Почетна / БРОЈ 358 / Ерос и магија

Ерос и магија

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ РАДИСЛАВА РАШЕ ТРКУЉЕ У ГАЛЕРИЈИ РТС-а
Пише Дејан Ђорић
Дело овог уметника сада се чини и као синтеза многих стремљења касних шездесетих, мада га он није стварао са том намером

Ликовна понуда у Београду и Србији понекад је лоша па је боље писати о завршеним изложбама, упутити на њихов значај, поготово када представљају изузетне уметнике. Особена појава наше новије историје уметности је Радислав Раша Тркуља (рођен 1938. у Кладову). Његова већа изложба одржана је у два простора београдске Галерије РТС-а, коју непогрешиво води Никола Мирков.

СИНТЕЗА Тркуља је дипломирао сликарство на београдској Академији ликовних уметности 1963. године а постдипломске студије завршио на престижној Мајсторској радионици Крсте Хегедушића у Загребу 1965, коју су похађали Владимир Величковић и Марина Абрамовић. Члан је Српског уметничког друштва „Лада“ од 1968. Реч је о једном од најнеобичнијих уметника са некадашње југословенске сцене. Треба имати у виду време када се појављује са својим пријатељима, саборцима са Ликовне академије – сликарима Момчилом Момом Антоновићем и Тодором Стевановићем. Био је то период када је „Медиала“ коначно задобила своје место, али и када делују бројни апстрактни сликари и енформелисти, истовремено са успоном нове фигурације и првим појавама концептуалне уметности. Тркуља је другачији од свих других, потпуно свежа појава. Сада се његово дело чини и као синтеза многих стремљења касних шездесетих, мада га није стварао са том намером. Има у његовом стваралаштву фантастике, експресионизма, лирске апстракције, па чак и експерименталне уметности. Самосвојан, диваљ и неукротив попут својих шарпланинаца, као вук креће се између замки ликовних појава и средина, прихватајући изазове од Неготина (у којем је давне 1957. имао прву изложбу) Милана до Њујорка, где је живео и имао успеха. Авантуриста и путник, себи никада није дозволио да га било шта спута, сликао је као што иде у лов, са луком и стрелом, срођен са природом, њеним бићима и душом. Вечно носећи печат свог порекла међу Хомољским планинама, делујући у духу Неготинске Крајине и Источне Србије, насликао је Хајдук Вељка, уз Милоша Обилића једну од најхрабријих личности целокупне српске историје али, што је још важније, и лично живи то што ствара. Када код овог експлозивног уметника, налик Каравађу, не помаже снага аргумента, онда на сцену ступа аргумент снаге, тј. убедљивост његових песница. Да, то је Тркуља, непоновљив и свој, љубавник који је своју деценијама млађу пријатељицу јединствено приказао у серији еротских радова као планину, претварајући податно наго женско тело у планински пејзаж. Колико нам је познато, то су у новијој уметности урадили још само Андре Масон, француски надреалиста и Драган Лубарда у циклусу цртежа „Бежанијска коса“. Са Тодором Стевановићем и композитором Зораном Христићем боравио је на Старој планини а после тих експерименталних радова, оригиналнијих од свега што је настало у концептуалној уметности, указао се сав значај овог ствараоца.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *