Почетна / Култура / Културу убијају, зар не!

Културу убијају, зар не!

Писци о културној политици

Пише Мила Милосављевић

Изнуђени закључак и став Синдиката писаца Србије изречен на недавно одржаној трибини под називом Ко убија културу Србије упозорава: „На делу је синхронизовани, далекосежни поступак, вешто режирани подмукли акт убијања културе Србије. Ко, зашто и како – на нама је да то истражимо, уочимо и одговорно спречимо ову антисрпску еутаназију. Култура Србије и јесте основни постулат нашег националног бића и постојања“

Прва у низу најављених трибина под називом Ко убија културу Србије одржана је протекле недеље у Београду (у Француској 7) у организацији Самосталног синдиката писаца Србије и Координационог одбора уметничких удружења Србије. Међу говорницима који су овом приликом изнели своје ставове и мишљења, посебно на тему новог Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури који би ускоро требало да се нађе у процедури усвајања у Скупштини, и о стању у култури у Србији данас, јавности су се обратили Драган Томић, председник Синдиката писаца Србије, Адам Пуслојић, књижевник, Драган Мраовић, књижевник и преводилац, Миљурко Вукадиновић, председник Координационог одбора уметничких удружења Србије и драмски писац Миладин Шеварлић.

Отварајући трибину у Француској 7, председник Синдиката писаца Драган Т. Томић рекао је, између осталог, да се култура Србије урушава последњих четврт века, тако да се чини да све више тонемо у понор примитивизма у свим областима живота а томе доприносе многи видљиви и невидљиви разлози, као и народ доведен у заблуду да ће му неко са стране донети животно благостање, а нарочито тираде политичара и ангажовано представљање у новинама и на телевизији. Он је предложио да у низу планираних трибина у Француској 7 у наредном периоду а под слоганом Ко убија културу Србије буде омогућено умним људима, пре свега патриотама, да укажу на све аспекте проблема у култури ради изналажења путева за њен преображај.

Адам Пуслојић сматра да нови закон о култури представља пре свега – хајку на уметнике (између осталог што у изради Нацрта није учествовао ни један једини уметник) те да га у том контексту треба и третирати. Он је, на самом почетку свог излагања, упутио питање министру Ивану Тасовцу зашто се оглушио о ставове, сугестије, предлоге и примедбе на Нацрт закона, који су му упућени од стране Координационог одбора уметничких удружења Србије, као и Самосталног синдиката писаца.

НЕАДЕКВАТНИ ЕУФЕМИЗМИ Подсетимо, Координациони одбор репрезентативних уметничких удружења Србије на адресу Министарства културе и информисања, тачније Радне групе за израду Предлога закона о култури, достављао је у више наврата предлоге и примедбе на Нацрт новог закона о култури. Најпре је то био Предлог за измене и допуне Закона о култури (од 1. 12. 2014.) затим изнети ставови и примедбе на другу верзију Нацрта на јавном читању у Народној скупштини Србије (29. 12. 2014.) да би коначно упутио предлоге и примедбе на које, као и на претходна обраћања, повратно, на његову адресу, није стигао никакав одговор од стране надлежних у Министарству културе.

Међу питањима које је Пуслојић јавно, са трибине у Француској 7, упутио министру Тасовцу јесу она која се односе на укидање националних признања, а једна од најважнијих примедби (предлога) односи се на сам назив спорног закона. Наиме, из Координационог одбора предлажу да се задржи досадашњи назив који гласи Закон о култури, будући да садржају овог законског текста не одговара назив Закон о јавном интересу у култури.

„Већ и сам његов назив оспоравате и предлажете неке опширне и опскурне, а неадекватне еуфемизме (ево једног од бисера: Закон о јавном интересу у култури!) чиме се затура, замагљује и затире суштина самог појма културе. Те сугестије, ставове и примедбе, између осталих, упутили су на расправама и у виду званичних докумената – Координациони одбор уметничких удружења Србије и Национални савет за културу (такорећи, Ваш први саветник, зар не?). Каква је то онда отворена и јавна расправа, када Министарство усваја само своје нацрте? Зар сте ви једини у овој Србији? А то, баш најчешће, Ви лично, господине министре. Оградите се од свега тога бар мало и одговорите нам: усвајамо један предлог, два, три… овај и онај, од тога и тога, због тога и тога, да знамо и ми. И зар то није лепо васпитано, демократски и колегијално, уметнички здраво и српски корисно – за Србију и свет?“, каже Пуслојић.

[restrictedarea]

Он сматра да нови нацрти закона о култури угрожавају онај први и прави интерес у култури –само биће и пуни смисао културе и уметности у Србији.

