Почетна / Колумне / „Идеологија“ безнађа

„Идеологија“ безнађа

Драгомир Анђелковић 
О томе куда нас води аутистично, апатично и егоистично понашање великог дела власти и опозиције

Србија је несумњиво у изузетно тешком положају. Ту се не ради о песимизму, већ о огољеном реализму. Геополитички: налази се у зони доминације оних који очито сматрају да је за њих добро да српски фактор буде подељен и слаб, а са кулминацијом „украјинске кризе“ показало се да су нереалне (одмах да признам, укључујући и моје) наде да ће продор Русије бити толико интензиван да ће услед тога међународно окружење брзо постати знатно повољније по нас. Економски: утонули у неолибералне снове, вртећи се у глибу прљаве транзиције, током постпетооктобарске „деценије плус“ протраћили смо готово све што је вредело и сада се без изграђеног иоле ефикасног економског и било каквог другог система очајнички копрцамо док је привредна ситуација из дана у дан све гора. Демографски: убрзано изумиремо а млађи део популације се константно исељава чинећи однос радно способног и издржаваног (или у скоријој будућности таквог) становништва додатно неповољним; што се тиче Срба у окружењу Србије, они су изложени жестоким асимилационим притисцима и постепено се топе. Културно-идентитетски: (нео)титоистички и (нео)југословенски вирус по инерцији наставља да нас разједа а ништа се систематски не предузима у циљу његовог сузбијања. И тако бисмо могли да наставимо да заједно „кукамо“ до краја текста, али од тога нема користи.

 

ПОГУБНЕ КРАЈНОСТИ Ни од нарицања над судбином и депресивног препуштања стихији, ни од неоснованог патриотског оптимизма – држава нема вајде. Она је само на страни оних који психолошки (лече „душу“) или демагошки (граде политичке каријере) од тога лично профитирају. Тим пре тако стоје ствари са онима који се суштински приклањају окупационим трендовима и усвајају, макар по последицама, антисрпске вредносне оквире, односно активно раде у прилог по нас неповољном унутрашњем и спољњем поретку. Притом, сада не говорим о истинским антинационалним уверењима карактеристичним за „нашу“ анти-Србију, већ о приклањању линији мањег отпора.

У околностима у којима се налазимо једино национално-рационално је у некој мери и на неким пољима сарађивати са постмодерним окупаторима и тако с једне стране куповати време, а с друге користити га да држава ојача. Бесмислено је ићи главом у зид, као што је на другој страни медаље саможиво наводно куповати време од окупатора а не користити га продуктивно за нацију (тада се ради о прављењу уступака на њен рачун ради пуке личне власти).

[restrictedarea]

Много тога сада не можемо, али без обзира на оскудна средства можемо да се пропагандно, па у некој мери и финансијски (по узору на руски програм) те правно (нпр. Закон о абортусу какав постоји у неким европским земљама као што је Исланд, који га не забрањује али га дестимулише јер намеће да се прође кроз систем саветовања са психолозима, свештеницима… и тако пробуди савест и додатно о свему размисли) – посветимо борби против беле куге. У стању смо да поведемо политику идентитетско-културне консолидације, усвајајући одговарајуће програме и доводећи национално посвећене кадрове. Међутим, ни прво ни друго, ни налик томе треће или четврто не радимо!

Или самоубилачки игноришемо проблеме од којих зависи опстанак нације па смо стигли до тога да нам је наталитет на историјском минимуму. А немамо много времена да нешто системски почнемо ту да радимо јер смо све старија нација, а када се у том погледу пређе нека црта, мало тога може да се уради. Или пак ствари погоршавамо из разних ситних лично-партијских интереса (како би била купљена анти-Србија или послата порука некоме у свету да је официјелни Београд усвојио тзв. „европске вредности“) па имамо плиму постављења људи – од страних саветника до домаћих „експерата“ – на разна места битна за културно-идентитетску политику и национални интерес, као да је на власти ЛДП из епохе своје највеће антисрпске острашћености.

Чињеница је да је таквом политиком разбијена хомогеност анти-Србије, тј. отупљена је њена оштрица. Но, какву корист од тога има држава? Анти-Србија престаје да буде опасност за државни врх (који није потекао из њеног миљеа) али то се плаћа инфилтрирањем у државни систем многих њених вредности (можда и брже и више него док је већи део власти произлазио из њених редова). То је за државу горе од фронталног сукоба са онима којима је све српско мрско.

 

ЕКОНОМСКЕ ИРАЦИОНАЛНОСТИ За речено крив је официјелни Београд који као да је аутистичан када се ради о суштински битним стварима за опстанак нације које су у домену његове моћи. Лутајући у магли реформи, изгледа да искрено мисли да ће све само од себе да се реши када буде успостављен ефикаснији систем и покренута економија. То је погрешна калкулација. Богате и уређене земље попут Немачке имају проблем и са белом кугом, и са идентитетом као и ми, ако не и већи од нас.

Тиме се треба посвећено бавити а не ствар препуштати (нео)либералној стихији. Ни када се омогући грађанима да много боље живе него што је случај код нас, неће се излечити поменуте (пост)модерне болести. Штавише, када упоредно са тзв. идејним „европским развојем“ и економским прогресом метастазира егоизам и са њим скопчан антивредносни оквир (геј и антинационална пропаганда и томе слично) – ситуација за опстанак нације постаје још гора него код нас. Она многима више уопште не делује битно па ради јефтине радне снаге, одржања пензионих фондова, очувања цена некретнина – сасвим је свеједно да ли изворни европски народи којима се припада (који су створили државе што чине ЕУ) – полако постају мањина у мору досељеника друге вере, расе и културног наслеђа.

Друго – да се вратимо на луду наду у свестрану корист од лечења привреде – до сада и немамо успеха на економском пољу. Нема сумње да се усиљено покушава да се ту нешто учини, али за сада ситуација – да сада не улазим у разлоге – не да није боља већ је све гора. Да од економског препорода по аутоматизму очекујемо спас, као што смо видели, бесмислено је. Додуше, теоријски се стварају повољније основе да се касније системски ухватимо са суштинским проблемима. Но, време за таква очекивања истиче. Да је већ много учињено на пољу привредног препорода, још би остало простора за претпоставке да ће то бити одскочна даска и за остало. Међутим, економска ситуација нам је прогресивно суморна па ако будемо чекали да њу прво поправимо, па се ухватимо укоштац са другим проблемима, доживећемо као народ потпуну маргинализацију.

 

БУЂЕЊЕ ЕНТУЗИЈАЗМА  Да би се ишта урадило у циљу спасавања нације, већ сада све, баш све од економије до права, мора систематски да се ставља у функцију основног националног приоритета: спасавања народне супстанце и очувања државе. Све друго је мање битно од тога. Неко ће рећи, па за то нам требају ресурси. Тачно, али и са мало тога се може постићи немало резултата. И обрнуто. Битан је циљ. Шта имамо – имамо. Питање је како и зашта их користимо. Ако дефинишемо јасне националне циљеве усмерене ка спасавању нације, могуће је направити томе посвећену одрживу конструкцију од онога што имамо. При томе, такав приступ може да буде покретачки импулс и за све оно што је сада наш друштвени приоритет а ту не постижемо никакве резултате (као нпр. на економском плану о којем смо говорили).

Без ентузијазма није могуће постићи било шта. А ми смо некако утонули у потпуно безнађе и којешта радимо јер тако наводно треба, а нити верујемо у успех, нити смо му стварно посвећени. Српском друштву треба јак стимуланс који би га извукао из летаргије и покренуо. Он не може да произађе из циља да нпр. 2016. године имамо раст бруто домаћег производа од два одсто. Нација се на тим основама не мобилише а без приступа политици који баш њу подразумева на темељима велике националне наде – нема нам спаса.

О томе би ваљало да док још може, размисли и власт, али и опозиција. Као што је власт утонула у „идеологију безнађа“ на један начин, то су у другом виду учинили и многи у опозицији. По инерцији, ради своје душе или пак из демагошких побуда – причају (и то често врло тихо и на начин да чују само њихови већ постојећи фанови) о великим стварима које сада нису могуће. Шта год мислили и желели, ми у садашњим неповољним геополитичким оквирима мало тога великог можемо да учинимо у вези са КиМ, тешњим повезивањем са зоном евроазијских интеграција, превазилажењем наметнутих државних граница на Дрини (што не значи да треба да идемо у другу, капитулантску крајност). Међутим, можемо да уложимо све снаге у наметање изводљивог програма демографске консолидације и осталог о чему смо причали.

 

НАЦИОНАЛНО ФОКУСИРАЊЕ Једна од тема којима би ваљало да се бави опозиција, и то са намером да покрене процес националне мобилизације како у циљу притискања власти, тако и реализације важних задатака, то је однос према Србима у региону. Ту се можда и најбоље, у контексту недавних сусрета од Хрватске до Македоније и Словеније, види доминантна матрица национално испразног деловања. Београд ради на регионалном помирењу и сарадњи како би задовољио водеће европске центре моћи, тј. у складу са нечим што нам је наметнуто као неизбежни образац понашања. И није проблем у регионалној сарадњи, која је за нас добра из разних разлога, од економских до безбедносних, већ у томе што се занемарује њен најважнији део. То је заштита виталних српских интереса.

Било тако што би се на првом месту постављало питање угроженог српског становништва, што се и у случају Хрватске (где је неоусташтво ескалирало) чини врло стидљиво, а када се ради о Црној Гори, где је у току кулминација процеса грађења новог идентитета као антиидентитета српским коренима – што подразумева затирање српског наслеђа и ужасан притисак на грађане који и даље не желе да се одрекну свог Српства – не чини се уопште. Због лично-партијских и ко зна каквих још веза официјелног Београда и Подгорице, први потпуно занемарује наше националне интересе у приморској српској земљи од великог историјског и геополитичког значаја за концепт интегралног Српства. Док друга, некада српска престоница све агресивније гази српске интересе. И ником ништа. А то је једна од тема где би национално свесна опозиција морала да делује одлучно и да константно врши притисак како на власт, тако и у циљу освешћивања друштва.

Нема нам спаса ако наставимо да радимо тако, тј. да се ваљамо у блату безнађа причајући бајке и очекујући да ће нам нешто пасти са неба. Ако опијено продужимо да се, реда ради, бавимо оним што не можемо, да занемарујемо прави приступ ономе што бар делимично можемо, те да пропуштамо да се стварно полетно усредсредимо на оно што је већ сада у заокруженом облику реално остварити – сигурно ћемо пропасти! Крајње је време да као суманути мачак престанемо да једино јуримо сопствени реп, од републичких до локалних избора па надаље, све до дубљег националног утонућа у живо блато. Када се ради о (бар делу) власти, то мора да се прекине како би покушала да покрене наш национални брод у спасоносном смеру (зашта никада није касно). Када се ради о опозицији, како би допринела том послу или пак што пре покренула политички процес (који се сада врти у месту на начин што погодује статусу кво) у смеру оствариве смене власти која га се адекватно не прихвата.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Cudi me da niko nije komentarisaoSvi bi da se sklone od istine.A ona je sumorena da nemoze biti sumornija.Izlaz nije u nasim rukama.To je jedina izvesnost.No tudje ruke svrab necesu.Ili bolje receno tudjin dobro doneti nece.No da se uzdamo u vreme.Bar u tome imamo iskustva.A ono sigurno radi za nas bez obzira sto nasi politicari po diktatima spolja TRCE PRED RUDU.

  2. „Pravljenje ustupaka okupatoru,radi licne koristi“…jeste ANTISRPSKA PRAKSA,I TO U SRED BEOGRADA,I TO SVAKODNEVNA…koju na svakom koraku vidimo.
    Tako „ovaj“ Beograd,pod „ovom“ okupacijom,sve cesce lici na „onaj“ Beograd pod „onom“ okupacijom,kada je sve delovalo normalno,a Srbi bivali na industrijski nacin ubijani,ne samo oni iz potkozarja,Krajine i preko Drine,vec i u samom Beogradu i Srbiji…
    Pre neki dan je jedan „beogradjanin“,Goran Bregovic,postajuci lazni francuski „vitez“, izjavio…“ovo su moje cerke…one zive u Parizu,NE GOVORE SRPSKI…meni je otac Hrvat,MAJKA MI JE HERCEGOVKA…a ja se osecam Jogoslovenom?!“
    SRPSTVO I SRBIJA SATRTI KAO U NUKLEARNOM NAPADU.
    HRVAT,GORAN BREGOVIC,sa „kalasnjikovim“.
    ALI PRAVIM…
    UDRI PO BEOGRADU,IZ BEOGRADA!
    UDRI PO SRBIJI,IZ SRBIJE!
    Sve deluje „normalno“?!
    Jer Beograd nema reakcije,kada je neko protiv Srba i Srbije.

    Niko ga nista pitao nije,ali,COVEK BI ISKREN,gadi mu se da spomene rec Srbija,majka mu Hercegovka…a mediji razvukli francusku harmoniku…da Beograd nastavi da spava dubokim snom.
    E takve „vitezove“,hrani i brani Beograd.
    I Srbija.
    Takvi su i „vitez Koja“ i „vitez Sergej“,glumci…koji su odmah skocili da brane JMBG u BIH i time hteli da razore Dejtonski sporazum I REPUBLIKU SRPSKU!
    Ovaj drugi je kleknuo pred srboubicom i lopovom,Divjakom…
    Svi oni su,POSEBNO DANAS,uvazeni gradjani Beograda,a oni,koji su ginuli za Srbiju i srpski narod,treba da zive,ne samo u tami i strahu od TUDJIH,vec u trajnom ponizenju,OD SVOJIH.
    TO SU DANASNJI SRPSKI VITEZOVI,koji polazu mac pred okupatorom ,duboko pognute glave…
    Kako da sacuvamo dostojanstvo,ako svako ko se dohvati medija,nanese takvu stetu javnom moralu i etici u Srba,koji je tesko posle izbrisati iz knjiga,koje nasi okuputari intenzivno ukoricavaju?
    Sto jedna budala iskrivi,sto pametnih ne ispravi…
    Naravno da ce na 200 godina sarajevskog atentata,a verovatno i ranije…Gavrilo Princip,BEZ SUMNJE,biti kriv.
    KAO I MI DANAS…
    Srbljanovicka ce ga javno silovati i oduzeti mu nevinost,a nevinost ce dati Becu.
    To je samo prvi korak,DA SRBI BUDU KRIVI I ZA DRUGI SVETSKI RAT,jer,glupo je,da Srbi budu krivi „samo“ za Prvi,I ZA OVO STO NAM SE DANAS DOGADJA,treba ISTORIJU KOMPLETIRATI.
    Srbi su,po Nemcima,krivi za sve ratove u 20.veku!
    Nemci imaju MERCEDES BEZ GRESKE,a sada nastoje da stvore i SVOJU ISTORIJU-BEZ GRESKE.
    I TO BEOGRAD,BEZ PROTESTA GLEDA…A NAROD NEMA KO DA ZASTITI,AKO GA BEOGRAD NE ZASTITI.
    Neka Beograd proglasi da smo pod okupacijom,TADA CE MO BAR ZNATI,STA NAM JE CINITI…
    Sve nacije u svome glavnom gradu imaju ODSUDNU NACIONALNU ODBRANU,svi,OSIM SRBA,jer Srbi imaju strah od Beograda.
    Cesce mladi po Pragu ili Italiji brane na trgovima i stadionima Kosovo,nego sto ga Beograd brani?!!
    BEOGRAD NECINJENJEM I LOSIM CINJENJEM,DAJE LAVOVSKI DOPRINOS TIM „TEKTONSKIM“ ISTORIJSKIM PROMENAMA,na stetu Srbije.
    Ne trazim od Nemaca da se zaustave,glupo je…ali trazim da Beograd stane,da nam vrati moral i dostojanstvo.
    Da ne prodaje ni jednu firmu koja je uspesna,da ne prodaje zemljiste i da ne potpisuje nista sto ce nas sutra kostati…da reaguje na psovke Olivera Dragojevica,koji i kada je Haski sud rekao da nismo krivi,ON KAZE DA JESMO…DA GA TUZE ZBOG KLEVETE!
    AKO JE SVE TO U OVOM BEOGRADU UOPSTE MOGUCE?

  3. Majk hvalati ulepsao si mi dan tvojim komentarom. HVALA.

  4. Evo skoro ce mi 60.a ja se dugo trudim da dokucim zasto nam se sve ovo desava i kolikko smo mi za to krivi.Dokucio sa samo to.Da je lako Srtbin biti bilo bi nas ko kineza.Ako si u Srbiji vlast koja se bori za Srbske interese prodjes kao Milosevic i mnogi raniji.Ako hoces da uspes u inostranstvu samo govorfi i pisi naj gore o Srbiji i Srbima.Zasto je to tako prica je duga.Najkrace.Srbi su svedoci ISTINE.Jedina istina ovoga sveta je LAZ.Samo se istinom nemoze manipulisati.Lakse je satrti SRBE nego menjati ISTORIJU.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *