Почетна / Економија / Демонтажа труле грађевине

Демонтажа труле грађевине

Пише Момир Булатовић

Вјероватно Грчка неће напустити еврозону, јер јој то и није проглашен циљ, а сасвим сигурно неће објавити банкрот, као што то није урађено ни у много горим финансијским приликама прије више од двије године. Из тога слиједи логична претпоставка да ће се расправљати о репрограму доспјелих обавеза, и то на бази формуле коју је предложила грчка влада

Одавно прежаљена и помало заборављена – Грчка се поново вратила у средиште свјетске пажње. Разлог – недавна убједљива побједа „Сиризе“, експресно формирање владе на челу са харизматичним Алексисом Ципрасом и реализовање предизборних обећања. Она су јасно и недвосмислено садржана у (већ чувених) 40 тачака, које су бирачи прихватили и, својим гласовима, претворили у званичну владину политику. То, дакле, није више прокламација мале љевичарске партије са списком лијепих жеља и лажних обећања, већ програм владе једне значајне чланице Европске уније. Многи су ове једноставне чињенице доживјели као предворје хаоса. Ту се не мисли на просјечног грађанина Грчке, јер је њему све ово отворило наду и вратило понос, већ на оне на које је ова политика адресирана.

40 ТАЧАКА СИРИЗЕ Иза поменутих 40 тачака програма „Сиризе“ крије се читав нови државни и економски систем, који је искрено обрадовао све љевичаре у Европи. Многи су већ изјавили да ће бити веома тешко, у одређеном времену и у што већем обиму, остварити залагања из овог програма. То може бити тачно, али не мора да умањи значај овакве прокламације и предстојеће борбе. Истински љевичари се нису устезали да буду реални и да траже немогуће.

У првој тачки се тражи ревизија јавног дуга и поновни преговори о каматама, као и суспензија исплате док привреда не оживи и док се не врати запосленост. У другој се захтијева од Европске уније да промијени улогу Европске централне банке, тако да она финансира државе и програме јавних улагања. Иако су готово све тачке програма везане уз прерасподјелу са циљем остваривања већег степена социјалне правде, чак њих шест се непосредно односи на свијет финансија, чиме се сугерише основни узрок свих досадашњих невоља. Поред двије претходно поменуте, предвиђено је и усвајање пореза на финансијске трансакције, забрана спекулативних финансијских деривата и борба против тајних мјера банака и бијега капитала у иностранство. Коначно, као посебна посластица, тражи се „национализација банака“ (тачка 18).

Сви који се разумију у свијет финансија знају да је у питању бомба која се поставља под саме темеље система, а они који су нарочито посвећени изучавању владајућег економског и финансијског хаоса срећни су што је, коначно, неко то и урадио.

Када је премијер Ципрас, оснажен за помоћ Јаниса Варуфакиса, свог упечатљивог и образованог министра финансија, обишао европске престонице и изнио своје захтјеве, видјело се да није у питању никаква шала. Тим прије што су обојица, иако неконвенционално одјевени и са манирима од којих су се та „света“ мјеста одвикла, иступали цивилизовано, аргументовано и без јавних уцјењивачких намјера. Након разговора, на прес конференцијама, осјећала би се нова атмосфера јер се, поред уобичајених бесмислица, могла разабрати и сама суштина проблема.

[restrictedarea]

Прве реакције из престоница ЕУ и саме Европске комисије биле су дипломатска фраза: „Ми поштујемо вољу грчког народа, али Грчка мора да настави да испуњава преузете обавезе да би добила наредну траншу економске помоћи.“ Вјероватно су и они који су изговарали овакву бесмислицу били свјесни њене контрадикторности. Тешко је, наиме, повјеровати да чак ни европске бирократе не схватају да је воља Грка, изражена на изборима, управо таква да не желе и неће да уваже обавезе које је претходним владама, силом и уцјенама, наметнула омрзнута Тројка. Са њом, из сасвим оправданих и схватљивих разлога, нова грчка влада ни не намјерава да се састаје, а камоли да преговара.

У свом првом обраћању парламенту, премијер Ципрас је, убједљиво и одлучно, поновио позицију своје владе. На начин који мора да изазове симпатије, наговијестио је да ће тражити ратну одштету од Њемачке (у износу од 160 милијарди евра) али и недвосмислено и трезвено, остатку ЕУ понудио преговоре и договор око рјешавања дужничке кризе своје државе, тако да се Грцима врати достојанство и украдена социјална правда, а доспјеле кредитне обавезе вежу уз економски опоравак и пораст БДП-а.

Будући да је, дакле, у питању једна од топ свјетских тема са великим бројем учесника и скупова, она ће се развијати на начин који ће тешко моћи да испрате дневни листови. Биће ту разноразних изјава, дипломатских маневара и новинарских ексклузива. Али, оно што је најважније из досад заузетих позиција јесте да ће бити озбиљних и тешких преговора и, надамо се, који се неће одвијати у наметнутом временском шкрипцу. „Печат“ је годинама пратио узроке и развој дужничке кризе држава са тзв. периферије ЕУ, посебно нама драге и пријатељске Грчке. Стога се искрено нада да ће нова грчка влада успјети да, борећи се за права своје државе, покаже свијету ружно лице Брисела и натјера га на промјену понашања.

КРАТКА ИСТОРИЈА Крајем 2009. године инвеститори су изразили бојазан да Грчка неће моћи да одговори својим нараслим финансијским обавезама. Она је и одраније имала висок ниво дуга у односу на БДП, а констатован је и низ „структуралних“ проблема. У ствари, грчка економија је била нарочито погођена свјетском финансијском кризом. Привреда је била презадужена, а сектор грађана су успјешно пљачкале банке, претежно из Њемачке и Француске. У априлу 2010. објављени су подаци о три одвојене кварталне рецесије и порасту јавног дуга у односу на БДП. Агенције за рејтинг су оквалификовале грчке државне обвезнице као опасне за улагање. Приватни инвеститори нису више жељели да их купују. Камата на ове папире је почела да расте, као и трошкови осигурања. У претходној години дуг је износио 127 одсто БДП-а Грчке, а у тој је нарастао на 146 одсто.

У мају 2010. године чувена Тројка (ЕК, ЕЦБ, ММФ)  Грчкој је одобрила зајам за извлачење из банкрота у износу од 110 милијарди евра, али уз обавезу примјене строгих мјера штедње и приватизацију јавне имовине. Средства су имала бити исплаћена у траншама, до јуна 2013. и уз сталну контролу и оцјењивање Тројке. Грчка је, под тим условима и контролом, прихватила и другу траншу „помоћи“ тешку 130 милијарди евра, укључујући и 48 милијарди за докапитализацију банкарског система. Она је била потребна јер се рецесија погоршавала, а влада је каснила са примјеном обавеза преузетих првим споразумом. Други програм помоћи је, коначно, ратификован од обје стране у фебруару 2012. у укупном износу од 240 милијарди евра, које ће бити исплаћиване у редовним траншама до децембра 2014. године.

Али, како је стање бивало све теже и теже, Тројка је, у децембру те године, дозволила грчкој влади да се ослободи великог дијела дуга, и то на штету приватних инвеститора, оних који су њене обвезнице куповали на берзи. Поједностављено, у односу на њих и уз благослов Тројке, Грчка је фактички обавила банкрот, иако га није објавила. Инвеститори су пристали на споразум који им је ондашња влада понудила, а који се у крајњем свео на то да су добили повраћај од пет евра на сваких уложених сто евра у куповину грчких државних обвезница. Тада је читава операција прослављена и оцијењена као „храбар“ и „промишљен“ потез. Тројка је наставила да мучи владу, а Грчка је, будући да је била „спасена“, пала у заборав.

Ова држава се појачано задуживала продајом својих државних обвезница. Како је расла задуженост, ризик од невраћања кредита је бивао све већи. То је значило да су и камате ишле нагоре (све до 18 одсто) али то никоме није представљало проблем. Банкари воле ризична улагања, зато што воле високе камате. Грчки вриједносни папири су били осигурани (чувена америчка АИГ) по испробаном монолајн систему. Зараде су, дакле, биле велике, а ризик никакав. Посебно ако се пође од претпоставке да ће Европска централна банка, у крајњем, бити гарант посљедњег уточишта.

Ове обвезнице су велике америчке и европске банке „везале у снопове“ са осталим папирима који обећавају високе профите и продавале их другима и међусобно. То је тзв. ЦДС (credit default swap) финансијски дериват који је директно узроковао свјетску економску кризу. У таквом хаосу, већ одавно се не зна ко је коме шта продао, колико ко коме дугује и шта је стварна садржина ЦДС деривата. Стога, ако би се грчке државне обвезнице и формално прогласиле безвриједним (што стварно и јесу биле) то би неминовно срушило цијелу кулу од карата. Обвезнице грчког државног дуга могле су бити стављене у залогу за новац уложен у лондонском Ситију (спорови се рјешавају по законима ВБ) а затим препродате на Вол Стриту (за који важе правила САД). Уколико би Грчка прогласила банкрот и/или напустила еврозону, њене обвезнице, које су у снопу са бројним другим, контаминирале би деривате (ЦДС) много већег износа од њеног дуга. Више се не би вјеровало ни обвезницама које садрже дуг Шпаније или Италије и… ланац би пукао. У кули од карата, што данас јесте глобални финансијски систем, извлачењем једне, падају и све остале карте.

Управо у томе се и налазио основни мотив радњи на које је Тројка натјерала Грчку. Али, истовремено, иако потпуно ван својих намјера, она је указала и на значај Грчке у систему чији је она тек омањи дио, али и карика која држи ланац у цјелини. Паметни и вјешти преговарачи, а вјерујемо да ће се Ципрас и Варуфакис таквима показати, могли би се окористити овим искуством.

ПРЕДМЕТ ПРЕГОВОРА Неки амерички аналитичари предвиђају (прижељкују) да би се преговарачи, влада Грчке и Европска комисија, могли наћи у улози актера игре зване „chicken“. То је она сулуда америчка забава у којој двојица возача, из супротних праваца, јуре великом брзином истом возном траком. Постоји могућност да се сударе и обојица изгину, или да један возач скрене и избјегне удес, препустивши противнику да прође траком. Е, тај који попусти (и спаси обојицу од губљења главе) кукавица је, односно пиле (chicken).

Ипак, много је вјероватније да ће преговори бити смиренији и да ће резултирати компромисом. Вјероватно Грчка неће напустити еврозону, јер јој то и није проглашен циљ, а сасвим сигурно неће објавити банкрот, као што то није урађено ни у много горим финансијским приликама прије више од двије године. Из тога слиједи логична претпоставка да ће се расправљати о репрограму доспјелих, обавеза и то на бази формуле коју је предложила грчка влада. Издавање обвезница чија се исплата везује уз остварење одређених услова није честа, али у досадашњој економској пракси није ни потпуно непозната појава. На примјер, Њемачкој је послије Другог свјетског рата дозвољено да своје обавезе према кредиторима стави у зависност од оствареног спољнотрговинског суфицита. Значи, није плаћала своје дугове све док није остварила економску могућност за то. На исти начин је Велика Британија вратила дугове Америци, будући да јој је, током рата, Америка заиста помагала, али је сваку помоћ уредно фактурисала и третирала као одобрени кредит. У новијим временима, познат је примјер Аргентине која је годинама одлагала исплату дугова повезаних са инфлацијом, а исплаћивани су уз услов достигнуте стабилизације потрошачких цијена. Стога, копља се неће ломити око тога „да ли“, него „како“, на који начин. Постоји још и низ техничких питања која могу бити битна за преговараче, али не и за читаоце „Печата“.

Посебно важно ће бити питање промјене услова наметнутих од Тројке. Један од најтежих („мјере штедње“) јесте да Грчка у овој години мора да оствари примарни буџетски суфицит од 4,5 одсто БДП-а, и то на бази повећаних пореских прихода у истој величини као и буџетски суфицит. Да би се схватило колико је то сурово, треба указати да само Њемачка у еврозони има буџетски суфицит, и то у износу од два одсто свог БДП-а. Ципрас је најавио да би прихватио да буџетски суфицит буде одређен на један одсто БДП-а, чиме би обезбиједио већи простор за јавну потрошњу и остварење свог програма.

Наредна тема ће бити управљање грчким дугом. Готово половина је под старатељством Европског фонда за финансијску стабилност, формираног да би се ЕУ борила са финансијском кризом. Услови су прилично великодушни. Ови се дугови неће отплаћивати прије 2020. уз каматну стопу од свега 1,5 одсто. Пошто се главница не враћа, Грчка је дужна да плаћа камату на камату, а то је већ подложно преговорима. Коначно, могуће је искористити „лаки новац“ којим Европска централна банка и њен први човјек, Марио Драги – звани „Базука“, засипа банкарски систем. Тако, ултрајефтиним новцем, може се извршити репрограм досадашњих кредита и свести каматна стопа на минималну величину. Такво репрофилирање кредита није далеко од предлога који је изнио министар Варуфакис, а који је наишао на почетно одбијање.

Договор неће бити лак, али је могућ. Он ће дати времена грчкој влади да покаже шта зна и колико може. Њена успјешност ће ојачати крила и „Подемосу“ у Шпанији и бројним незадовољницима садашњом Европском унијом. Успјех Грчке у борби са оваквом ЕУ успјех је Европе и вриједности на којима би требало да се она заснива, али и неопходна лекција бездушној бриселској бирократији.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *