Почетна / Друштво / Мала похвала недоследности

Мала похвала недоследности

Развојни пут Борислава Стефановића

Пише Филип Родић
Откако је „Сириза“ остварила тријумф на изборима у Грчкој и показала да може постојати алтернатива садашњем неолибералном поретку, многи у свету, а и у Србији, почели су да је својатају. Најгласнији међу њима некако је Борислав Стефановић, човек који је до сада променио толико уверења и суверена

Између аутентичне екстремне левице и екстремне деснице линија је танка. У више наврата до сада се дешавало да неки истакнути милитант једног од ова два блока пређе у онај други. Најпознатији примери су француски филозоф Ален Сорал, који је од истакнутог марксисте прешао у камп десничарских солидариста, или Хорст Малер, који је био маоиста и један од оснивача немачке Фракције Црвене армије седамдесетих година да би почетком 21. века прешао у екстремну десницу и придружио се Националдемократској партији. Постоје, дакле, људи који су спремни да искрено промене или мало модификују своја убеђења и условно речено, промене страну. Када су у питању људи који су цео свој живот истински посветили својој борби и због ње робијали (Малер је у затвору провео више од десет година) то је једно, али много је чешћи случај опортунистичких конвертита. У Србији их је од увођења вишестраначја било прегршт, да сад не набрајамо.

Један од свакако најзанимљивијих ликова у вези с тим у последње време је потпредседник Демократске странке и шеф посланичке групе ове партије у Скупштини Србије Борислав Стефановић. Он данас себе у јавности представља као искреног левичара, који дубоко верује у идеје левице и социјалне правде. Најчешће преко Твитера. „Демократска странка треба да иде више улево и буде странка која пропагира социјалну правду, борбу малог човека против крупног капитала, нешто попут грчке ‚Сиризе‘. Залажем се да се раскине неолиберална спрега између власти и банака, која Србију држи на дну, да се камате законски ограниче, фиксира курс за кредите у швајцарцима и да се конвертују у евре.“ Ово су реченице које је Стефановић изрекао крајем јануара за један београдски дневник.

[restrictedarea]

У том дневнику, он се похвалио да има „и те како револуционарну прошлост“ и подсетио да је био један од оснивача и басиста новосадске „панк“ групе „Генерација без будућности“. Овакав приступ само показује да већина политичара мисли да народ у Србији ништа не зна, а ако нешто и зна, то заборави брзином кокошје памети. Од гореизреченог у вези са групом „Генерација без будућности“ истинито је само да је она била револуционарна. Али не левичарски револуционарна, него крајње десничарски, и то тако вулгарно десничарски да би се иоле образованији и интелигентнији десничар постидео да се сврста у исти ранг с њима. „Генерација без будућности“ није свирала панк, свирала је поджанр који се зове „Ои“ (узвик који користе лондонски кокнији да некога дозову) и који слушају скинхедси, а не панкери. Колико се ова два жанра не могу сврстати у исту раван, најбоље говори текст песме једне од култних „ои“ група „The Last Resort“ која под насловом „Violence in our minds“ (Насиље у нашим умовима) пева о томе како пребија левичарског хипија, само да би време прошло. По својим текстовима, „Генерација без будућности“ превазилази чак и национализам радничке класе својствен скинхедсима који су слушали „ои“ и крупним корацима корача ка жанру „Rock against Communism“ (Рок против комунизма) који од осталих врста музике не раздваја толико музички стил колико крајње нацистичка и расистичка лирика. Предводничка група овог жанра, који је међу скинхедсима свих земаља преузео апсолутни примат, био је британски „Skrewdriver“ са песмама попут „White rider“ (глорификује Кју Клукс Клан) и обраде „Sweet home Alabama“ у којој се велича отпор америчких Јужњака Јенкијима. Зачудо, „Генерација без будућности“ се у својим песмама бави истом тематиком. У „Крсту у пламену“ (симболика је врло јасна) они певају о човеку којем су дошли странци и узели све што је имао, али ће његова „освета бити крст у пламену“. Слично је и са „Да је Југ победио“, где ламентирају над поразом снага Конфедерације од Уније у америчком Грађанском рату. Толико о „левичарској револуционарности“ Стефановићеве групе.

Као што смо видели, није толико неуобичајено да човек који је потпуно свој живот посветио политичкој борби из једне идеологије пређе у другу. И то је, у случају да се ради о искреним намерама, нешто сасвим легитимно. Проблем је када се идеологија, припадништво, верност мењају из прагматизма, опортунизма, интереса и сопствене користи. Могло би се помислити да је то случај и са Бориславом Стефановићем да он у својој биографији има само прелазак из младалачке „скинхед фазе“ у фазу активног левичарства. То, нажалост, међутим, није случај. Борко „преговарач“ Стефановић је своју политичку каријеру започео у Министарству спољних послова где га је запослио стриц Мирко Стефановић, а до позиције другог човека МСП прогурао бивши шеф српске дипломатије Вук Јеремић наивно верујући да гаји оданог и способног сарадника који ће уз њега бити увек, какве год недаће да их снађу. Од свега овога, Стефановић је показао једино да је способан – за издају. Јеремићу је забио нож у леђа првом приликом, када је ватрени министар ушао у сукоб са својим политичким оцем Борисом Тадићем око резолуције о Косову која је требало да се изгласа у Генералној скупштини УН септембра 2010. Јеремић је од своје „националистичке“ верзије резолуције устукнуо тек по уласку у озбиљан сукоб са Тадићем и уз озбиљну мучнину, јер је био уверен да би оваква резолуција, која је била крајње повољна по интересе Србије, добила већину у светском парламенту. После тога његов и Тадићев однос никада више неће бити исти. Али исти неће бити ни његов и Стефановићев однос, јер је млади јуришник проценио да би могао да искористи прилику и постане калиф наместо калифа, односно да од свог политичког творца преузме вођење МСП. Нешто касније Стефановићеву превртљивост осетио је и српски народ на Косову. Прво их је гурнуо на барикаде на административним прелазима са Србијом, а онда оставио на милост и немилост Кфору. У истом маниру и на исти начин прошао је убрзо и Тадић, којем је Стефановић принципијелно окренуо леђа по поразу на председничким изборима 2012. и прикључио се пучистичком крилу ДС, предвођеном Драганом Ђиласом. Ни Ђилас није дуго могао да рачуна на оданост принципијелног Стефановића, који је и њему окренуо леђа на првој кривини и придружио се крилу предвођеном Бојаном Пајтићем.

Да не помињемо неолиберализам, који Стефановић сада левичарски пљује, а који је, у најмању руку индиректно подржавао у време док је на власти била његова странка и министар био Божидар Ђелић, човек који искрено верује да је неолиберални капитализам најбољи могући економски правац. А ни спрега власти и банака није у Србији успостављена у време владавине његове странке и економске политике коју су оличавали Ђелић и Динкић. Стефановић је све то време, у својој канцеларији у МСП, маштао о социјалној правди и једнакости коју су осмислили Маркс и Енгелс, Кастро и Че Гевара.

Паметном је све ово довољно. Довољно да закључи даБорислав Стефановић јесте хијена која длаку мења, али ћуд не мења. Његова длака јесу верност и идеологија које мења по потреби, а ћуд су себични интереси и опортунизам.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. u drzavi Srbiji. Daj Boze, te oslobodimo Kosovo uljeza, ovi ce naravno reci, da su oni nevidjenim naporima ipak uspeli. H!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Srbija zaslužuje mnogo više od onoga što nas danas predstavlja u svetu, a tu najviše mislim na neprincipijelnu i dezorijentisanu opoziciju! „pobednici“ pre petnaest godina ne mogu da se snadju bez vlasti, jer to je JEDINA ideologija! Uostalom to se vidi iz raspada njihove stranke i frakcionaške podele! Tu nema IDEJE, tu nema PROGRAMA, tu nema STATUTA … o moralu da ne pričamo! Pominjati dotičnog, ne zavredjuje pažnju!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *