Почетна / БРОЈ 356 / Kредибилитет „међународне правде“ на испиту

Kредибилитет „међународне правде“ на испиту

Пише Стефан Каргановић

Уместо што се расправља о начину како је гласао проф. Миленко Крећа или изражава гнев што Међународни суд правде (МСП) у недавној пресуди поводом хрватске парнице против Србије није утврдио геноцид над српским народом у НДХ, било би корисније окренути се неким другим питањима.

Што се тиче проф. Креће, српског судије у већу МСП, његова обавеза, као и свих чланова већа, јесте да гласа по професионалној савести, а не по националној припадности. Ово друго је прикладније за хрватског судију, који је, сасвим предвидљиво, и гласао по очекиваном обрасцу. Неутврђивање геноцида у НДХ не представља неуспех српског правног тима, већ природну последицу чињенице да је надлежност суда ограничена искључиво на бављење наводним геноцидима из деведесетих година. Српска противтужба се у овој парници не позива на усташки геноцид као предмет разматрања јер то и не може пошто се догодио пре него што је Конвенција била усвојена у јануару 1951. Материјал из тог периода је кориштен само као илустрација континуитета геноцидне намере на хрватској страни, а не као питање које би веће сада требало да реши.

Критичари српског тима не постављају логично питање зашто Јерменија није тужила Турску или Израел Немачку за геноцид. Одговор је једноставан – ради се о догађајима од пре него што је Конвенција ступила на снагу. Морално и политички ти злочини не застаревају, као ни злочин геноцида у НДХ, али правно ствар стоји унеколико друкчије.

Скоро истовремено са пресудом МСП објављена је и другостепена пресуда Жалбеног већа Хашког трибунала (МКТБЈ) у предмету „Поповић и остали“. У том предмету геноцид је једно од централних питања и осуђујућа пресуда за геноцид потврђена је двојици оптужених, Љубиши Беари и Вујадину Поповићу. Компаративна анализа ових пресуда, у вези са питањем геноцида, много је значајнија тема од учитавања упитних побуда у начин како је гласао проф. Крећа.

Трибуналски апсурди Али пре свега неколико важних момената из другостепене пресуде у предмету „Поповић и остали“.

Прва занимљивост у овој пресуди односи се на потврђивање улоге генерала Ратка Младића као наводног припадника „удруженог злочиначког подухвата“, што га чини суодговорним за „операцију убијања“ у Сребреници (пар. 1052). Изгледа да је на основу оваквог закључка изведеног у другом предмету, док је суђење Младићу пред истим трибуналом још увек у току, Младићева кривична одговорност већ постала пресуђена чињеница. Има ли сада наставак суђења генералу Младићу икакву даљу сврху, ако је централно питање његове кривице већ пресуђено, и то у предмету где он чак није ни један од оптужених нити је имао могућност да се брани? Правници који нису стицали образовање у кулоарима МКТБЈ, него у неким озбиљнијим установама, сигурно би се сложили да – нема.

Подједнако занимљиво, а то је, узгред, још један индикатор озбиљности Хашког трибунала, Другостепено веће МКТБЈ је закључило (вероватно правилно у овом случају) да оптужени Беара и Поповић немају никакве везе са чувеним стрељањем шесторице Бошњака у Трнову непосредно после сребреничке операције 1995. године (пар. 1058). Зашто ова „порнографија злочина“, како би се изразио Небојша Малић, привлачи пажњу? Зато што, ако наводни главни оперативци „сребреничког геноцида“, којима је за то досуђена доживотна робија, нису одговорни за та својевремено сензационално приказана убиства, онда се читава лажна конструкција Наташе Кандић и тужиоца Најса у вези са подметнутим видео-снимком тог стрељања руши као кула од карата.

 

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *