Државотворно лобирање

Србија је покушала да нешто постигне са Немачком и није успела. О томе како би ваљало да се поставимо према тој сили, али још више према САД, комбинујући државотворну непопустљивост и лобирање, Београд много може да научи од Бањалуке

Kада се разговара са западноевропским дипломатама и политичарима који се баве Балканом, по правилу, стиче се утисак да је њихов став према Србима и даље негативан. Но, ипак немала разлика ту постоји између присутне, условно речено, примарне и секундарне србофобије. Другу на најизразитији начин испољавају немачки званичници из католичких делова те моћне земље, док прва, макар по последицама ако не и намерама, у најмање оптерећујућем виду исијава из уверења представника европских држава које су традиционално имале добре односе са Србијом, као што је Француска. Већина Европљана из редова ЕУ налази се негде између. Наравно, из свега реченог изузимам однедавно ЕУ Хрвате, који су, умногоме, у погледу мржње према Србима остали заточеници средњовековног инквизиционог духа.

НЕМАЧКА НЕМОЋ Немци – уз асиметрију повољну по Србе, присутну у, нажалост, мање утицајним протестантским и пре свега источним федералним јединицама њихове државе – на основу међусобног негативног историјског наслеђа и једа због српског осујећивања немачких геополитичких тежњи у прошлости, на нас гледају „напола“ хрватски. Уз политичку логику која проистиче из жеље да се коначно покоре вековима непокорни Срби, у свему има и немало лоших емоција. Но, као врло прагматичан народ који зна шта су му приоритети, Немци су донедавно наговештавали спремност да коригују однос према Србима. Додуше, не на основу измене дубинског става према нама, већ у контексту позитивног развоја руско-немачких односа.
Берлин, који је деловао у прилог изградње стратешко-партнерских спона са Москвом, увиђао је неопходност да ублажи притисак на српски фактор. Из тога је произлазила шанса да се позиционирамо – наравно на различите начине интересно и емотивно са њима повезани – између Немачке и Русије и да на тим основама покушамо да изборимо за себе повољнији статус. Међутим, таква конструкција се урушила са почетком „украјинске кризе“. Показало се да је илузија да се много тога изменило у западном делу Европе од 1945. године, када су САД ту успоставиле своје, већ како где, ослободилачко или окупационо присуство.
Берлин је, противно својим интересима, ако не баш на миг Вашингтона а онда после увртања руке, почео да води антируску политику. У таквим околностима је поново скинуо рукавице и када се ради о поступању поводом „српског питања“, те је почео безочно да нас притиска у вези са Косовом и Метохијом, односно када се ради о БиХ, интензивирао је своје „реформске“ захтеве. А они се своде на централизацију те државне заједнице, која подразумева свођење западне српске државе – Републике Српске – на пуку административну јединицу БиХ.
[restrictedarea]

СЕКУНДАРНА СРБОФОБИЈА Када је реч о нама наклоњенијим чланицама ЕУ, као што је већ поменута Француска, оне не могу баш много тога да ураде насупрот вољи Немачке. Шта је за Берлин Вашингтон, то је у оквирима ЕУ, тек у нешто мањој мери за остале, средиште немачке државне моћи. Стигли смо до старе али и даље живе приче о „хијерархији међу државама“. У средњем веку је она била нескривена и прецизно дефинисана, тако да се знало које државе су империје и шта су њихова права, а које су у односу на њих имале прворазредни вазални положај, односно како се даље одвијао ланац другоразредних, трећеразредних и још ниже рангираних зависних држава. Данас је све то заогрнуто лицемерним плаштом сатканим од прича о равноправности, али суштина се није променила. И даље се зна ко у глобалним и европским размерама „коси а ко воду носи“ и чија се реч слуша. А у клубу моћних, међу њима мање моћни – са изузетком онога што је најбитније сили која се налази на врху пирамиде – можда и могу да заштите неке своје најважније интересе али не и да буду ефикасни лобисти за друге.
Толико о нашим надама да ће нас Француска или Италија заштитити од притисака Немачке. Рим и Париз могу да нам у оквиру ЕУ помогну око неких ствари где се релативно равноправно ломе копља у вези са нама, али око питања где Немци имају чврст став и на њему инсистирају, улудо је надати се у могућност да се појединим европским снагама парира немачким офанзивама усмереним против Срба. А нама не треба подршка само за додељивање већих фондова или нешто слично, већ за одбрану виталних националних интереса. Када смо код њих, време је да разјасним и шта подразумевам под у Европи раширеном „секундарном србофобијом“.
Ради се о инерцији из 90-их и са њом скопчаним уверењем да се трајни мир на Балкану може осигурати само ако се окончају тада започети антисрпски процеси. Отуда, чак и западне дипломате и политичари који тврде да имају симпатије према Србима (а верујем да на неки чудан начин то неретко искрено и мисле) понављају мантре да је у нашем интересу да се коначно затвори „косовско питање“ (наравно, нашим пуним прихватањем ако не и признањем тамошње монструозне квазидржаве) те да се „БиХ стабилизује“ на темељу централизације. На захтеве да објасне зашто је то добро за Европу, Србе, па и Балкан, обично самоуверено причају потпуно несувисле приче. Како је неко рекао: шта је истина спрам снаге уверења? Несрећа је што су она таква да се у Европи некако подразумева да ми треба да плаћамо цех за све друге.

УПОТРЕБЉИВА НЕБИТНОСТ Стигли смо и до Американаца. Они су, површно гледано, на сличним позицијама као и већина Европљана. Међутим, у Вашингтону постоји и нешто што је за нас пре корисно него штетно. Ради се о представи о нашој потпуној небитности. Осим када је у питању настојање да се „косовски проблем“ што пре реши (наравно, и у том случају по нас неповољно) у вези са осталим питањима стиче се утисак да је, када је реч о нама, Американцима све битно таман колико и, како наш народ каже, „лањски снег“. Нико не спомиње ни статус Војводине, ни наводне проблеме у Рашкој области (Санџаку) или пак нешто треће. Опет, Европљани, пре свих Немци, у све то мешају прсте. Сетимо се најновијег ЕУ извештаја о Србији у којем се помињу наводне тензије у Рашкој области или сталних подсећања дела европских структура на умишљену потребу да Београд уважи суштинску аутономију Војводине.
Није драстично другачија ситуација ни када се ради о Републици Српској. Додуше, у америчкој администрацији, Конгресу и пре свега дипломатским структурама у БиХ, постоји снажна струја која је на сличним позицијама као и просарајевски лоби у ЕУ. Но, то је ипак кап у мору америчке моћи. Знајући да су кључни људи у САД, у принципу, мало заинтересовани за БиХ а да са друге стране ЕУ нема капацитет за самостално наметање решења, тамошњи савезници Сарајева почетком прошле године отпочели су акцију у Америци како би је приволели да се ангажује против Републике Српске (о томе сам у марту 2014. у „Печату“ објавио текст „Босански гамбит“). Рачунајући на прилику коју за то пружају општи избори у БиХ и РС, настојали су да приволе САД на ангажовање у циљу рушења Додика, тј. да тако буде уклоњена кључна баријера за централизацију БиХ.

ОПАСНОСТ И ШАНСА У томе нису успели. БиХ је остала на маргинама америчке пажње а нови талас анти-РС вируса се није проширио. Део локалних капацитета САД на Балкану био је ангажован против Додика, али се Вашингтон за читаву комбинацију није загрејао, односно није ка РС усмерио озбиљне ресурсе који би проузроковали по нас опасне последице. Уз америчку незаинтересованост за нас, у томе је немалу улогу одиграло и умеће Бањалуке да изнијансирано делује. Додик има слуха за глобалне игре моћи те зна како да комбинује непоколебљив државотворни став са разумљивим језиком за оне који нису острашћено антисрпски оријентисани. Настоји да – док се упорно супротставља онима који кидишу на РС – са моћнима избегава фронталне сукобе. Уз помоћ интересног повезивања и персоналног лобирања, Бањалука је у САД успела да спречи да деловање непријатеља РС изроди по нас опаке плодове, тј. да доведе до целовитог ангажовања Вашингтона против РС.
У томе су значајну улогу имали људи као што је шеф Представништва РС у САД Обрад Кесић, који добро познају америчке прилике и политичке релације. А Србима је на руку ишло још нешто. То је плима исламистичког екстремизма на Блиском и Средњем истоку, и озбиљна умешаност балканских (БиХ, Албанија и КиМ) муслимана у таква дешавања. САД су несумњиво користиле исламисте за своје геополитичке циљеве, али сада су им се ствари отргле контроли. Тако су балкански муслимански екстремисти од употребљивог оружја постали озбиљна опасност. Стога је у Вашингтону све присутнија и свест да је БиХ са сувише ослабљеном РС потенцијална исламистичка бомба у срцу Европе. РС тако, уз вешто лобирање у земљи у којој много тога може и да се купи (осим када се ради о америчким геополитичким приоритетима) има шансу да изгради позицију нужног фактора баланса у БиХ како се и тамо не би догодила исламистичка поплава опасна по Запад. Изузетни односи Републике Српске са Израелом додатно доприносе таквом (за сада још тек могућем) развоју догађаја.

ПРАГМАТИЗАМ И ХРАБРОСТ Америка, која нам је 90-их година много наудила, за нас и даље може да буде јако опасна, али је, срећом, за нас углавном незаинтересована. Уз то је толико прагматична да је мање оптерећена антисрпском инерцијом из прошлости од ЕУ. Убеђена је да је суштински постигла своје, што нам отвара простор за бар тактичке добитке ако се активно ради. Додик је то изванредно уочио и у складу са тим поступа. Но, темељ његовог деловања је жестока одбрана интереса РС, а не њихово жртвовање. Како је неко својевремено рекао, ваља нам се довијати да опстанемо, а не да пропаднемо. У том духу Бањалука је вољна да сарађује, али није спремна да ради добрих односа са било ким негира себе. Чему онда добри односи?
То питање се, ако се окренемо уназад, често у Србији не поставља, односно срља се из крајности у крајност. Олако смо улазили у сукобе са моћнима, као што смо у наредној фази давали прекомерне уступке. А око неких ствари су уступци, какве год последице биле ако их не учинимо, неприхватљиви. Пре свега, Србија не сме (1) да прихвати успостављање власти Приштине над севером Косова те (2) да призна квазидржаву Косово; (3) не сме да се дистанцира од Русије; (4) не сме да занемари своју улогу гаранта Дејтонског споразума.
Изузев прве тачке, где су САД на истим позицијама као и Немачка или Велика Британија, у другим питањима постоји по нас повољна разлика. Када се ради о Русији, Вашингтон нас сматра тотално небитним. Своју политику усмерену против Москве, како се тамо мисли, нити ће успешније реализовати ако од ње одвоји Београд, нити му је проблем што се тако нешто није догодило. Другачије ствари стоје са Берлином. Он на целу ствар гледа не са делотворног, већ са психолошко-пропагандног аспекта. Када је већ Немачка прогутала горку пилулу и себи науштрб прихватила да води антируску политику, Берлину због домаће и европске јавности смета што то не учини и мали Београд. Опет, Америци је било битно да дисциплинује Немачку, јер би без њеног учешћа америчка источна политика била озбиљно хендикепирана, док Београд ни не примећују, нити су, практични какви већ јесу, спремни да губе и минут свог времена са нама у вези са тим. Ако пристанемо да се окренемо против Русије (што би за нас било равно самоубиству) то би САД поздравиле, али и ако РС и Србија то не учине, макар за сада томе се не придаје неки нарочити значај.

ПОПОВИЋ И ДОДИК Официјелни Београд овога треба да буде свестан. Уосталом, и да је другачије, Американцима и свакоме другом треба јасно рећи шта су наши интереси и које линије нећемо прећи. Упоредо, треба тражити све могуће модалитете да се са САД сарађује. Такав приступ, налик ономе који упражњава Бањалука, током дешавања пре, после и за време Молитвеног доручка у Вашингтону, карактерисало је деловање Ненада Поповића, председника новоосноване Српске народне партије (СНП). Он је, не скривајући своју рационално (економски, историјски, геополитички) утемељену проруску позицију и позитивни српски национализам, али и исказујући спремност да се, где год то није у колизији са нашим интересима, кооперативно постави према стремљењима САД – успео да отвори многа врата у Вашингтону и наиђе на доста разумевања за наша очекивања. Запањујуће много, и да се не ради о лидеру младе и још ванпарламентарне партије. Ово треба да буде путоказ генерално за нашу политику према САД.
Речено у вези са Додиком и Поповићем је доказ да се и са Американцима може у некој мери радити. Недавна прошлост са њима нам је болна, али интереси из садашњости су ипак на првом месту. А што бисмо ми много причали са ЕУ чије водеће чланице су се показале као експозитуре Вашингтона кад год он пожели да тако буде? Знамо где је права адреса на којој се креира основни ток ЕУ спољне политике и ту треба тражити неку корист за Србију. Берлин је битан за економију и нека друга питања, али о стратешким стварима за наш национални опстанак треба покушати да се нађе сигурносни вентил у Вашингтону. Са Немачком смо покушали и резултат је негативан. Не значи да ће бити позитиван са Американцима, али немамо шта да изгубимо.
Осим поводом Косова, делује ми да није сасвим нереално да нешто урадимо са САД, а када је оно у питању, ту морамо да се понашамо као Додик у вези са РС. Ако се ради макар о одбрани минимума наших интереса, да се затворимо у бункер па шта буде нека буде, али паралелно да тражимо оне са којима можемо да сарађујемо трудећи се да добијемо што мање активних противника. Косово сада мало-помало дајемо и без покушаја сарадње са САД. Проблем је у нашем дефетизму, а не у томе са ким покушавамо да умањимо штету. Да је тако, да поновим, показује нам од Београда много национално свеснија братска Бањалука.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Гос, Драгомире Србија нема државотворне снаге. Те снаге полако су
    уништаване од стварања СХС државе. Ове снаге које снагом пропаганде владају србијицом. Шта ова преображена номенклатура може жели урадити за Србију и српски народ комплетно када им је саветник Блер,пријатељ Бајден и ФРАУ Меркел, ту нема државо-творне политике већ поданичке. Космет отписан,потписан у Бриселу.
    Нетреба дасе лажемо сањамо о државо-творности од оних који на седницу владе доде ХЕЈ пријатеља Кирбија није шала имати ту слободу Гос, Драгомире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *