасне намјере. У жару борбе, званична Америка не види да Русија није (нити може бити) доведена до руба пропасти. Али, и да исто не важи за бројне секторе америчке економије који трпе штету због политике своје државе. Да би био нанесен јак ударац Русији, вјештачки је смањена цијена нафте. Примарни циљ није остварен, али су колатералне негативне посљедице морале забољети саму Америку. Наиме, пред уништењем се налази америчка индустрија добијања нафте из шкриљаца, која је била једина свјетла тачка америчке економије у посљедњих пет година и грана која је обезбјеђивала бројне и добро плаћене послове. Велики број компанија је изгубио уносне послове са Русијом, а још већи смањио профите због „скупог“ долара, који их чини неконкурентним на свјетској пијаци.

Русија се суочила са тешким посљедицама, али није ни помислила на капитулацију. Штавише! Предузела је и припремила низ мјера којима циљ неће бити само одговор на финансијски напад Америке већ и изградња дугорочног и бољег обрамбеног и развојног финансијског система. Након почетног шока и истинског суноврата у односу на долар, рубља се стабилизовала, што је довело и до пораста цијене нафте на берзама. Такође, послије изненадног и великог скока референтне каматне стопе за рубље депоноване у Централној банци Русије (са 10,5 на 17 одсто) прије неколико дана је дошло до њеног смањења од двјеста процентних поена, што се може сматрати новим знаком стабилизације. Ипак, централни узрок опстанка и опоравка рубље треба тражити у подршци коју је Русији понудила и дала Кина. Тако ће амерички напади, одвојено на Кину и на Русију, родити нужни резултат који се никако неће свидјети нападачу. Русија и Кина не само да одавно желе већ су и непосредно приморане да јачају своју монетарну и укупну, стратешку сарадњу. Све док једног дана, као што су неки одавно предвидјели (или прижељкивали) не буду објавиле да стварају заједничку валуту у чијој ће основи бити њихове појединачне златне резерве (обје државе одавно купују злато) и сировине и робне залихе којима нема премца на остатку планете. Иронијом судбине се може показати да је управо ова америчка администрација одсвирала прве ноте пјесме „Збогом, доларе…“.

[restrictedarea]

РУБЉА-ЈУАН Свијет се буди у новој реалности. У пружању помоћи посусталим економијама Кина је постала ефикаснија од ММФ-а. Реализацијом споразума вриједног 150 милијарди долара о међусобној трговини у националним валутама Кина је помогла у рјешавању проблема ликвидности руске националне валуте, али и додатно истиснула долар из глобалних, а посебно међусобних трансакција. Крајем децембра прошле године учињен је огроман искорак у односу на претходни, чисто теоретски споразум о слободној размјени ове двије валуте. Не улазећи у техничке детаље, треба нагласити да је овдје од добре воље до реализације тежак пут, посут техничким и осталим ограничењима, чије савладавање захтијева огромне ресурсе, знање и вријеме. Актери овог споразума нису само владе већ превасходно банке и корпорације из обију земаља, са својим мотивима и профитним интересима које треба уградити у дух споразума, односно спријечити да дјелују супротно његовим одредбама.

Истовремено, Народна банка Кине је постигла идентичне споразуме у односу на малезијски рингит и новозеландски долар. Тиме је Кина остварила укупно 28 посебних државних споразума о директној међувалутној трговини. Иначе, са становишта Кине, по величини робне размјене, Малезија је осма, а Русија девета по значају. Прва је и даље Америка. Кина је, дакле, увећала међународни значај своје националне валуте, додатно потиснула амерички долар, али и ојачала преговарачку позицију у будућим финансијским преговорима са Америком.

ЈУАН-ЈУАН Процес интернационализације јуана почео је 2007/8. године кризом у глобалном систему и њеним одразом на долар и евро. САД су биле (и јесу) главни кинески спољнотрговински партнер са којим су трансакције обрачунаване искључиво у доларима. Али, исто је важило и за сву осталу кинеску међународну трговину, што се показало непотребним и штетним. Стога је наредне године неким компанијама било дозвољено да врше међународне обрачуне у домаћој валути, али једино на подручју Хонг Конга, Макаа и земаља АСЕАН-а. Само 365 компанија је добило такво овлашћење. Али, већ 2010. године њихов број је нарастао на 76.359, да би двије године касније свака кинеска компанија са дозволом за обављање увозно-извозних послова стекла то право. Оно се односило на државе са којима је Народна банка Кине постигла споразуме о међувалутној размјени. Прије пет година, свега три одсто кинеске интернационалне трговине се одвијало у јуанима, прије двије је тај број нарастао на 18 процената, док су званичне процјене да ће 2018. године у јуанима бити обављано тридесет одсто кинеске трговине са свијетом.

Посљедично, растао је и удио јуана у свјетској трговини. Прије једанаест година јуан је био 35. по учесталости коришћена валута у свјетској трговини. Од 2012. године он креће са тринаестог мјеста, да би почетком 2014. заузео седму позицију, претекавши швајцарски франак. Ових дана, по писању агенције „Блумберг“, јуан је на мјесту број пет, оставивши иза себе канадски долар и приближивши се јапанском јену. Ваља напоменути да се јуан користи и у обрачуну трговине између гигантских партнера – САД и Кине, али да, вољом америчке стране, још није успио да пређе износ од два процента укупне размјене.

Јуан је на путу ка пуној конвертибилности. Дјелимична замјењивост за друге валуте проглашена је 1996. године уз постављање циља да се она у цјелини оствари током наредних десет година. Након више од осамнаест година, тај циљ није испуњен. Да се ово десило негдје на Балкану, могло би се рећи да је у питању неодговорност и лијеност. Када се ради о Кини, то се мора звати опрезност и мудрост. Јер, остварење овог задатка повлачи посљедице које би економију и укупан живот ове велике и многољудне земље могле отворити бројним изазовима. Највећи је свакако у неконтролисаном приливу (и одливу) страног капитала који се, у својој шпекулативној форми, небројено пута до сада показао као већа пошаст од ратова и урагана. Искуства других су мајка кинеске мудрости, а шест хиљада година њене цивилизације и културе гаранција успјешности. Јуан ће, несумњиво, бити конвертибилан и прихваћен свуда у свијету, али када и на који начин, биће одлучено у складу са општим свјетским приликама и уз превасходно поштовање државних интереса Кине.

 

ДОЛАР-ЈУАН Ова ће година бити интересантна по много чему. У свијету финансија њу ће обиљежити судбина (поновног) кинеског захтјева према ММФ-у. Наиме, прије пет година, Кина је захтијевала реформе ове кровне свјетске финансијске институције, чиме би се уважио измијењен однос снага у свјетској економији, дао јачи глас државама у наглом развоју и, коначно, јуан укључио у корпу валута под називом Специјална права вучења (СПВ). У питању је инструмент који је ММФ одавно донио у циљу веће стабилности глобалних финансија и елиминације ризика кретања појединачних валута. Он је деценијама био заборављен, а гласови о потреби његовог повратка учестали су под утицајем текуће свјетске кризе, разбукталог рата валута и неконтролисаног штампања америчког долара, као јединог свјетског новца.

Иако је те, 2010. године, кинески захтјев имао подршку и прошао све процедуре ММФ-а, он је одбијен будући да није имао сагласност америчког Конгреса. Америка, о чему се нерадо прича, има право вета у ММФ-у и управо је тим правом спријечила реформу ове тзв. свјетске институције. Да појаснимо. ММФ, који по замисли ради за опште добро, може да одлучује само на начин који одговара САД-у. Да би нека одлука могла бити донесена, по правилу, треба 85 одсто гласова. Сама Америка има 17 одсто гласова, а тиме и фактичко право блокаде сваког рјешења које није у њеном интересу. Кина је, и онда и сада, испуњавала услове прописане општим правилима ММФ-а, али то није било довољно, јер „газда“ није мислио као сав остали свијет. Тако се ствар (опет) свела на однос Кине и Америке, или сликовито, јуана и долара.

Садашња СПВ представљају корпу валута у којој се налазе амерички долар (44 одсто) евро (34 одсто) и јен и британска фунта са по 11 процената. У корпи нема мјеста за валуту друге по јачини – по некима, већ и најснажније економије у свијету. Тај нонсенс није лако објаснити ни чиновницима ММФ-а и Свјетске банке, а камоли коме другоме. Они који, ипак, бране то непочинство користе се оцјеном да јуан „још није довољно слободан“, односно да трговина њиме подлијеже ограничењима наметнутим од стране државе. То јесте дјелимично тачно, али није узрок слабости, већ све веће присутности и утицаја кинеске националне валуте. Занемарује се чињеница да се кинеским јуаном слободно и неометано тргује на берзама у Хонг Конгу, Лондону, Москви, Сингапуру, Тајвану и Франкфурту. Чак је и Европска централна банка најавила разматрање могућности да јуан уврсти у корпу резервних валута.

Реална дешавања су учинила беспредметним и стални приговор Америке да Кина потцјењује своју валуту и тиме стиче предност у свјетској трговини. Долар је, у посљедњој години, у односу на 26 других значајних валута,  добио на вриједности 16 одсто. То, разумије се, није показатељ његове снаге него слабости осталих валута и посљедица разбукталог рата између њих. Али, управо у вријеме када је Централна банка Швајцарске напустила евро, Народна банка Кине је објавила политику курса јуана везаног уз долар. Јуан је једина свјетска валута која је расла упоредо са (незаслуженим, али реалним) растом долара. Тај се поклон свидио многим америчким економистима. Иако неки сумњају да је у питању Тројански коњ, односно поклон који се не одбија иако се не зна шта стоји иза њега.

Али, зашто је све ово толико важно да се оваква и оволика копља око тога ломе? Изузетно је значајно, и то из више разлога. Када нека валута уђе у корпу СПВ, то значи да централне банке држава чланица ММФ-а своје девизне резерве могу да држе у валутама које су у њој. Чињеницом да је „у корпи“ кинески јуан би добио подстицај да буде најшире прихваћен јер кредитна средства, која је Кина спремна да улаже свуда по свијету, не би више имала валутна ограничења наметнута централним банкама од стране ММФ-а у погледу статуса и прихватљивости ове валуте.

Надаље, Кина, али и све остале државе, имале би могућност да своје девизне резерве диверзификују (распореде) на више страних валута, чиме би се избјегли ризици везани посебно уз амерички долар и никад предвидљиву политику каматних стопа ФЕД-а. Коначно, двије највеће и све више супротстављене свјетске економије дошле би у равноправнији положај, а резултат тога би били стабилнији глобални финансијски токови и престанак свеопште зависности од долара, чији резултат јесте шестогодишња свјетска економска криза.

 

КОНФУЧИЈЕ И КАУБОЈ Биће, дакле, интересантно видјети наставак ове битке. Она ће трајати цијелу годину, јер ће одлука ступити на снагу тек почетком наредне. Како сада стоје прогнозе, „може да бидне, али не мора да значи“ да Америка призна нову реалност и уважи Кину, Русију и све остале државе као партнере, а не као непријатеље. То би био срећни исход, не само за свјетску привреду. У супротном, наставиће се ход по мукама у којем једна страна брани неодбрањиво, а друга се труди да оствари своје уз најмању могућу штету.

Али, зашто, упитаће неко нестрпљив, Кина и остале чланице БРИКС-а губе вријеме у сталном покушају да уразуме некога ко одавно повлачи безумне и по остатак свијета штетне потезе? Односно, зашто моћна и богата Кина поново куца на врата која су јој већ једном залупљена испред носа? Зар не би било боље довршити започете планове формирањем Развојне банке БРИКС-а, што је већ најављено и поздрављено од бројних држава свијета? Прави одговор зна једино кинеско руководство, а остали могу само да нагађају. Али, са прилично вјероватноће се може рећи да овдје није у питању логика „или – или“, већ „и једно и друго“. Кина је утврдила свој интерес и зацртала свој пут. Средства која ће користити зависиће од реалности која влада свијетом. Стога је логично стално и одлучно инсистирање да се поштују правила игре установљена у међународним односима и да се престане са употребом силе и права јачега. Када је већ ММФ деформисао смисао свог постојања, зашто се заувијек помирити са тим? Зар није боље покушати да се систем промијени и врати у нормалу, прије неголи се дигну руке од њега? Зар није јасна лекција конфучијанске мудрости да ароганција једног каубоја има свој почетак и свој крај, а да те двије тачке нису много међусобно удаљене?

Џон Конели, министар финансија у влади Ричарда Никсона, 1971. године за долар је остатку свијета рекао: „То је наша валута, али она је ваш проблем!“ Четири деценије касније, захваљујући дјеловању Кине и Русије, могло би се одговорити: „Да, то јесте ваша валута, али и ваш проблем!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *