Почетна / Култура / Хрватска тужба и против српске науке

Хрватска тужба и против српске науке

Пише Никола Маринковић

Како је књига Злате Бојовић Историја дубровачке књижевности (издање СКЗ) – у којој је ауторка дубровачке писце контекстуализовала у равни поетичког развоја, следећи смене уметничких епоха од средњег века до нестанка Дубровачке републике – у политичким и научним круговима у Загребу изазвала буру, а премијера Зорана Милановића суочила са званичним захтевом да се на седници владе изјасни о „империјалистичким тежњама српске научнице“

Редовни професор Дубровачке књижевности на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду, Злата Бојовић, у 711. колу Српске књижевне задруге објавила je Историју дубровачке књижевности, у којој је дубровачке писце контекстуализовала у равни поетичког развоја, следећи смене уметничких епоха од средњег века до нестанка Дубровачке републике. Излазак ове књиге био је повод, како пише Политика од 31. јануара 2015, да се на професорку излију увреде из редова хрватске власти и опозиције, а затим и дисквалификације од стране струке. Прво је посланик Франо Матушић питао премијера Зорана Милановића да ли је прочитао књигу, и тражио да се на седници владе изјасни о „империјалистичким тежњама српске научнице“. Премијер Хрватске је, испровоциран овим наступом опозиционог посланика, ноншалантно извређао професорку и њено дело: „Ако ће ме свака безвезарија коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!“

ХРВАТСКО ПОДСВЕСНО Из премијерових речи може се извући неколико закључака. Први је да он готово ништа не зна о Историји дубровачке књижевности и њеном аутору. Из премијерове перспективе је разумљиво да се према оваквом делу a priori негативно одреди, али чињеница да је аутора и дело вулгарно оквалификовао без елементарног увида у сам текст показује нешто више. Иако себе представља као умереног политичара који се труди да сузбија национализам, Милановић је вређањем професорке Бојовић ефективно оголио хрватско националистичко подсвесно. Другачије не би било могуће да се демократски премијер и националистички посланик нађу на истој линији.
Представници струке су за нијансу другачије одреаговали. Иво Банац, историчар познат и у Србији, истакао је да је проф. Бојовић „цењена ауторка“ и да „није добро тако уважену особу третирати као шибицара“, али и да премијер не разуме проблем чакавштине: „У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе, Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско.“ Премијер, закључује Банац, „пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.“ Овде се опет види како из наочиглед умереног јавног делатника проговара националистичко подсвесно. Иако признаје кредибилитет Злати Бојовић, Иво Банац је проглашава за припадника идеологије која је „опасна“ и има „територијалне претензије“. Такође, Банац ову идеологију приписује читавој академској елити Србије, тврдећи не да поједине струје међу лингвистима говоре да је „само чакавштина хрватска“, већ да тако говоре „у Београду“, чиме обе србистичке катедре у Београду, и за језик и за књижевност, постају имплицитно империјалистичке.

[restrictedarea]

УЧИТАВАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ Оцену Иве Банца отвореније понавља Слободан Просперов Новак, бивши председник хрватског ПЕН-а (дакле, институције која би по дефиницији требало да води космополитску књижевну политику). За њега је књига „смешна и опасна“, јер се „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине већ и туђе територије“. Сада је круг потпун: првобитну оцену националистичког политичара из редова ХДЗ-а деле премијер (номинално социјалдемократа) историчар са Јејла и некада члан либералне странке, као и књижевни историчар, некада председник ПЕН-а.
Када се књига професорке Бојовић детаљније прочита, евидентно је да у њој нема трагова идеологије коју спомињу цитирани хрватски историчари и политичари. Она, додуше, не крије чињеницу о јакој ћириличној католичкој традицији у Дубровнику XV и XVI века, али ни тада не спомиње националну припадност Дубровника, сасвим у складу са самоодређењем самих Дубровчана, који су за себе говорили да су „Словини“. Да ли је проблем што се повремено, цитирајући изворе, спомиње „serviano“, тј. српски, као двострука ознака за језик и писмо?
После увода посвећеног средњовековном Дубровнику, остатак књиге је у складу са методама иманентне историје књижевности (историје која садржи најмањи могући број извануметничких елемената): Злата Бојовић хронолошким редоследом пише о дубровачким ствараоцима, заиста нигде се не дотичући политике. За ову прилику потребно је осврнути се на епоху барока, када се „као специфичан израз дубровачког родољубља“ (З. Бојовић) јавља „Словинство“.
Ауторка је, у складу са својом умереном акрибијом, споменула дубровачко одушевљење војним успесима Петра Великог (да ли је и то спорно!?) али се није на томе задржавала. Такође, пишући о Мавру Орбинију, писцу Краљевства Словена, проф. Бојовић је могла да се осврне на косовску традицију у овом спису, али није. У делу књиге о епу Осман, култном делу Џива Гундулића, Злата Бојовић код Гундулића примећује „занос српском прошлошћу“, „саосећање са трагиком која је пратила судбину средњовековне Србије“, али даје врло уравнотежен закључак да је Гундулићево родољубље било сложено, јер је обухватало „снажно патриотско осећање према Дубровнику“, „љубав према ближњим Словенима“ и „према Словенима уопште“. Да ли је било спорно не споменути, ни за Џива Гундулића ни за било ког дубровачког писца, да је хрватски или по националности Хрват? Да ли су се, ако су уопште читали књигу, хрватски критичари препознали у, и по Србе еуфемистичкој синтагми „оближњи Словени“? (Да је ова синтагма иманентна самој дубровачкој књижевности и њеном поимању идентитета, показују стихови Џона Палмотића из драме Цаптислава: „Мошки, Руси и Пољаци,/ Померани и Вандали,/ Чеси, Србљи и Бошњаци/ и словински пуци остали.“)
ШТА БИ „СВАКИ СРБИН САЊАО”  Поглавље о дубровачком просветитељству и предромантизму такође одликује одсуство националистичког дискурса, иако је он могао бити заступљен да је интерпретативни приступ био другачији, поготово поводом дела попут Старорашких сећања Николе Бошковића, оца Руђера Бошковића, или списа Ламенти Срба турских поданика Симе Будманија. Проф. Бојовић се ипак не удубљује у ове текстове, јер, доследно својој методологији, они нису значајна уметничка дела.

Дакле, у делу Злате Бојовић нема српског „иредентизма“, па зашто се око њега исплела контроверза у хрватској јавности? Ласло Блашковић, одскора на челу Народне библиотеке Србије, сведочи да је пре извесног времена „било потребно, у Загребу, образложити причу о Србији као земљи која је изабрала литерарну тему о Мeдитерану, што је Хрвате увредило“, те да му је опонент, девојка из Дубровника, рекла да „предложена српска тема о Медитерану може да се схвати као наговештај агресије на фантастичне пределе о којима би сваки Србин сањао“. Корен оваквог става није нарочито дубок. Наиме, недуго после Другог светског рата Александар Белић, један од најпознатијих српских лингвиста, приређујући за штампу приступну академску беседу Милана Решетара, Дубровчанина, избацио је њену последњу реченицу, у којој се дубровачки говор сврстава у српски језик. Исту ту реченицу, међутим, унео је у резиме на француском, надајући се да ће тако задовољити диспаратне критеријуме идеолошке цензуре и научности. Овај врло интересантан случај нам сугерише да је управо комунистичка теза о „хегемонистичком српском народу“ извориште контроверзи поводом дубровачке књижевности (у двадесетом веку).

ЖЕЉА ЗВАНА: ЦЕНЗУРА! Рецепција дела Злате Бојовић у Хрватској показује да је културна политика у Хрватској од усвајања поменуте тезе еволуирала дотле да више није споран приступ (писати о Дубровнику са српског становишта) већ је спорно и само бављење темом (писати о Дубровнику уопште) што указује на нескривену жељу за доминацијом кроз цензуру. Катедра на којој предаје Злата Бојовић и издавачка кућа која јој је штампала Историју дубровачке књижевности припадају симболичким центрима моћи, макар по преосталом угледу који уживају. За хрватско националистичко подсвесно то је недопустиво.
Насупрот томе, за српску књижевну историографију дубровачка књижевност је гранична – и српска и хрватска. Овај став формирао се превасходно кроз текстове Павла Поповића уочи Првог светског рата, док је Југославија била политички идеал елита, па је представљао и скривени позив на уједињење, пружајући могућност дубљег историјског пројектовања југословенске заједнице. Истовремено, због јасног и текстуално утемељеног инсистирања на „Словинском“ идентитету Дубровника, став српске струке је и позив на објективност. Има ли ко да га чује?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *