Почетна / Култура / „Левијатан“ или на корак од (неприличног) Оскара

„Левијатан“ или на корак од (неприличног) Оскара

Пише Владислав Панов

Како је најновији филм руског синеасте Андреја Звјагинцева донео свом аутору најжешће и најстраственије похвале и покуде, Запад подстакао да га види као лауреaта његових најзначајнијих признања, а код куће постао повод болног политичко-патриотског преиспитивања и међусобица власти и опозиције

Тешко да је иједан руски филм изазвао толико опречних коментара и бурних реакција у јавности као што се то већ неко време дешава са социјално-политички интензивно обојеном драмом цењеног руског синеасте Андреја Звјагинцева „Левијатан“. Иако је превалио педесету, Звјагинцев је до сада снимио само три дугометражна филма и сва три су му донела интернационално препознавање, похвале и бројне награде. Претходни филмови: „Повратак“, „Изгнанство“ и „Јелена“, дали су допринос неореалистичком целулоидном руском погледу на посткомунистички живот у разним крајевима ове велике земље. Иако се ниједна од тих руско-капиталистичких слика стварности (Андреј је овим филмовима покрио период претходне деценије) није либила да свет прикаже у прилично реалистично суморним тоновима, поменута остварења ни изблиза нису наишла на тако снажне коментаре публике и критике, једнако домаће и иностране, као што се то месецима дешава са његовим најновијим филмом „Левијатан“. Посебно су се страсти узбуркале када је објављено да је „Левијатан“ номинован за Златни глобус (у међувремену га је и освојио) награду БАФТА и за Оскара у категорији најбољег страног (ван енглеског говорног подручја) остварења. Премда је током свог подужег фестивалског живота награђиван широм света (укључујући и награду на прошлогодишњем Фестивалу у Кану за најбољи сценарио) и то једнако од публике, критике и струке, поменуте номинације за „најважније филмске награде на свету“ су посебно подигле притисак оних који „Левијатан“ не сматрају делом којим би руска кинематографија требало да се поноси.

[restrictedarea]

Најтуробнија слика Русије Актуелне страствене полемике на друштвеним мрежама, као и на практично свим сајтовима који прате филм, добиле су на интензитету управо због чињенице, верификоване од стране Удружења страних новинара акредитованих у Холивуду, који су „Левијатан“ прогласили најбољим страним филмом године. Тада му је додељен престижни Златни глобус за ову годину, а саопштено је да су Британска и Америчка филмска академија номиновале ово дело у истој категорији за своје награде. Оскар се, по свим прогнозама, „смеши“ овом филму и готово да је његов тријумф сигуран „тип“ за клађење. А то се не допада делу руског друштва које инсистира да им савремени филмови буду патриотски и објективно реалистични. По ауторима који настоје да своје дело најпре добро удоме на светској сцени, то, међутим, није могуће. Исто као што се деценијама дешава у нашој кинематографији, тако је и у свим другим филмским индустријама трећег света, где, очигледно, Запад арогантно сврстава и светску велесилу каква је Русија. Огромна филмска продукција ове земље, посебно у поређењу с нашом, успева да амортизује ово калкулантско подилажење Западу и бирање тема које ће бити у конкуренцији за њихове награде, па укупни утисак просечне годишње филмске продукције Русије ни изблиза није тако поражавајући као што је то у нашем случају. Ипак, многима чак ни у Федерацији није довољно да им рад буде препознат само на домаћој сцени. Отуд потреба да се „напоље“ излази са озбиљним критичким причама које, опет, иритирају домаћу публику. „Левијатан“ је управо избором теме жестоко испровоцирао руске гледаоце. И ако освоји Оскара, неће бити баш много оних који ће се тиме поносити. А пошто је постао најпре политичко, а тек онда културно, уметничко или барем забавно дело, „Левијатан“ мора да добије све што Запад има да понуди. Мора, јер је током своја углавном мучна скоро два и по сата понудио једну од најтуробнијих слика савремене Русије, која превазилази и у том смислу најчувеније филмове и серије из претходних неколико деценија, колико „демократија“ увезена са идиличног Запада подиже ново руско друштво.

Политичка злоупотреба У „Левијатану“ посматрамо муке „малог човека“ у борби против локалног силника, новокомпонованог руског капиталистичког тајкуна огрезлог у корупцију, који је темељно корумпирао читаво друштво у изолованом градићу и његовој околини на обали Баренцовог мора. Идиличне слике природе далеког севера и китова који долазе до саме обале овог градића, а које су део свакодневног погледа из дома поменутог „малог човека“ и његове скромне породице (жена и тинејџер) постављене су као мизансцен сурове борбе на живот и смрт између породице „никоговића“ и тајкуна у намери да им одузме кућу и имање како би на том месту било изграђено нешто од чега ће он имати користи. „Мали човек“ се, међутим, не боји „великог“ и уз помоћ свог некадашњег ратног друга, који је постао успешни московски адвокат, покушава да уцени тајкуна и одврати га од намере да му одузме имање. И од тог момента започиње трагични суноврат нашег јунака, који у свом мрачном расплету баш никога не може да остави равнодушним, а многе оставља у болном стању депресије и потпуне разочараности у људски род. У овом случају руске представнике тог људског рода, чији су саможивост, поквареност и чисто зло до трулежи корумпираних душа добили нову негативну димензију. Ликови које је Звјагинцев као косценариста са Олегом Његином (с којим је сарађивао и на својим претходним филмовима) створио за „Левијатан“ су сви, укључујући и најмање епизоде, алкохоличари, покварени, превртљиви, себични, похлепни, подмукли, богохулни људи (посебно је занимљиво представљен користољубиви однос првосвештеника овог места са поменутим моћним тајкуном) огрезли у све могуће и немогуће грехе. Али баш ту можда вреди зауставити „слику“ и посматрати узроке ипак неприличног дизања тензије у вези са овим филмом, пошто су поменуте контроверзне сцене послужиле не да се оправда или непристрасно осуди одлука аутора да на овај начин прикаже Русе или да тако жестоко нападне Православну цркву, већ су наводна дубока разочарења појединих људи из власти у овакве призоре послужила за политички обрачун између власти и опозиције, који уочи руске премијере „Левијатана“ заказане за 5. фебруар добија незабележено страствен политички дијалог заинтересованих страна око будућности овог филма у руским биоскопима. Тиме је суштински суспендована било каква уметничка слобода, а сама уметност је политички злоупотребљена. Што, ето проблема, није демократски. Пандемска усхићеност „поштеним“ реализмом приказивања модерног руског живота у „Левијатану“, чији су плодови најзначајније филмске награде, угрожена је ригидним схватањима политички мотивисаних домаћих критичара и ипак недовољно просвећених његових поштовалаца. И док се либерални западни дежурни бранитељи тековина напредног и увек супериорног капитализма одушевљавају проницљивим и за пример просвећеним умом и назорима Звјагинцева, никоме не пада на памет да пронађе праву перспективу посматрања овог филмског скандала.

Зашто „Левијатан“ мора да добије Оскара Није, наиме, толико важно како је Звјагинцев представио Русе у свом филму, па чак ни зашто се одлучио да они изгледају тако и да његов филм буде обојен најдепресивнијим нијансама живота у којем тријумфује зло (прича је универзална и ванвремена и дешава се свуда, тврди аутор). Јер, заправо, они и нису Руси. Исто као и у нашим филмовима који траже шансу изласком у свет, ликови за које се мисли да би требало да се допадну западним меценама искључиво су негативни увоз управо из тог света којем се додворавамо. Глобализовани западним клишејима у вези са перцепцијом посткомунистичког света, нови филмови тих и даље, у односу на либерални Запад, инфериорних и дивљих друштава непрестано производе спонтану и ненамеравану критику управо тог Запада. „Левијатан“ је тако, суштински, најжешћа критика западног капитализма, којим је инфицирано за ту „болест“ још потпуно неприпремљено руско друштво. А што су у том идеалном систему просперитета и правде за све људи очајници огрезли у зло, саможивост и примитивизам и што се такав свет конзумира искључиво уз помоћ жестоких стимулативних средстава (код Руса је то превасходно вотка) критика је тог система најдубље и једино могуће искрености, чак и када она није намеравана. А то је такође изгледна варијанта вероватности уметничких слобода „Левијатанових“ аутора. Без умишљаја овај филм заправо баца осуђујућу сенку на западну цивилизацију и њене тријумфалне социјално-политичке тековине, које Русија неприлично усваја. И као такав, мора да добије Оскара.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *