Почетна / Друштво / Kредибилитет „међународне правде“ на испиту

Kредибилитет „међународне правде“ на испиту

Пише Стефан Каргановић

Уместо што се расправља о начину како је гласао проф. Миленко Крећа или изражава гнев што Међународни суд правде (МСП) у недавној пресуди поводом хрватске парнице против Србије није утврдио геноцид над српским народом у НДХ, било би корисније окренути се неким другим питањима.

Што се тиче проф. Креће, српског судије у већу МСП, његова обавеза, као и свих чланова већа, јесте да гласа по професионалној савести, а не по националној припадности. Ово друго је прикладније за хрватског судију, који је, сасвим предвидљиво, и гласао по очекиваном обрасцу. Неутврђивање геноцида у НДХ не представља неуспех српског правног тима, већ природну последицу чињенице да је надлежност суда ограничена искључиво на бављење наводним геноцидима из деведесетих година. Српска противтужба се у овој парници не позива на усташки геноцид као предмет разматрања јер то и не може пошто се догодио пре него што је Конвенција била усвојена у јануару 1951. Материјал из тог периода је кориштен само као илустрација континуитета геноцидне намере на хрватској страни, а не као питање које би веће сада требало да реши.

Критичари српског тима не постављају логично питање зашто Јерменија није тужила Турску или Израел Немачку за геноцид. Одговор је једноставан – ради се о догађајима од пре него што је Конвенција ступила на снагу. Морално и политички ти злочини не застаревају, као ни злочин геноцида у НДХ, али правно ствар стоји унеколико друкчије.

Скоро истовремено са пресудом МСП објављена је и другостепена пресуда Жалбеног већа Хашког трибунала (МКТБЈ) у предмету „Поповић и остали“. У том предмету геноцид је једно од централних питања и осуђујућа пресуда за геноцид потврђена је двојици оптужених, Љубиши Беари и Вујадину Поповићу. Компаративна анализа ових пресуда, у вези са питањем геноцида, много је значајнија тема од учитавања упитних побуда у начин како је гласао проф. Крећа.

Трибуналски апсурди Али пре свега неколико важних момената из другостепене пресуде у предмету „Поповић и остали“.

Прва занимљивост у овој пресуди односи се на потврђивање улоге генерала Ратка Младића као наводног припадника „удруженог злочиначког подухвата“, што га чини суодговорним за „операцију убијања“ у Сребреници (пар. 1052). Изгледа да је на основу оваквог закључка изведеног у другом предмету, док је суђење Младићу пред истим трибуналом још увек у току, Младићева кривична одговорност већ постала пресуђена чињеница. Има ли сада наставак суђења генералу Младићу икакву даљу сврху, ако је централно питање његове кривице већ пресуђено, и то у предмету где он чак није ни један од оптужених нити је имао могућност да се брани? Правници који нису стицали образовање у кулоарима МКТБЈ, него у неким озбиљнијим установама, сигурно би се сложили да – нема.

Подједнако занимљиво, а то је, узгред, још један индикатор озбиљности Хашког трибунала, Другостепено веће МКТБЈ је закључило (вероватно правилно у овом случају) да оптужени Беара и Поповић немају никакве везе са чувеним стрељањем шесторице Бошњака у Трнову непосредно после сребреничке операције 1995. године (пар. 1058). Зашто ова „порнографија злочина“, како би се изразио Небојша Малић, привлачи пажњу? Зато што, ако наводни главни оперативци „сребреничког геноцида“, којима је за то досуђена доживотна робија, нису одговорни за та својевремено сензационално приказана убиства, онда се читава лажна конструкција Наташе Кандић и тужиоца Најса у вези са подметнутим видео-снимком тог стрељања руши као кула од карата.

 

[restrictedarea]

Да подсетимо заборавну јавност, ради се о видео-снимку емитованом 2005. године током суђења Слободану Милошевићу где је приказано убиство шесторице наводних заробљеника из Сребренице, што је изазвало буру у Србији и у свету. Да би се избегла непријатност унакрсног испитивања и истраге о проблематичном пореклу и природи тог снимка, он у судници није био предочен као доказни предмет, него само под невештим изговором постављања питања сведоку да ли препознаје једног од актера који се на снимку појављује. Прави циљ био је постизање пропагандног и психолошког ефекта, као што се заправо и догодило. Лондонски „Гардијан“ од 5. јуна 2005. том приликом је ликовао да „снимак представља ‚пиштољ који се пуши‘ зато што је коначни и необориви доказ удела Србије у сребреничким масакрима, у којима је више од 7 500 босанских муслимана, мушкараца и дечака, убијено“.

У истом тексту се наводи и злобни коментар Наташе Кандић, извора овог снимка, да „после овога више нема избора јер Срби су принуђени да виде шта се догодило и морају престати да поричу присутност српских снага тамо“.

У овом случају, „тамо“ је 200 км од Сребренице. Госпођа Кандић и тужилац Најс помоћу овог визуелног трика покушали су да произведу утисак да је српска страна шесторицу заробљеника одвезла са наводног стратишта на удаљено подручје Трнова да би прикрила један део (мање од једног промила) убијања „преко 7 500“ жртава. Неславни распад ове апсурдне приче требало би да буде негде забележен, али је мало вероватно да ће бити прокоментарисан на интернет презентацији Фонда за хуманитарно право.

Најзад, за Републику Српску у предмету „Поповић“ врло је значајан став Жалбеног већа да за утврђивање „злочина геноцида није потребно постојање државне политике“ (пар. 430). Одбацивањем аргументације вештака одбране, проф. Вилијама Шабаса, да је државна политика неодвојива компонента и саставни део извршења злочина геноцида, веће МКТБЈ је у великој мери додатно олабавило критеријум за доказивање тог деликта и отворило врата за проширивање, без посебног доказног поступка, терена одговорности за геноцид са појединачног потенцијално на више, институционалне нивое одговорности. Ако је посебно доказивање државног учешћа непотребно, а помоћу механизма удруженог злочиначког подухвата утврђује се одговорност највиших цивилних и војних државних представника, инкриминација таргетиране државе више није проблематична и представља природан и логичан следећи корак. И све то без извођења посебних доказа.

Ове године се обележава двадесетогодишњица Сребренице, пресуде Караџићу и Младићу биће објављене у релативно кратком року, мултимилионске тужбе за одштету против Републике Српске у фази су активне припреме, а притисак међународних фактора и унутрашњих сарадника за наставак процеса централизације БиХ, уз паралелно отуђивање надлежности, што би Републику Српску претворило у празну љуштуру, увелико је у току. Мада формално само dictum, или узгредна опаска, став већа МКТБЈ о непотребности доказивања постојања државне политике за утврђивање геноцида одразиће се неминовно на штету позиција Републике Српске у даљој политичкој борби за њен опстанак.

Неуједначеност стандарда Међутим, најважније и централно питање за упоредну анализу пресуда МСП и МКТБЈ несумњиво се односи на присуство евентуалних нијанси и разлика у приступу када је реч о геноциду. Пажљивим читањем и поређењем долази се до закључка да кључне разлике постоје и да би могле бити корисне.

Укратко, веће МСП је утврдило да и хрватска тужба и српска противтужба садрже бројне елеменате који се хипотетички уклапају у материјални аспект кривичног дела геноцида, али су ипак неуспешне јер не задовољавају субјективан услов пошто не досежу стандард за доказивање посебне намере, или dolus specialis. Посебна намера је differentia specifica, или суштинско обележје, које према одредбама Конвенције издваја геноцид од других облика убиства и без чега се тај деликт не може ваљано утврдити. Зато је начин како МСП третира ову кључну одредницу, за разлику од приступа МКТБЈ, од изузетне важности.

МСП без ограда стаје на становиште да се геноцид не може утврдити осим ако је постојање геноцидне намере „једини могући закључак“, или „the only possible inference“ (пар. 148). Овај високи праг доказивања је изузетно значајан за оцену закључака разних већа МКТБЈ у вези са правном квалификацијом догађаја у Сребреници у јулу 1995.

Поступајући више по политичким налозима него по одговорној професионалној процени, у недостатку конкретних доказа, МКТБЈ је импровизовао теорију „мозаика“ као помоћно средство за запушавање рупа у расположивој доказној грађи. По тој теорији, веће присваја право да изведе закључак о постојању посебне намере коришћењем индуктивне методе, али доведене до крајњих граница кредибилитета. Доказни мозаик се може састојати из низа коцкица, од којих ниједна сама по себи не мора да одражава „геноцидну намеру“, али које наводно, сагледане у свеукупности, по оцени већа, одражавају намеру да се физички уништи једна од заштићених група.

Другим речима, по процедури коју је усвојио МКТБЈ и која лежи у основи свих сребреничких пресуда где је утврђено постојање дела геноцида, доказна грађа је нека врста Роршах теста где би свако ко посматра цртеж могао да дође до различитог закључка о томе шта представља. Веће МКТБЈ, по својој слободној оцени, оптуженим актерима импутира субјективну намеру да изврше геноцид, мада други који посматрају исти сплет околности можда такву намеру не би били у стању да примете. Ово је много нижи стандард од „јединог могућег закључка“ који је артикулисан у пресуди МСП у предмету „Хрватска против Србије“.

Разлика између МСП и МКТБЈ у односу на стандард доказивања посебне намере требало би да буде предмет систематске анализе. По МСП, „образац понашања“ би морао „да буде такав (…) да искључиво упућује на постојање таквог умисла“ (пар. 145). МСП зато значајно упозорава да је „тешко утврдити умисао на основу изолованих поступака“ (пар. 139). У продужетку пресуде, веће разрађује ову мисао даље, одбијајући једну по једну тачку из хрватске тужбе (пар. 161 – 163) зато што није специфично везана за физичко уништење циљне групе, већ је подједнако, или чак убедљивије, објашњива по неком другом основу. Следствено, стаје на становиште да закључак о геноциду, да би био правно одржив, мора бити „необориво доказан“, или conclusively proved (пар. 178).

Две закључне опсервације. Прво, злочин озбиљности и тежине геноцида не сме се ни површно доказивати ни олако утврђивати. Свако подизање лествице при формулисању стандарда доказивања је благотворно за систем међународне правде и корисно за српску страну у вези са правилним квалификовањем догађаја у Сребреници.

Друго, оба суда која су предмет ове упоредне анализе припадају правосудном систему исте установе, Уједињених нација. Без обзира на то што се један од тих судова бави међудржавним парницама а други утврђивањем кривичне одговорности појединаца, њихови стандарди би морали бити уједначени када је у питању иста материја – у овом случају геноцид – да би у систему међународног правосуђа државе и појединци могли рачунати на правну сигурност. Сви субјекти у контексту примене међународног права, и државе и појединци, имају легитимно очекивање да им се суди по истим стандардима. МСП је стални суд УН, МКТБЈ је ad hoc трибунал. Само та чињеница довољна је за закључак да јуриспруденција првог суда индискутабилно носи превагу над праксом оног другог.

Ако су претходна разматрања валидна, то носи бар следеће импликације у односу на пресуде МКТБЈ везано за Сребреницу. Ретроспективно, тимови одбране свих оптуженика правоснажно осуђених за геноцид или у очекивању такве правоснажне пресуде (предмет „Толимир“) без одлагања треба да захтевају ревизију стандарда доказивања тако што ће се применити строжи и прикладнији критеријум који је артикулисао МСП. Проспективно, тимови одбране Младића и Караџића, којима пресуде још нису изречене, морају унапред да захтевају то исто.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *