Мексиканизација Холивуда

НАЈВАЖНИЈА СПОРЕДНА „СТВАР”: Додељени Оскари 2015. године
Пише Владислав Панов
Тријумф мексичког синеасте Алехандра Гонзалеса Ињаритуа и његовог остварења „Човек птица“ један је од детаља по којем ће се памтити финале овогодишње борбе за Оскаре

Опет се догодила најважнија споредна ствар на свету: додељени су Оскари. И ова, 87. додела те тако битне награде прошла је у расположењу усиљене опуштености и умишљеној атмосфери „неизвесне извесности“, односно у подразумевајућој, обавезној и очекиваној паради извештачености на највећем вашару таштине, егоцентричности и нарцисоидности у којем, наводно, ужива пола светске популације, а директно своје време квалитетно троши просечни поданик ТВ-глобализације у преко сто земаља. За публику крај малих екрана ова је ревија традиционалног годишњег вредновања уметности у великом свету филмског бизниса нешто што се не може и не сме пропустити. Када се томе дода и од медија обожавано шепурење звезда у скупоценој дизајнерској одећи на црвеном тепиху пред улазак у дворану у којој се промовишу нови оскаровци, задовољство за масе готово да добија катарзичне размере. Опчињеност публике овом манифестацијом, чија се драматургија, след радњи, збивања и лаконски лежерних, наизглед духовитих коментара не мењају годинама, фасцинантна је.

Тријумф „Човека птице“ Разуме се, и овогодишње су филмске холивудске игре имале своје победнике. Како су номинације сугерисале (по девет за филмове „Човек птица“ и „Гранд Будапест хотел“) тако су ови главни кандидати у трци за Оскарима свој поход до славодобитничке вечности и завршили. Поделили су тријумф са по четири освојене статуете Америчке академије за филмску уметност и науку. Ипак, много је више разлога за задовољство имао мексички синеаста Алехандро Гонзалес Ињариту, који је једним ударцем – филмом „Човек птица“ – успео у истој вечери да се домогне чак три Оскара јер је његов филм проглашен најбољим, а допунио је витрину славе и као режисер и косценариста. Узгред, постао је главна тема за поткусуривање међу либералним душама увек отвореног и брижног за све и свакога срца и онима који то нису. Препирка је букнула око тога да ли је увређен на националној основи када га је пријатељ Шон Пен, звезда, иначе, једног од његових претходних хитова, тешке драме „21 грам“, пред милијарду људи назвао кучкиним сином и упитао се ко му је дао зелену карту. Све у шали, наравно, мада оној која захтева истинску продуховљеност и смисао за црнохуморну провокацију. Није, дакле, био то моменат за принципијелне борце за једнакост нација и боја коже и њихове нежне уши. Овогодишња оскаровска неправда носи име Мајкла Китона, с којим је поновљен традиционални низ апсурда у додељивању ових награда. Ињаритуов најбољи филм године, који је то постао захваљујући најпре доприносу свог протагонисте, није донео Оскара управо њему! У серији неправди према људима који су се истакли величином талента и надахнућем, а оне трају од када се ово признање додељује, непрепознавањем Китоновог животног дела досегле су нови ниво неувиђавности и нестручности оних који су били у прилици да одлучују.

[restrictedarea]

Нови, млади водитељ церемоније Оскара, Нил Патрик Харис, глумац који пева, игра, прича вицеве и без потребе показује како због хумористичног штимунга уме да се скине до голе коже и више пута у току вечери скаче из једног скупоценог у друго, још скупље одело, такође је био на мети напада незадовољника због трапавог нарушавања угледа и моћи принципијелних гостију од имена и значаја. Мада, његови су „отровни“ коментари били превише провидно припремљени и до неподношљивости снисходљиви, а инфантилни хумористички капацитет иритантно одбојан, па су напади због поменутих отрова и наводних вређања у најмању руку чудни. Једино што је Харис успео те вечери да докаже јесте зашто је од својих вундеркинд почетака, када је био члан екипе вишегодишњег комерцијалног ситкома, у потпуном забораву.

Борба за женска права Ноћ Оскара је имала и свој ватрени активистички моменат. Доследно и увек напредно либерално усмерење холивудског естаблишмента и његовог послушног живља добило је ове године нову тему за војевање. После геј револуције у којој је Холивуд одиграо кључну улогу, наводних залагања за поштовање расне и верске припадности, коначно су на ред дошле и жене. Питање је поставила Патриша Аркет, која је у минутима за захваљивање, коментаришући свог Оскара за најбољу споредну улогу (за допринос у филму „Одрастање“) истакла неправичност третмана савремене жене у читавом америчком друштву с посебним нагласком на неједнакости у третману и плаћању жена и мушкараца у Холивуду. Њена је активистичка тирада наишла на скоро хистерично одушевљење и оскаровски одглумљену подршку од стране Мерил Стрип на челу егзалтиране публике. Овогодишњи избор глумачких претендената за Оскара назван је Бели Оскар, наравно од стране „обојених“ холивудских професионалаца јер су њихова „обојена“ сабраћа потпуно изостављена из свих глумачких категорија, што се није догодило већ неколико деценија. Али ту фрапантну недоследност (зар уз прихватање принципа једнакости раса уопште може да се истакне овако расистичка замерка?) Холивуд је надокнадио поштовањем друге своје давнашње доследности. И ове је године, наиме, настављена традиција награђивања глумаца који су играли хендикепиране ликове. Обе главне улоге су биле управо тумачење таквих особа. Џулијен Мур је бриљирала у тешкој драми „И даље Алис“, у којој је дочарала страхоте оболевања од Алцхајмерове болести, а Еди Редмејн је показао како изгледа живот са дијагнозом Лу Геригове болести у филму о младим данима чувеног физичара Стивена Хокинга, „Теорија свега“. И колико год да је награђивање ово двоје тумача оболелих особа било предвидљиво и очекивано толико је могло да се претпостави да ће бити присутно Академијино препознавање значаја документарца о Сноудену, „Грађанин четири“, којем су доделили Оскара за најбољи дугометражни документарни филм. Иако је реч о антидржавном либералном акту подршке издајнику и криминалцу, што је за америчку власт Сноуден заправо, она није изостала. Номинација за Оскара је претворена у награду, па је Сноуден, који, наравно, није присуствовао додели јер би сигурно био ухапшен, уздигнут на пиједестал активистичких лидера од посебног значаја, баш као што је то некада било са мање опасним, али и даље за власт непријатним Мајклом Муром. Све је деловало детињасто и неуверљиво, па је Сноуденова храброст у демаскирању лажљивог естаблишмента и његових опресивних „заштитних“ институција које систематски шпијунирају све и свакога озбиљно окрњена кукавичким смандрљавањем површних активистичких коментара аутора који су уместо њега, односно у његовом одсуству, примили Оскара. С друге стране, Академијино признање за најбољи филм године ван енглеског језичког подручја очекивано је заобишло руског кандидата и претходних месеци наводно главног претендента за освајање тог признања, „Левијатан“. Присталице теорија завере то објашњавају страхом меродавних гласача да би „Левијатанов“ тријумф могао да се покаже као политички некоректни хазард или непатриотски чин. Отуд је, авај, РТС-ов наговештај да би овај филм могао да буде победник, у њиховом емитовању испред почетка преноса доделе Оскара, потпуно промашен.

Укупан утисак, дакле, о последњој „ноћи Оскара“ је уобичајено неповољан. Превише је било свега чега треба да буде мало или нимало: холивудске раскоши, кича и сапунице. И досаде. Превише развучена церемонија представљала је замашни изазов за пажњу публике. Занимљиво је, иначе, да је увек добро награђивано настојање да се уздигне осећање америчког патриотизма и ратоборности скоро потпуно заобиђено када је реч о аутору драме о најуспешнијем убици за државу, снајперисти из редова Морнаричких фока, чији је животопис овековечио стари ратник Клинт Иствуд у свом филму „Амерички снајпериста“. С обзиром на номинације и очекивања, он је један од највећих губитника ове године, баш као што је то и његов главни глумац пошто се у историју Оскара уписао у тешко достижном негативном контексту. Бредли Купер је три пута заредом успевао да се домогне номинације за глумачког Оскара и сва три пута му је измакао. Ипак, ако ништа друго, Мексиканци имају разлога да се радују. Другу годину заредом имају неког свог на крову Холивуда, а то није мала ствар, чак ни у свету једнакости, правде и равноправних прилика за све који би да конзумирају уставно право да појуре за срећом. Мексиканизација Холивуда је почела?

[/restrictedarea]

Награде

Најбољи филм:

„Човек птица“

Најбоља режија: Алехандро Гонзалес Ињариту за „Човека птицу“

Најбоља мушка улога: Еди Редмејн

(Теорија свега)

Најбоља главна женска улога: Џулијен Мур

(Још увек Алис)

Најбоља споредна мушка улога: Џеј Кеј Симонс (Ритам лудила)

Најбоља споредна женска улога: Патриша Аркет (Одрастање)

Најбољи адаптирани сценарио: Грејем Мур за „Игру кодова“

Најбољи оригинални сценарио: Алехандро Гонзалес Ињариту и тројица сарадника

за „Човека птицу“

Најбољи страни филм: „Ида“ (Пољска)

Најбољи дугометражни документарни филм: „Грађанин четири“

Најбоља музика: Александар Деспла

(Гранд Будапест хотел)

Најбоља песма: „Слава“ из филма „Селма“

(Џон Стивенс и Лорин Ли)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *