Почетна / Други пишу / Мирослав Лазански – Балканизација Украјине

Мирослав Лазански – Балканизација Украјине

Хрватски добровољци уз Кијев, српски уз Донбас

Лав Толстој је у свом роману „Рат и мир” написао „да је уочи 1812. године дошло до концентрисања западноевропских снага које су кренуле са Запада на Исток, ка границама Русије”. Не знам шта би рекао велики писац и мислилац да може данас да баци поглед на Европу с почетка 21. века, али као да је још тада предвидео „натоизацију” Европе, опкољавање Русије и политичко-психолошке притиске на неутралне државе да се прикључе НАТО-у.

Оно што је у Европи започето 1999. ракетирањем и бомбардовањем СР Југославије, сада се наставља трагедијом у Украјини. Невероватне су слике срушених зграда и мостова, спаљених кућа и лешева на улицама, и све то у Европи 21. века. И то није филм, већ сурова збиља. Политичка Европа је ћутала на исте такве призоре у СР Југославији 1999. и сада је индиферентна на људске патње у Украјини.

Политичка Европа је наметнула народу Украјине избор „или, или”, а тиме и рат. Сада, после Минска 2 у Европи, а још више у САД, још има оних који мисле да упућивањем војне помоћи Кијеву могу војно променити ситуацију. Никакве западне противоклопне ракете не могу променити однос снага на терену, јер војници Кијева нису обучени да их користе, треба им најмање шест месеци учења и тренинга, артиљеријски системи НАТО-а нису компатибилни са системима које има украјинска војска. Запад може Украјини испоручити обичне оклопне аутомобиле за превоз пешадије, што су Британци већ и урадили, електронику за радио-везе и артиљеријске радаре, што је све већ Кијеву и испоручено.

Но, уколико би НАТО испоручио Кијеву неко друго наоружање, или послао своје стручњаке за обуку, и на страни Донбаса могу да се појаве тенкови Т-80 и Т-90, уместо тенкова Т-72, па да видимо која ракета шта пробија. Улазак било које јединице НАТО-а у Украјину довео би и до уласка руске армије у Украјину. У конвенционалном сукобу на том простору нити једна западна армија, па ни америчка, не може победити руску војску, јер оно што западни генерали очито заборављају јесте доктрина маршала Огаркова, која је и данас актуелна у руској армији: постизање победе у првој фази конвенционалног рата кроз уништење кључних циљева дубоко у позадини противника од првог тренутка рата, и брзо освајање противничке територије напредовањем копнених снага.

То је потпуна победа у првој фази рата, победа без кориштења тактичког нуклеарног оружја. Стратегија офанзиве са циљем дубоког продора у позадину непријатеља без употребе нуклеарног оружја била је суштина совјетског погледа на рат у Европи. Американци су покушали да парирају доктрином „Ваздушно-копнене битке 2000”.

Управо зато ни САД ни НАТО неће слати своје снаге у Украјину, јер у конвенционалном рату немају шансе за победу. Наиме, у ситуацији када би НАТО, или САД трупе у Украјини биле пред поразом од стране руске војске, Брисел и Вашингтон би морали да одлуче, или да признају пораз са свим политичким и војним последицама, или да прибегну употреби крстарећих пројектила са тактичким нуклеарним оружјем.

У таквој ситуацији када „ томахавк” ракете могу да погоде циљеве у Русији за пет до шест минута Кремљу преостаје ужасно мало времена да се одлучи за нуклеарни одговор, да га нареди и да га започне. Ако не одлучи у року од три минуте неће моћи ни да га изведе, јер би у том случају америчке крстареће ракете већ погодиле своје циљеве.

Другим речима, опасна је граница преласка са употребе тактичког на стратешко нуклеарно наоружање. Ризик ескалације је стравичан, и једна и друга страна употребу тактичког нуклеарног оружја могу да протумаче као увод у кориштење стратешког нуклеарног оружја. А онда је планети само Богу помоћи. Према проценама професора Лауела Вуда из Националне лабораторије из Ливермора (САД) из 1982, погинуло би између 500 милиона и 1,5 милијарде људи. А како је технологија нуклеарног оружја у међувремену напредовала, број погинулих био би далеко већи.

Да ли о томе размишљају они који би да интернационализују сукоб у Украјини?

Јавност у Русији ових је дана изненађена појавом грађана Хрватске на страни армије Кијева, Десног сектора и Националне гарде Украјине. Изненађени су само они који не познају историју. Војници из Независне државе Хрватске борили су се у Другом светском рату на страни Хитлера под Стаљинградом, на Источном фронту није било Срба. Независна Држава Хрватска је на Источни фронт послала и своју авијацију, генерал Фрањо Џал је био један од пилота који је обарао совјетске авионе. И у бившој СФРЈ Хрватска је имала одличне односе с Украјином, Србија са Русијом. Колико је ту и вера, у Украјини има католика и унијата, утицала дужа је прича. Углавном, Хрвати су стали уз Кијев, Срби судећи по добровољцима, уз Донбас.

Балканизовали смо Украјину, тамо настављамо где се стало 1945…

Мирослав Лазански
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Balkanizacija-Ukrajine.sr.html

Један коментар

  1. Гос, Лазански српска политика у последњих сто и више година шлепала се УЗ: РУСЕ,Французе, Енглезе и Американце и резултат је поражавајући за Србе. Хрвати у исто то време били уз: Ватикан,Аустро-Угарску и Немачку и Италију губитници у ратовима
    а Хрвати победници и добише своју НДХа државу. Срби и Србија поокупацијим од тих наших великих пријатеља. ЗАШТО СЕ ТО ДЕСИЛО??? Баш нама Србима.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *