Почетна / Друштво / Мала похвала недоследности

Мала похвала недоследности

Развојни пут Борислава Стефановића

Пише Филип Родић
Откако је „Сириза“ остварила тријумф на изборима у Грчкој и показала да може постојати алтернатива садашњем неолибералном поретку, многи у свету, а и у Србији, почели су да је својатају. Најгласнији међу њима некако је Борислав Стефановић, човек који је до сада променио толико уверења и суверена

Између аутентичне екстремне левице и екстремне деснице линија је танка. У више наврата до сада се дешавало да неки истакнути милитант једног од ова два блока пређе у онај други. Најпознатији примери су француски филозоф Ален Сорал, који је од истакнутог марксисте прешао у камп десничарских солидариста, или Хорст Малер, који је био маоиста и један од оснивача немачке Фракције Црвене армије седамдесетих година да би почетком 21. века прешао у екстремну десницу и придружио се Националдемократској партији. Постоје, дакле, људи који су спремни да искрено промене или мало модификују своја убеђења и условно речено, промене страну. Када су у питању људи који су цео свој живот истински посветили својој борби и због ње робијали (Малер је у затвору провео више од десет година) то је једно, али много је чешћи случај опортунистичких конвертита. У Србији их је од увођења вишестраначја било прегршт, да сад не набрајамо.

Један од свакако најзанимљивијих ликова у вези с тим у последње време је потпредседник Демократске странке и шеф посланичке групе ове партије у Скупштини Србије Борислав Стефановић. Он данас себе у јавности представља као искреног левичара, који дубоко верује у идеје левице и социјалне правде. Најчешће преко Твитера. „Демократска странка треба да иде више улево и буде странка која пропагира социјалну правду, борбу малог човека против крупног капитала, нешто попут грчке ‚Сиризе‘. Залажем се да се раскине неолиберална спрега између власти и банака, која Србију држи на дну, да се камате законски ограниче, фиксира курс за кредите у швајцарцима и да се конвертују у евре.“ Ово су реченице које је Стефановић изрекао крајем јануара за један београдски дневник.

[restrictedarea]

У том дневнику, он се похвалио да има „и те како револуционарну прошлост“ и подсетио да је био један од оснивача и басиста новосадске „панк“ групе „Генерација без будућности“. Овакав приступ само показује да већина политичара мисли да народ у Србији ништа не зна, а ако нешто и зна, то заборави брзином кокошје памети. Од гореизреченог у вези са групом „Генерација без будућности“ истинито је само да је она била револуционарна. Али не левичарски револуционарна, него крајње десничарски, и то тако вулгарно десничарски да би се иоле образованији и интелигентнији десничар постидео да се сврста у исти ранг с њима. „Генерација без будућности“ није свирала панк, свирала је поджанр који се зове „Ои“ (узвик који користе лондонски кокнији да некога дозову) и који слушају скинхедси, а не панкери. Колико се ова два жанра не могу сврстати у исту раван, најбоље говори текст песме једне од култних „ои“ група „The Last Resort“ која под насловом „Violence in our minds“ (Насиље у нашим умовима) пева о томе како пребија левичарског хипија, само да би време прошло. По својим текстовима, „Генерација без будућности“ превазилази чак и национализам радничке класе својствен скинхедсима који су слушали „ои“ и крупним корацима корача ка жанру „Rock against Communism“ (Рок против комунизма) који од осталих врста музике не раздваја толико музички стил колико крајње нацистичка и расистичка лирика. Предводничка група овог жанра, који је међу скинхедсима свих земаља преузео апсолутни примат, био је британски „Skrewdriver“ са песмама попут „White rider“ (глорификује Кју Клукс Клан) и обраде „Sweet home Alabama“ у којој се велича отпор америчких Јужњака Јенкијима. Зачудо, „Генерација без будућности“ се у својим песмама бави истом тематиком. У „Крсту у пламену“ (симболика је врло јасна) они певају о човеку којем су дошли странци и узели све што је имао, али ће његова „освета бити крст у пламену“. Слично је и са „Да је Југ победио“, где ламентирају над поразом снага Конфедерације од Уније у америчком Грађанском рату. Толико о „левичарској револуционарности“ Стефановићеве групе.

Као што смо видели, није толико неуобичајено да човек који је потпуно свој живот посветио политичкој борби из једне идеологије пређе у другу. И то је, у случају да се ради о искреним намерама, нешто сасвим легитимно. Проблем је када се идеологија, припадништво, верност мењају из прагматизма, опортунизма, интереса и сопствене користи. Могло би се помислити да је то случај и са Бориславом Стефановићем да он у својој биографији има само прелазак из младалачке „скинхед фазе“ у фазу активног левичарства. То, нажалост, међутим, није случај. Борко „преговарач“ Стефановић је своју политичку каријеру започео у Министарству спољних послова где га је запослио стриц Мирко Стефановић, а до позиције другог човека МСП прогурао бивши шеф српске дипломатије Вук Јеремић наивно верујући да гаји оданог и способног сарадника који ће уз њега бити увек, какве год недаће да их снађу. Од свега овога, Стефановић је показао једино да је способан – за издају. Јеремићу је забио нож у леђа првом приликом, када је ватрени министар ушао у сукоб са својим политичким оцем Борисом Тадићем око резолуције о Косову која је требало да се изгласа у Генералној скупштини УН септембра 2010. Јеремић је од своје „националистичке“ верзије резолуције устукнуо тек по уласку у озбиљан сукоб са Тадићем и уз озбиљну мучнину, јер је био уверен да би оваква резолуција, која је била крајње повољна по интересе Србије, добила већину у светском парламенту. После тога његов и Тадићев однос никада више неће бити исти. Али исти неће бити ни његов и Стефановићев однос, јер је млади јуришник проценио да би могао да искористи прилику и постане калиф наместо калифа, односно да од свог политичког творца преузме вођење МСП. Нешто касније Стефановићеву превртљивост осетио је и српски народ на Косову. Прво их је гурнуо на барикаде на административним прелазима са Србијом, а онда оставио на милост и немилост Кфору. У истом маниру и на исти начин прошао је убрзо и Тадић, којем је Стефановић принципијелно окренуо леђа по поразу на председничким изборима 2012. и прикључио се пучистичком крилу ДС, предвођеном Драганом Ђиласом. Ни Ђилас није дуго могао да рачуна на оданост принципијелног Стефановића, који је и њему окренуо леђа на првој кривини и придружио се крилу предвођеном Бојаном Пајтићем.

Да не помињемо неолиберализам, који Стефановић сада левичарски пљује, а који је, у најмању руку индиректно подржавао у време док је на власти била његова странка и министар био Божидар Ђелић, човек који искрено верује да је неолиберални капитализам најбољи могући економски правац. А ни спрега власти и банака није у Србији успостављена у време владавине његове странке и економске политике коју су оличавали Ђелић и Динкић. Стефановић је све то време, у својој канцеларији у МСП, маштао о социјалној правди и једнакости коју су осмислили Маркс и Енгелс, Кастро и Че Гевара.

Паметном је све ово довољно. Довољно да закључи даБорислав Стефановић јесте хијена која длаку мења, али ћуд не мења. Његова длака јесу верност и идеологија које мења по потреби, а ћуд су себични интереси и опортунизам.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. u drzavi Srbiji. Daj Boze, te oslobodimo Kosovo uljeza, ovi ce naravno reci, da su oni nevidjenim naporima ipak uspeli. H!

  2. Srbija zaslužuje mnogo više od onoga što nas danas predstavlja u svetu, a tu najviše mislim na neprincipijelnu i dezorijentisanu opoziciju! „pobednici“ pre petnaest godina ne mogu da se snadju bez vlasti, jer to je JEDINA ideologija! Uostalom to se vidi iz raspada njihove stranke i frakcionaške podele! Tu nema IDEJE, tu nema PROGRAMA, tu nema STATUTA … o moralu da ne pričamo! Pominjati dotičnog, ne zavredjuje pažnju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *