Има се – може се…

Пише Смиљка Исаковић

Оснивање Новог симфонијског оркестра наставак је акције оснивања Нове београдске опере, идејног вође Предрага Госте, а финансијски је подржава Макрис фондација из Америке, чије ће име носити нови оркестар

У овој години београдска музичка сцена добила је нови оркестар. И то не камерни него, ни мање ни више, симфонијски. Оснивање Новог симфонијског оркестра наставак је акције оснивања Нове београдске опере, идејног вође Предрага Госте, а финансијски је подржава Макрис фондација из Америке, чије ће име носити нови оркестар. Многи одувек сањају о богатој тетки из Америке, па се то Предрагу Гости и остварило. Богата тетка, која води Макрис фондацију, удовица извесног виолинисте грчког порекла, Андреаса Макриса, који је 28 година свирао у оркестрима Америке, финансира извођење композиција свог супруга диљем земаљске кугле. Има се, може се. Све екстравагантнији пројекти Предрага Госте омогућени су несебичним финансирањем удове Макрис. Нова београдска опера је већ изазвала многе опречне коментаре, али пошто није заживела, никоме не смета. Што се тиче Новог симфонијског оркестра, ситуација је мало сложенија, јер ако у оркестру свира омладина, онда је то конкуренција Филхармонији младих „Борислав Пашћан“ и оркестрима Факултета музичке уметности и многих музичких школа. Ако свирају одрасли, то би онда био четврти пункт где би на пробе трчали једни те исти музичари, од Београдске филхармоније ујутру до представе у Народном позоришту увече.
Уметнички директор и диригент Предраг Госта, на свечаном премијерном концерту 31. јануара у дворани Коларчеве задужбине, одушевљено је причао публици о талентима које је овде запазио и открио. Чини се да је у том ентузијазму доста удела имала чињеница да и оркестар и сала у најам код нас коштају пет пута мање него у Европи. Концертни програм обухватио је романтичарске композиције Чајковског, Сибелијуса, Грига, Глинке, Брамса, затим Елгара, Бартока и Андреаса Макриса, наравно. У првом делу програма, његова композиција Хеленска Oдисеја звучала је најцеловитије, са балканским ритмовима у назнакама и истакнутом меланхоличном харфом. За Симфонијску поему Финландија (Сибелијус) и Фантазију-увертиру Ромео и Јулија (Чајковски) требало се причекати бар неку годину да се звук оркестра стабилизује, па тек онда приступити овим компликованим, а кад се изведу неврхунски, и помало досадним делима. Новом ансамблу недостају дувачи (а чули смо да су већина позајмљени) јер су бројнији гудачи акустички јачи, па се у неким деловима Ромеа и Јулије није чула тема у дувачима, него ум-ца, ум-ца, контра ритам виолина. Чак и у најбројнијим гудачима није се чула размена и шетња теме кроз секције, јер недостаје и контрабасова. Звучни баланс оркестра ће се градити временом, ако га буде било, али харфа мора бити наштимована, и тачка, поготову када има тако истакнуте деонице.
Финландија, као Сибелијусов фински патриотски манифест, ни у доба свог настајања није претендовала на неки богати унутрашњи заплет него на герилско протурање националне музике испод радара цензора Руске империје. Ромео и Јулија Чајковског су већ друга прича, са драматуршким елементима − увод, заплет, кулминација, расплет и смрт – који захтевају дубоку концентрацију и вођење велике композиције у једном даху. То понекад није успевало ни Карајану. Други део програма, лакшег и популарнијег карактера, кулминирао је у пригодној музици за крунисање енглеског краља Едвада VII Едварда Елгара.
Нови симфонијски оркестар је на свој први концерт привукао много младе публике, навијачки се аплаудирало као на Дану школе. Штампани програм је адекватно испратио концерт, са свим релевантним информацијама о програму − композиторима, делима и извођачима. Овакав програм није екстраваганција, него потреба, што понекад наше етаблиране институције заборављају. Инаугурација је протекла радно и свечано, а сада наступа тежи део − континуитет. Ако се заиста испуни сан сваког музичара о дарежљивом спонзору, желимо новом оркестру успех и трајање. Бојимо се да је и ово, као много пута раније, шарени балон наде за нашу културу, који ће се распукнути у судару са реалношћу. Предраг Госта ће увек имати идеје, од којих је веома позитивно одјекнуло прво извођење барокне опере прошле године, са мањим ансамблом и великим познавањем барокне музике. Можда је ипак мање – више.