Почетна / Уводник / „Есмарк“ и пријатељи

„Есмарк“ и пријатељи

Милорад Вучелић / главни уредник

Са одвратношћу и несавладивим гађењем посматрам неподношљиву лакоћу с којом се неки, који себе називају стручњацима, залажу за избацивање пет хиљада радника наше челичане у Смедереву, кад већ није прошао наум да се странцима (мада њима Американци нису странци) поклони имовина вредна више стотина милиона долара. Као да су решили да нам они сами наметну слуђујућу и пијану изреку по којој се и просипа тамо где има.

Премијер Србије Александар Вучић одлучио је да учини нешто што горенаведеним мудрим главама на памет није пало. Да не поклони државну имовину „Есмарку“ и да не подели отказе радницима смедеревске Железаре, него да сизифовски проба оно што ни многима пре њега није пошло за руком – да од посрнулог гиганта покуша да направи, ако не профитабилно предузеће, а оно барем фирму која је кадра да сама исплаћује плате својим радницима.

Кажу исти ти самозвани стручњаци да преговоре с „Есмарком“ није ни требало водити, него одмах госту уручити поклон. Кажу и да су наши преговарачи свој посао радили траљаво. А испоставило се да Американци нису хтели да пруже никакву гаранцију, ни око очувања радних места, нити да се неће повући када се потроше постојеће залихе сировина, из чега се родила основана сумња да и не желе било шта друго осим да се огребу за ресурсе којима Железара сад располаже. Што значи да бисмо се кроз само неколико месеци вероватно нашли у истој ситуацији у којој смо били јуче када је са екстрапрофитом из Србије побегао „Ју Ес стил“, а у којој се налазимо и данас, само без споменутих спржених ресурса.

[restrictedarea]

Европска унија, која нам толико добра жели и која је увек спремна да нам притекне у помоћ, пожурила је да нам саопшти да наша држава не може спасавати сопствену привреду, јер то не само да није у складу са „Светим писмом“ у виду Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ него представља и његово грубо кршење. Држава сме и мора да поклања странцима, али не сме да помаже свом народу. То је принципијелни став ЕУ. Спасавати своју имовину је не само смртни грех него је и потпуно непотребно, јер, као што нам амерички велепосланик Мајкл Кирби недавно рече, имовина јесте небитна. Треба ли нам више од овога да се коначно озбиљније замислимо над питањем колико нам ЕУ заиста жели добро?

Иако је имовина небитна, сва је прилика да је то Кирби мислио на нашу имовину, и да се Американцима нимало није свидела Вучићева одлука да их лиши добре зараде на нашој имовини, то јест грбачи. Вучићева одлука је тешка, али храбра, одговорна и  вредна отворене подршке.

Исто тако им се сасвим сигурно није свидео ни Вучићев састанак са његовим мађарским колегом Виктором Орбаном, који се, за оне који верују у коинциденције, пуком случајношћу десио вече пред посету Будимпешти руског председника Владимира Путина. Има у Србији и медија који у коинциденције не верују па су, ето, посумњали да су Вучић и Орбан ковали заверу против наших америчких партнера. Па какву би то заверу они могли да кују када је главна тема била питање енергетике и решавање проблема насталог због вашингтонског притиска да се одустане од изградње „Јужног тока“? Управо о испуњавању америчке жеље разговарали су и Путин и Орбан. „Јужни ток“ је мртав, живео „Турски ток“. Питање је само да ли ће стручњаци бити срећни што је и руски председник показао да није заборавио интересе Србије. А колико су само били срећни пре два месеца када су мислили да их је бацио у блато, обзнањујући смрт претходног пројекта. Он је у Будимпешти рекао да би алтернативни гасовод требало да иде преко српске и мађарске територије даље ка Европи.

Ако нас са Европом, неком новом игром случаја, не буде спојио гасовод, спојиће нас добросуседски односи са тек инаугурисаном председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић. Вучић је на инаугурацију, коју је карактерисало китњасто, развучено и инфериорно подражавање некакве бечке оперете зачињене јефтином патриотском патетиком, свакако требало да оде, али није требало да званично оћутимо њене претходне испаде које је са извесном уздржаношћу упечатљиво окарактерисао бивши хрватски председник Иво Јосиповић, помињући опаку и живу „усташку змију“.

Никоме у Србији није засметало што је велелепној загребачкој приредби присуствовао крем оличен у Марку Перковићу Томпсону или Томиславу Мерчепу, али је многима засметало то што је председник Србије одлучио да одликује не само Ноама Чомског, који је већ постао светски симбол слободе, него и угледну професорку Смиљу Аврамов. У томе је, у тој тежњи за слободом, пронађен доказ да се Србија враћа у мрачне деведесете. У истом тону, и то за Дан државности Србије, карикатуриста Душан Петричић нам је са насловне стране „Политике“ објаснио да су јунаци наше борбе за слободу, од Милоша Обилића до српских војника у Првом светском рату и партизана у Другом, бедни насилници који данас пребијају своје жене. Није ово ни први, а нажалост, ни последњи пут да се Србима, уместо борбе за слободу, као идеал препоручује предаја. Предаја имовине, клечање пред јачим, имитирање других и одрицање од свога.

Било би неправедно да се када је већ реч о инаугурацијама и свечаностима не помене и прослава седме годишњице лажне државе Косова у Приштини. Одавно није било тако идеалног склада између једне творевине која почива на насиљу, терору, нарко-трговини, криминалу и корупцији и тужних и очајних поворки становника ове квазидржаве чија шетња више подсећа на загревање пред бежанију и егзодус него на слављење нечега. Као да се пред нама  одвија предигра неке велике и злослутне сеобе народа у којој ће се Јевреји исељавати (не само на позив израелског премијера Бењамина Нетанијахуа) из Аустрије, Немачке, Данске, Француске да би устукнули пред отвореним насиљем и уступили своје место неким другим народима и вероисповестима.

На самом  крају поменимо да је охрабрујућ пораз и повлачење украјинских војника и припадника наципаравојске из Дебаљцева на истоку ове земље. Полако се, корак по корак, приближавамо жељеном  миру.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Pomalo ironično ali hvala i „Esmarku“ što je „ponudio“ nemoguće, odma u startu! Za „bivše“ bi i to bilo prihvatljivo i to je ta razlika izmedju ovih danas i onih najsramnijih dvanaest godina u srpskoj istoriji!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Posto pripadam onom delu nacije koja je (bar po oceni Leyle Keller alias Biljane S.)
    zla,priucena,priglupa,dokona,retrogradna… i koja se,tako tvrdoglava,protivi
    rasprodaji dedovine i ocevine; cenim i dalje da je,umesto topionice oruzja VS ,
    (jer Srbija nema neprijatelja?! )neophodno od nje napraviti oslonac buduce
    industrijalizacije Srbije , sacuvati i unaprediti visedecenijsko iskustvo i potencijal
    „ljudskog faktora“ koji se,nazalost,jedino knjizi u stavci „rashodi“.Sve,do danas, prikazane
    cifre o pravom stanju zelezare su zbunjujuce , kontradiktorne i podlozne manipulaciji pa
    ih,kao i sve dosadasnje najave i kupoprodaje, treba gledati sa ozbiljnom rezervom.
    Da je,za politicare i javne poslenike iz svih esnafa, ISTINA OBAVEZUJUCA kao, recimo,
    vezivanje pojasa u voznji,da se o sutrasnjem danu ne govori pre nego sto svane,da su
    sve sveznalice bar nekoliko dana provele kod srpskog domacina da nauce kako se prodaje
    steona muzara,a kako jalova i olinjala krava,nikad u ovakvu“tranzicionu“ situaciju ne bi ni dosli.
    Zdravorazumsko rezonovanje je odavno ustuknulo pred agresivnim marketingom po onoj :
    „Sta moze hladna i gola istina protiv blistavih cari lazi ?“ (Anatol Frans)

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Izvinjavam se, tekst uvodnog pasusa je naravno:
      Posto pripadam onom delu nacije koji je (bar po oceni Leyle Keller alias Biljane S.)
      zao,priucen,priglup,dokon,retrogradan… i koji se,tako tvrdoglav,protivi

      Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Још као студентима Машинског факултета у Београду 1972. један професор нам је јавно, на часу рекао да је Железара Смедерево чиста политичка фабрика (као и она у Скопљу) и да нема шансе да икада буде профитабилна јер нема ни угља ни руде, које трба довозити бар из Украјине. А ви се и после 40 година губитака понашате као да их није било и да се може десити да их не буде. Дакле, продаје се Телеком који пуни буџет а одржава Смедерево које гута вишеструко више него што се уштедело кресањем плата и пензија? Нема то везе са патриотизмом и 5.000 радних места. Јер исти Вучић уме радницима других фабрика који траже заостале плате да одбруси да их нису зарадили. Неће их ни Смедеревци, а погодите ко ће платити цех? Ових месеци бациће се кроз стечај много више опреме и радних места. А железару ће спасти магични менаџери који ће имати строго поверљиве плате и никакву одговорност. Живи били па видели. Али треба само мало памети и храбрости да се прекине овај смртоносни круг.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Човек се не може отети утиску да је од почетка потоњих преговора о судбини Железаре, Владин фаворит био – Есмарк! Зашто, или због чега – то је друго питање. Но, тиме је јасно стављено до знања могућим учесницима на тендеру (међу којима је био и руски „Црвени октобар“) да немају никакве шансе. И, кад је тендер прошао без конкуренције, враголасти Есмарк је почео да поставља немогуће услове… Зар се, забога, тако нешто није могло предвидети? Није далеко од памети ни помисао, с обзиром на локацију и историјат ове фирме, да је од почетка, с њихове стране, све рађено тако да се Србији направи штета, на овај или онај начин! И то је и учињено. Ако ништа друго – не може се бар порећи одговорност преговарача за овај дебакл.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Podrska za sve zaposlene u Zelezari Smederevo, ali i za Russia Today kanlau u redovnom paketu SBB. Podrzite na:

    http://www.peticije24.com/signatures/russia_today_na_osnovnom_paketu_sbb/

    Thumb up 0 Thumb down 0

  6. Али ко је тај Кембел?

    >>> Kembel ne žali zbog bombardovanja Srbije

    Pres sekretar bivšeg britanskog premijera Tonija Blera Alister Kembel izjavio je da ne žali što je NATO bombardovao SR Jugoslaviju. <
    (Танјуг)

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *