Мешање у живот и уметност

Пише Владан Радовановић

Одговор на текст Дејана Ђорића, објављен у прошлом броју „Печата“, под насловом „Радовановићева скрнављења“

И у своме одговору, Дејан Ђорић поново упућује погрде изложби прве генерације „мојих студената“ као једној од „најгорих изложби које су се око 2000. године могле видети у… Галерији СКЦ.“ Исту изложбу он овом приликом назива и „уметничким абортусом“. Но, врхунац свега је његов поновљени позив како „не треба сумњати да су садашње генерације још горе“, дакле позива на критику на невиђено и без образложења, чега би се сваки савестан критичар стидео.

Он налази да у вези са осам генерација или шездесет уметника који су студирали вишемедијску уметност постоји проблем: „Где су они сада и шта је са њима? Не постоје у нашој јавности, (п)остали су мање-више анонимни…“ Известан број њих је продро у јавност. У лето прошле година одржали су изложбу „Вишемедијска уметност“ у Павиљону „Цвијета Зузорић“. Неки критичари су је повољно оценили, а они Ђорићевог кова нису је ни поменули. Вишемедијски пројекти изискују знатна средства која уметници не поседују, а држава не пружа. Од мизерне суме коју је Министарство културе издвојило за годишње изложбе у Павиљону, изложба „Вишемедијска уметност“ требало је да добије тридесетак хиљада динара, па ни то није добила! Отуда, због недостатка средстава, посебног простора, медијске и критичарске подршке, пракси вишемедијске уметности веома је тешко да се пробије у јавност.

Поводом истих студија, Ђорић ми замера што, уместо да последње деценије свог живота посветим уметности и довршим започете пројекте, губим време „са антиталентима из рок-генерације.“ Он примећује како моји студенти „по правилу своје пројекте употпуњавају техно-музиком, њихово схватање музике не допире до класичне музике, а камоли до уметничке музике овог времена.“ Поред недопустивог мешања у мој сопствени начин живљења, Ђорић открива и да бих био лош учитељ. Тачно је да наша околина, у којој царује нарочито музичка субкултура, одгаја уметнике који, чак и после основних факултетских студија, задржавају неуравнотежен однос према различитим медијима. Студент који, на пример, долази са Факултета ликовних уметности, често ликовну компоненту однегује у стилу високе уметности, а звучну предложи у виду „најниже“ уметности. Али, одговорност и обавеза нас професора те новоуведене области едукације јесте да таквим студентима укажемо на неодговарајуће приступе, а не да од њих дигнемо руке.

ХАРИЗМА, И КАКО ЈЕ СТЕЋИ Даље примедбе на програм вишемедијских студија гласе да „Радовановић и слични образују генерације уметника без праве ликовне подлоге…“ Ђорића не оправдава непознавање наставног плана и програма вишемедијских докторских студија јер се о њима могао обавестити. Није предвиђено да полазници тих студија стекну нити „праву ликовну подлогу“, нити да савладају основе компоновања, нити да овладају организовањем текстуалног материјала у виду песме или приче. Стварање у тим посебним уметничким медијима негује се на посебним факултетима, а на вишемедијским студијама превасходно се обучава за остваривање њихове синтезе.

Ђорић мисли да се мора посумњати у могућност образовања авангардног уметника. „Авангардизам је настао у најжешћем отпору школама, студијама, академијама и професорском менталитету, а сада би разни Радовановићи да га институционализују.“ У своме историјском периоду, европско позориште настаје пре око 2700 година. Балет, такође вишемедијска уметност, настаје 1581. године, опера – око 1600, „гезамткунстверк“ – 1851, итд. – до наших дана. Дакле, целокупна вишемедијска област настала је тако давно да, сама по себи, не може представљати авангарду, те ни заснивање Групе за вишемедијску уметност не може бити никакво институционализовање авангардизма. Међутим, у принципу може се бити авангардан и у тој области, али то се не учи на вишемедијским студијама.

Пишући да сам ја као уметник, између осталог, „духовит… и пун хумора“, Ђорић налази да немам „оно најважније за уметника – харизму.“ Одмах затим, износи оцену која није сасвим сагласна с претходно реченим: „Исувише велика озбиљност и аналитичност одвели су родоначелника српске (пост)авангарде у формализам, у поље изван осећајности па и људскости, по чему је он пре свега концептуални уметник.“ Могуће је да не поседујем харизму. Јасно је да је веома лако, у неколико речи, оптужити некога за скретање „у поље изван осећајности, па и људскости“, а да је за оповргавање тога потребно много више речи за које овде нема места. Али, сигурно је да не могу бити истовремено и оптужен за формализам и проглашен концептуалним уметником, јер су баш концептуалисти (нпр. Џозеф Кошут) пребацивали доконцептуалној уметности да је формалистичка. А и, уопште, ја не могу бити „пре свега концептуални уметник“, јер сам менталистичке радове остваривао пре настанка концептуалне уметности.

УМЕТНИЧКО И ЦЕРЕБРАЛНО  Према Ђорићу, код мене „мисаона страна претеже, уметност се не обраћа човеку већ мислиоцу…“ И најбоље код мене „није уметничко већ церебрално…“ Чини се да преко двадесет домаћих и страних награда које ми је за моја уметничка остварења, а не за церебралне производе и аналитичко мишљење, доделило преко сто посленика уметности, убедљиво противречи Ђорићевом вредновању. Томе противрече и процене двадесетак критичара и теоретичара изнесене на скуповима одржаним на Универзитету уметности и у Радио Београду поводом годишњице мога стваралачког рада. Међутим, могу се наћи и ранији, веома квалитетни, Ђорићеви текстови у којима се износе повољнија мишљења о мојој уметности од горенаведених. У једном случају, Ђорић пише да је творац књиге Мена „морао да се стави у улогу демијурга која је у основи уметничка. И то нас, несумњиво, наводи да промислимо плодове његовог чудесног рада.“ (Мена, воковизуелна кљига, у: Ликовни живот 61/62, 1995). У другом примеру пише о Пустолини: „На крају продукт (предмет Нолитове награде 1968) била је књига тако ретка за интелектуалну сцену Европе… Мета-текст пренесен у књигу-с-оне-стране идеала књиге везао се чудесно за материјалну појавност“ („Пустолина“, књига савршенства, у: Дејан Ђорић, Поглед Мнемосине, самостално издање, Београд 1995). Зашто је дошло до тако радикалне промене у Ђорићевим ставовима – то једини Ђорић може да објасни.

Он унеколико понавља претходне оцене мојих стваралачких способности кад пише да „Врхунски мислилац не мора бити и исти такав уметник, уметност је област у којој се траже и нека друга својства осим мисаоних, па је од других познавалаца било најозбиљнијих примедби на рад овог уметника.“ Уколико би важило претходно поменуто мноштво афирмативних судова о моме уметничком стваралаштву, онда произлази да сам такав уметник какав сам и мислилац. То једва може да угрози Ђорићев наговештај постојања и неких неодређених „других познавалаца“ који су ставили, такође неке неодређене, „најозбиљније примедбе“ на мој рад.

Ђорић сматра да се мора посумњати и у искреност мојих намера јер „убедљиво обезвређивање дела и идеја других стваралаца… није вођено правичношћу већ намером да се извуче нека корист за себе. Када суди, он то чини због нечег личног а не због саме праведне ствари суђења, и по томе се разликује од ликовног критичара.“ Не бавим се јавно ни убедљивим ни – попут Ђорића – неубедљивим обезвређивањем „дела и идеја других стваралаца“. Ако сам икад и написао неку неповољну критику, она је увек била темељито и стручно аргументована. А колико сам из свега тога извукао „неку корист за себе“, види се и по томе што ни у овим годинама још не поседујем атеље (иако сам добио седам домаћих и страних награда за визуелне уметности) и што је моје имовно стање крајње скромно. Све је то можда и зато што никад нисам био члан ниједне партије нити организоване групације. Али се, свакако, од ликовних критичара попут Ђорића разликујем баш по томе што увек судим „због саме праведне ствари суђења“.

ГРАНИЦЕ (НЕ)ДОПУСТИВОГ  Ђорићева следећа примедба је најпроблематичнија: „То што јавно Радовановић исповеда у потпуној је супротности са његовим приватним животом, а такву подвојеност не познаје модерна уметност. Ушанчен у (мало)грађанску удобност, он очигледно не живи своју уметност… Код многих концептуалних уметника живот и уметност нису исто, па је зато и он свесрдно пригрлио предности академског звања, титуле, почасти и награде. За разлику од њега, Љуба Поповић није добио ниједну награду, а Радовановићу признања никада није доста.“ Ђорићево мешање у мој „приватни живот“ и његове процене несаображености онога што „јавно исповедам“ и мога начина живљења превазилазе све границе допустивог. Такав степен мешања у нечију уметност и живот ближи се тоталитарним режимима хитлеризма, стаљинизма и предстојеће Агенде 21. Није потребно да нам авангардни уметници буду на „политичкој власти“ како би се видело да „би били много већи крвници од најгорих диктатора“, јер Ђорић тим авангардистима представља озбиљну конкуренцију. Међутим, модерна уметност познаје подвојености сличне мојој. Оне се могу препознати код Пола Сезана, Пита Мондријана, Антона Веберна, Витолда Лутославског и код других. Уосталом, како би то требало да живим своју уметност? Да се дрогирам, сместим испод извесног моста, носим неки транспарент по граду, бавим се црном магијом и „имам уговор са ђаволом„ (Дејан Ђорић, „Начела Медиале“, у: Медиала, Службени гласник, Београд, 2006) попут Шејке, коме то изгледа није добра донело. Титуле, почасти и награде сам прихвато као нешто што заслужујем. А сасвим је импертинентна тврдња да мени признања „никада није доста“, јер је нечија крајње лична ствар однос према добијању награда. И као што не сматрам да награде и признања гарантују вредност нечије уметности, једнако не мислим ни да Љуба Поповић ужива било какву посебну предност због што није добио ниједну награду.

Последњи Ђорићев атак- засад – усмерен је на моје синтезијско дело Молитвени доручак под окриљем Белог Анђела. Он се прво пита због чега се ја бавим „анђелом, и то без лица, сломљеног десног крила, са еухаристијском поставком која се односи на Исуса Христоса а не на анђела?“ То дело припада уметничким остварењима а не канонизованим радовима укљученим у црквени простор, те стога није било неопходно ни да проучавам ангелологију нити да пазим да не припишем неке атрибуте светости анђелу уместо Христу. Дело је, између осталог, инспирисано фреском Белог Анђела и неким хришћанским симболима. А крило није сломљено него тако стоји у знак заштите. Ђорић ми даље замера и употребу „љубичасте боје која се не слика на иконама и фрескама јер је везана за вештичје и ђаволско…“ Не познајем црну магију, нити било шта везано „за вештичје и ђаволско“. Али, добро знам да је Исус Христос на споменицима средњег века одевен у љубичасту хаљину за време свога страдања, када сједињује Човека с Духом небеским. Такође, многа јеванђеља и псалтири писани су златним словима на љубичастом пергаменту, итд. (Ханс Бидерман, Речник симбола, „Плато“, Београд, 2004; J. Chevalier i A. Gheerbrant; Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1987, и други извори). На крају, Ђорић ми пребацује да тим својим делом настојим да избришем и поништим „најсветије – не људски, већ божански, светлосни лик Белог анђела.“ У погледу лика анђела, осећао сам да уместо лица с људским цртама треба да поставим овал из којег извиру светлост и музика, Уосталом, и сам Ђорић говори о „божанском, светлосном лику“. Тако да, на основу свега наведеног, мислим да у том свом уметничком делу, које је на Уметничкој колонији Милешева добило главну награду и које су двојица свештеника из Манастира Милешева прихватила са одобравањем, нема никаквог скрнављења, те да је онолики наслов стављен узалуд.

Не гајим илузије да ће моји одговори убедити Ђорића у било шта, али ће можда помоћи другим особама, које не познају мој рад, да не узимају све Ђорићеве тврдње (из његове новије критичарске фазе) здраво за готово. Што се мене тиче, овим бих завршио свој прилог дијалогу у којем сам учествовао претежно због уважавања нивоа листа „Печат“, а не нивоа Ђорићевих критика.