„Зашто и како можете сматрати небитном, непотребном (достојном законског изопштења и својеврсне еутаназије) културу Србије? Докажите нам већ једном да то није тако (питање Народног музеја и Музеја савремене уметности је напросто буџетско питање, а нипошто плод Ваше инвентивности и добре воље!)“, наглашава Адам Пуслојић, захтевајући од министра Тасовца да, како каже, не скрива своје лице иза бриге за националне институције културе, јер „то није лепо, пристојно, отмено и витешки“, те да је „пуштање у погон она два сата“ – само „клокотристичка атракција и јефтин опсенарски трик“.

УСЛОВИ ЗА ЗАШТИТУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА Немерљиве последице, према мишљењу Миљурка Вукадиновића, председника Координационог одбора уметничких удружења Србије, уколико се предложени Нацрт закона о култури усвоји, одразиле би се далекосежно, начинивши огромну штету. Међу најштетнијима свакако је и Нацрт о укидању установа културе и других организација од јавног интереса за Републику Србију (Народни музеј, Народно позориште). ,,Чланом 86 Закона укинут је Закон о делатностима од општег интереса у култури из 1992. године, којим су биле утврђене поименично установе културе и друге организације од општег интереса за Републику и начин њиховог приоритетног финансирања, а овим Нацртом се укидају установе културе од националног значаја и начин њиховог приоритетног финансирања, као и институт признања за национални допринос култури; законски текст се превасходно бави оснивањем и радом установа културе, репрезентативношћу удружења у култури и статусом самосталних уметника и извођача културних програма и начином њиховог финансирања, те је то закон о култури као основни закон, а не закон о (општем) јавном интересу у култури“, стоји, између осталог, забележено у последњем обраћању Координационог одбора репрезентативних уметничких удружења Србије Министарству културе.

Не мању важност Одбор је дао питању заштите српског језика и ћириличног писма, сматрајући неспорном чињеницу ,,да туђи језик и латинично писмо угрожавају већ у великој мери српски језик и ћирилично писмо иако су уставне категорије“.

Како стоји у горепоменутом Предлогу ,,језик и писмо су основни стубови националне културе, којима се чува и национална свест српског народа. Путем културе (издаваштво и други медији) треба поспешивати употребу ћириличног писма а тиме и чувати српски језик“, као и да се у том правцу у члану 4 Нацрта (члан 6 Закона) дода нова алинеја која гласи: „Обезбеђивање услова за заштиту српског језика и ћириличног писма“.

Из истих разлога предложено је да се задржи став 2 члана 11 прве верзије Нацрта закона којим се обавезују установе културе да у својим програмским садржајима реализују најмање 40 одсто (према Предлогу Координационог одбора, то значи 60 одсто) домаћег стваралаштва, што треба да се односи и на радио и телевизијске установе са националном фреквенцијом.

Међу предлозима за измене и допуне Закона о култури које је Координациони одбор упутио Министарству културе налази се и тај да се у члану 5 став 1 Нацрта (члан 8 Закона) у тачки 1 избришу изрази „издаваштво, књижарство“, а у тачки 2 израз „продукција“ и да се дода нова тачка 12 која гласи: „12) издаваштво, књижарство, превођење стручних и научних текстова, продукција културних програма и дела и стручна сарадња у делатностима културе“, и то стога што наведени послови у области културе не спадају у уметничке делатности у смислу става 2 овог члана те их треба издвојити у посебну алинеју области културних делатности, као што је то учињено чланом 56 б Нацрта.

ЈЕР ДЕЛО ОСТАЈЕ И ПОСЛЕ СМРТИ Подједнако значајним Координациони одбор сматра питање предлога за укидање признања за врхунски допринос националној култури (члан 8 Нацрта, члан 14 Закона) и његово поистовећивање са „националном пензијом“, како се, према Вукадиновићевим речима, у јавности неосновано говори.

Због неких негативних дешавања у вези са доделом овог признања, која се евентуалном ревизијом могу избећи приликом усклађивања са предложеним правилником, не треба га укидати. Ово и због чињенице да истакнути уметници имају врло ниске основице пензијског осигурања у последњој деценији.

Свој став на тему националног признања у култури изложио је у оквиру трибине и Драган Мраовић, надасве утемељен у чињеници да национална признања постоје и у другим државама, у оваквом или другачијем облику, јер је „уметност трајна вредност и дело остаје и после смрти уметника, односно постаје национално добро које користи друштво у разним функцијама, а највише у образовању и општој култури“, те са тог становишта „уметници имају морално право да очекују да део тог капитала служи обезбеђивању њихове економске и културне егзистенције“.

Мраовић је подсетио да је признање за врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина „регулисано важећим Законом о култури те да је надлежни ресор владе, Министарство културе и информисања Србије, суспендовало процес доделе националних пензија 2013. године, наводно због нејасних критеријума, који иначе белодано постоје у сваком конкурсу, стварајући конфузну ситуацију и охрабрујући оне који у томе виде потврду својих негативних уверења о неоснованости овог признања“.

„Уосталом, већина земаља не само да има национално признање већ и социјални стимуланс. Дакле, поред националног признања за изузетне уметнике, свим или свим угроженим уметницима се исплаћују редовна месечна издржавања, плаћа им се смештај за старе. Ако нема основа за ове награде, зашто онда спортисти имају те исте награде? Како то да нико не тражи укидање истог признања спортистима?“, пита се, између осталог, Мраовић. Он је изнео податке о подршци и награђивању уметника у другим државама, попут Немачке, Руске Федерације, Шведске, Македоније, Црне Горе, Аргентине, Румуније, Аустрије, Лихтенштајна, Швајцарске, Ирана, САД и Бугарске, која управо новим Законом о култури уводи национално признање.

У ЧВРСТОМ ЗАГРЉАЈУ МОНДИЈАЛИЗМА На трибини у УКС огласио се и Миладин Шеварлић, који је свој текст насловио са Културна окупација Србије, где истиче да ,,стање у српској култури није и не може бити другачије него опште стање што га диктира дух времена, али и наша способност да му се одупремо. Живимо, дакле, у чврстом загрљају мондијализма, где појединачне културе губе своје особености и своје традиционалне корене: у ери глобализације, у власти банкара, господара света, који су од човечанства направили руљу произвођача и потрошача материјалних добара“.

„Српском културном сценом шепуре се ‚европејци‘ и ‚демократе‘ из централа за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију српске културе. То су они што су збрисали са јавне сцене све који другачије мисле. То су они који се брчкају у брлогу силоване и згажене српске културе, под окриљем својих моћних и неписмених политичких патрона. Људи који другачије мисле, који не губе свест о томе ко су и одакле потичу, који не пристају на улогу духовних квислинга – већ петнаесту годину немају приступа ни медијима ни битним културним институцијама, ни манифестацијама, нити финансијским средствима за остварење својих уметничких пројеката“, каже Шеварлић и додаје да од Сече кнезова 1804. године српски народ није био ближе историјском понору него што је данас.

„Оно мало Србије што је остало распарчава се и даље, оно што је вредело опљачкано је: средњи сталеж је уништен, једни једу из златних тањира, а други из контејнера, земља је сведена на протекторат империје, што се, газећи планету, бори за ‚демократију и људска права‘, оне империје која је пре петнаест година послала овамо ‚Милосрдног анђела‘ са ‚уранијумским даровима‘“, изговорио је још Шеварлић.

Међу говорницима на првој трибини у Удружењу књижевника Србије свој став изнео је и Душко Новаковић из Српског књижевног друштва, који је нагласио да је више него икада у овом часу важан јединствен став писаца Србије о свим суштинским питањима која се тичу еснафа.

ПОДМУКЛИ АКТ УБИЈАЊА КУЛТУРЕ Са трибине је упућено и отворено писмо Влади Републике Србије под насловом Ко убија културу Србије (поднаслов Изнуђен закључак и став Синдиката писаца Србије) као и питања Министарству културе.

,,Суочени смо са најавом и намером усвајања новог закона о култури у Скупштини Републике Србије, чији је Нацрт стављен на увид (на сајту Министарства културе и информисања) а који је у формалном демократском поступку био доступан и културним посленицима и уметницима да се огласе и искажу суд о њему. То је учињено. Било је и неколико отворених расправа о тој значајној и осетљивој материји. Природно је: то је питање о основном и свеопштем третману и положају културе и уметности у Србији. Постављено је, с правом, и питање самог појма културе у нашој земљи и њеног законског регулисања и третмана.

Као посебна увертира овој расправи о смислу и значају културе данас у Србији, о њеном бићу и будућности, сугерисана је, вешто вођена и изведена својеврсна замена теза: у Србији, за културу и уметност (као и за друге значајне области: наука, просвета и школство, здравство…) у овом часу нема довољно средстава, а у таквим друштвеним и материјалним условима (економска оскудица и социјална сиротиња) треба спасавати оно најбитније: националне институције културе. Нико ко је одговоран и рационалан такав један принцип не може оспорити. Али, проблем и јесте у томе што је, у овом конкретном случају, само својеврсна опсена, користољубива представа и ‚концерт‘ за лаковерни и докони свет. Много је битније шта је иза тога.

Изнуђени закључак и став Синдиката писаца Србије јесте: на делу је синхронизовани, далекосежни поступак, вешто режирани подмукли акт убијања културе Србије. Ко, зашто и како – на нама је да то истражимо, уочимо и одговорно спречимо ову антисрпску еутаназију. Култура Србије и јесте основни постулат нашег националног бића и постојања.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *