Европа између рата и мира

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Мировни план за Украјину мора испунити основне руске захтеве: успостављање демилитаризоване зоне од најмање 50 километара, давање Донбасу аутономног статуса и гаранције неприступања Кијева НАТО

Тренутак истине се приближава. Амерички председник Барак Обама запретио је Русији да ће, у случају да најновија рунда минских преговора о Украјини не успе, прибећи испорукама „смртоносног оружја“ Кијеву. Из Москве одговарају да би такав потез Вашингтона био крајње неодговоран и да би имао непредвидиве последице. Руси такође поручују да би снабдевање кијевске стране америчким наоружањем представљало директну претњу њиховим националним интересима. „Могућност испорука смртоносног оружја једна је од варијанти које се разматрају. Ми ћемо о томе да расправљамо са Немачком и другим савезницима“, истакао је Обама. „Ја за сада нисам донео одлуку о испорукама оружја Украјини, али сам тражио од својих саветника да размотре такву могућност, у случају да дипломатија не успе“, рекао је шеф Беле куће и тако оставио отвореном најзлокобнију од свих варијанти даљег развоја украјинског конфликта.

Колико је америчка идеја испорука наоружања добра, најбоље говори и то – ко се за њу највише залаже. Међу таквима је и бивши грузијски председник Михаил Сакашвили, који је из чиста мира распирио Кавкаски рат 2008. године. Овог пута је уверен да ће ратна срећа окренути Русији леђа. „Главни проблем Украјине је застарело противтенковско наоружање. Али, САД поседују новије и ако га испоруче и Украјина уништи првих 50 руских тенкова, све ће бити сасвим другачије. Дух украјинских војника је најбољи у свету и ако им се пружи неопходно знање, обука и оружје, они могу и целу Русију да освоје. Грузијски официри које су обучавали Американци сада не само што тренирају украјинске војнике већ и сами учествују у борбеним дејствима“, похвалио се Сакашвили и додао да је Украјина „привржена демократским вредностима, које су за Американце најважније“.

[restrictedarea]

Мигрена у Паризу и Берлину Међутим, у Европи не мисле сви као Сакашвили. Немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд последњих дана покушавају да спрече сценарио ескалације сукоба са „непредвидивим последицама“, на који упозоравају Руси. Посебно је занимљива позиција Француза. Недавно суочен са терористичким нападом који је личио на отворено упозорење Паризу да не скреће „са линије“, Оланд се налази у деликатној ситуацији. Са једне стране, он се радије не би замерао Американцима. Тако се и понаша од почетка украјинске кризе, приставши и на увођење санкција Русији и на бламажу са неиспоручивањем већ плаћеног носача хеликоптера Москви. Са друге стране, све тежа економска криза чини своје – рејтинг француског председника оставља мало наде у његову политичку будућност. Отуда и незадовољство грађана и јачање Оландових директних конкурената: патриоте Марин ле Пен и политички васкрслог Николе Саркозија.

И Ле Пенова и Саркози имају готово идентичан став према Русији, који се суштински разликује од Оландовог – обоје сматрају да Француска и Европа морају да негују најтоплије односе са Москвом, а да Вашингтон не треба у то да се меша. Саркози је прекид у односима Русије и Европе назвао ових дана „трагедијом“. „Прекид пријатељских односа са Русијом сигурно није оно што заиста жели француски народ. Ако то желе Американци, то је њихово право и њихов проблем. Али, интереси Американаца и Руса нису интереси Европе и Русије. Ми не желимо обнављање хладног рата између Европе и Русије“, нагласио је бивши председник Француске и додао да се „не сме осуђивати Крим због тога што је изабрао Русију“. „Ако је Косово имало право на независност од Србије, како се може говорити, користећи једнаке доказе, да Крим није имао право да изађе из састава Украјине како би се припојио Русији“, запитао је Саркози.

Ове речи, свакако, нису музика за америчке уши. Потпуно је јасно да је за савез са Русијом опредељен читав десноконзервативни политички спектар Француске, који је додатно ојачао у последњих годину дана. Практично, ако Оланд жели да води антируску политику, он ће у томе остати прилично усамљен, а посебно имајући у виду традиционално блиске односе Москве и Париза. Другим речима, чак и ако се криза између Европе и Кремља не буде још више погоршавала, то и даље неће ићи на руку Оланду, јер Французи знају да од добрих односа са Русијом зависи мир и благостање на читавом континенту.

Дотле, Ангела Меркел осећа не само Оландову нелагодност већ и притисак немачких привредника и интелектуалаца, пре свега оних са левице, који такође траже дипломатска, а не ратна решења. Тако и треба тумачити њене напоре да игра улогу својеврсног „шатл дипломате“, на релацији Вашингтон – Брисел – Кијев – Москва. Да и њој подмећу клипове у точкове, најбоље се види по пласирању вести „из поузданих извора“ како је наводно испоручила ултиматум Владимиру Путину – или договор о Украјини, или пооштравање санкција!

Званично, међутим, лидери Француске и Немачке изложили су поједине елементе плана за Украјину, који за Русију не морају бити неприхватљиви. Ради се о компромисном плану, који испуњава основне руске захтеве. То су: успостављање демилитаризоване зоне у дубини од 50 до 70 километара од линије раздвајања и давање Донбасу аутономног статуса унутар Украјине. Као треће, незванично се помињу и гаранције неприступања Украјине  НАТО-у. Сва три елемента, у зависности од њихове конкретизације, чине основу за минимум руских интереса. Што, наравно, не значи да ће се то и десити – све реалне иницијативе су до сада биле саботиране из Вашингтона. Американци су од почетка украјинске кризе, док је још Виктор Јанукович био на власти, предност давали ескалацији, уместо смиривању сукоба. Нема никаквих гаранција да би овог пута могло да буде другачије.

Економски фактор Постоји, ипак, важан фактор који би могао да утиче на смиривање ситуације. То је економија. Ако се зна да се штета од западних санкција и руских контрасанкција већ мери десетинама милијарди долара и сваким даном се увећава, онда би свест о томе могла снажније да подстакне актере на компромис. То се пре свега односи на европске земље, које трпе највећу штету од смањења трговинске размене са Русијом, блокирања инвестиција и губитка руског тржишта у целини. Европске привреде, већином оријентисане ка производњи високог степена финализације и брендиране робе, тешко подносе пад продаје и проблеме са испорукама енергената и сировина. Већ се формирала група земаља унутар ЕУ која се јасно противи актуелном курсу у односима са Русијом. Ови процеси ће тек добијати на замаху, упркос све израженијим америчким напорима за дисциплиновање непослушних.

Америчка позиција је најзанимљивија. Са једне стране, јака је струја, предвођена сенатором Џоном Мекејном и његовим истомишљеницима у обе водеће америчке странке, што захтева још оштрији курс према Москви, укључујући све нове и нове санкције и испоруке најсмртоноснијег могућег оружја свима који су вољни да га употребе према Русији. Са друге стране, вештачко обарање цене нафте на светском тржишту болно је ударило не само америчке савезнике са Блиског истока већ и саму Америку, која већ годинама увећава сопствену производњу „црног злата“. У условима економске кризе, губитак стотина милијарди долара од продаје нафте тешко се може правдати Обаминим покушајима да „господин Путин схвати да води погрешну политику“.

Јер, на господина Путина ове мере још увек ни најмање не делују, упркос томе што и Русија губи веома много од поремећаја на енергетском тржишту. Русија и даље, уз одређене корекције своје економске политике, може неколико година да преживи чак и са ценом нафте од 40 долара, што би свакако убило многе друге земље извознице нафте. За само последња два месеца, америчке компаније затвориле су око четвртину својих бушотина нафте из шкриљаца и њихови губици и дугови се сада даље гомилају. Зато је био сасвим очекиван скок цене нафте прошле недеље, која је већ премашила 50 и креће се ка 60 долара за барел. Ако се цена врати на 80, Русија ће поново моћи свој буџет да балансира са суфицитом без захватања из девизних резерви. То би био видљив пораз Обаме.

Пред Американцима и Европљанима сада су два могућа пута. Или да „увуку рогове“ и посвете се ономе од чега се живи, или да заиграју на све или ништа и наставе прескупу и опасну конфронтацију. Са највероватнијим исходом да ће на крају ипак добити – ништа. Зато се и појавила прва озбиљнија пукотина између Француске и Немачке са једне, и САД-а са друге стране. Париз и Берлин сложно вичу: не оружје Кијеву, не Украјину у НАТО. Од тога колико ће остати чврсти у наредном периоду, зависиће пре свега њихова судбина. До сада се нису баш показали, осим у провоцирању Русије. Једно је, ипак, сасвим сигурно и недвосмислено: Путин даље неће уступити ни за корак. Такве намере не показује ни Обама. Смртоносно оружје вреба своју шансу. Тренутак истине се приближио.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *