Почетна / Свет / Да ли је „исламофашизам“ нова превара Запада?

Да ли је „исламофашизам“ нова превара Запада?

Пише Зоран Милошевић
Француски премијер Мануел Валс обећао је да ће његова влада учинити све да заштити Јевреје од „исламофашиста“, јер Француска последњих година доживљава експлозију антисемитизма који спроводе исламисти. И у обраћању поводом напада у Копенхагену, Валс је, гостујући на државној телевизији, нагласио да је главни непријатељ државе „исламофашизам“. Ова опасна оптужба преко медија проширена је планетом

Треба рећи да ово није први пут да западни политичари користе кованицу „исламофашизам“ да би означили непријатеља против кога се треба борити – користили су је и током агресије на СР Југославију 1999. године, само у контексту српског фашизма, али и после напада на „Куле близнакиње“ у Њујорку, 11. септембра 2001. године. Тада је појам – кованицу „исламофашизам“ искористио председник САД Џорџ Буш у званичном обраћању нацији. Амерички лист „Вашингтон тајмс“, у чланку „То је фашизам“, који је потписала редакција, поставио је знак једнакости између „филозофских погледа Хитлера, Мусолинија, лидера империјалистичког Јапана и других фашистичких режима“ и филозофије Ал Каиде, Хезболаха, Хамаса и многих других типова исламизма у свету. Појам је потом популаризован од стране америчких новинарâ на челу са Кристофером Хитченсом. На пример, „Вол стрит џорнал“ је августа 2006. године објавио  чланак под називом „Исламофашизам“ (Islamofascism) објашњавајући да је кованицу први пут употребио француски писац (етнички Јеврејин) Максим Родинсон (1915–2004) којим је окарактерисао револуцију у Ирану 1978. године. Родинсон је био марксиста и олако је делио етикете „фашистички“ сваком покрету коју му није био по вољи. Eвропски левичари су му такође захвални за осмишљавање појма који данас радо користе да би јавности представили непријатеља против кога се треба борити. Потом је на најважнијим универзитетима у САД организована „Недеља борбе против исламофашизма“ током које су приказивани документарни филмови и дељена је литература о радикалном исламу и исламским терористичким организацијама.

 

Лепљење етикете Родинсону је кованица „исламофашизам“ послужила да повуче идеолошку паралелу између савременог исламског екстремизма и фашизма или националсоцијализма почетка 20. века. Он је у чланку за француски „Монд“ написао да покрети Хомеинија и Муслиманске браће представљају једну од форми фашизма. Потом је појам искористио професор са Калифорнијског универзитета, Мајлзи Рутвен, у чланку од 8. септембра за часопис „Индепендент“. Додатну важност (и легитимитет) дао му је и познати геополитичар Френсис Фукујама 2002. године тврдећи да садашњи „сукоб цивилизација“ није једноставна борба са тероризмом и није борба са исламом као религијом и цивилизацијом, већ највероватније борба са „исламофашизмом“, тј. радикално нетолерантном и антисавременом доктрином која негира западне вредности и која се проширила у многим исламским државама.

[restrictedarea]

Популаризатори ове кованице користили су следећи аргумент. После Другог светског рата термин „фашизам“ је изгубио свој етно-расни садржај и представљао је сваки тоталитарни систем или идеологију који су проглашавали првенство било које групе људи над другим људима, негирао је демократију, плурализам, слободу штампе итд. Типични представници овог тоталитарног мишљења су они који мрзе Запад, Јевреје, људе нетрадиционалне сексуалне оријентације, а притом су склони теоријама завере и спремни да лако правдају насиље у име циљева који оправдавају средства. Према неким истраживачима, један од најважнијих теоретичара радикалног ислама је Египћанин Сејид Кутуб, који је био под утицајем француског фашистичког филозофа Алексиса Кареља.

Најскандалознију оцену ислама ипак је изнео холандски политичар Герт Вилдерс, који је рекао „да постоји само један ислам – тоталитарно-фашистички“ и упоредио Куран са књигом Адолфа Хитлера, Мајн кампф. Алжирски писац Буалем Сансал сматра да  исламизам и националсоцијализам имају много заједничког: тежњу да загосподаре не само умовима људи већ и територијом, као и идеју уништавања свих који се не потчињавају идеологији.

Познати неоконзервативни амерички историчар ислама и експерт за тероризам, Данијел Пајпс, коментаришући полемику око кованице „исламофашизам“, написао је да овај појам доводи људе у заблуду и препоручио коришћење појма „исламисти“. Нобеловац Пол Кругман тврди да је кованица „исламофашизам“ само чиста пропаганда, а Бенџамин Данијел, и политиколог Норман Финкелштајн сматрају да је бесмислена.

Савет за америчко-исламске односе жалио се на коришћење ове кованице, истичући да је она показатељ не рата против тероризма, већ рата са исламом.

Критичари „исламофашизма“, попут руског политичара Јевгенија Примакова, истичу да постоји исламски екстремизам, а не исламофашизам, јер се фашизам гради на национализму. Слично размишља и истраживач ислама Реза Аслан.

Иако су, дакле, критичари појма „исламофашизам“ били у мањини у периоду до априла 2008. године, однели су победу, јер је амерички председник Барак Обама после своје инаугурације забранио да се она користи, „пошто вређа многе муслимане“.

 

Холивуд у Исламској држави Но, најаргументованији став да појам „исламофашизам“ није одговарајући, већ да има конкретно политичко значење, дао је аналитичар Мехди Набивани за иранску новинску агенцију ФАРС њуз ејџенси, написавши да су савремени медији постали авангарда у тумачењу социјалних збивања и чак подстрекачи војних напада. Доказ да „исламофашизам“ није исламски пронашао је у пропаганди „најисламофашистичкије“ државе – тзв. Исламске државе, за коју се, између осталог, везује овај појам. Од самог настанка Исламска држава има снажне медијске наступе, што сведочи и о другој страни погледа лидера ове „државе“. Мноштво страница на Твитеру и објављивање одговарајућих материјала – само су део њихове пропаганде. Главни су спотови, видео-клипови, снимљени квалитетном техником и зналачки. Тако нешто немају ни талибани, ни Ал Каида нити Боко Харам.

Када се анализирају ставови све три терористичке групе, јасно се види да се залажу за очување својих особености, што подразумева и идеолошки поредак. Боко Харам се „прославио“ борбом против образовања девојчица и жена, а Исламска држава исламским репресијама, борбеношћу и насиљем. Стратегија Исламске државе је насиље, које допуњују маштовитим, личним схватањима.

Масовно ширење кратких филмова са ставовима Исламске државе (и других овде поменутих групација) отвара питање: Зашто ова организација примењује филмске технике и технологије? Зашто њени пропагандисти пишу (одличне) сценарије и толико се труде да у холивудском стилу сниме документарце високог квалитета? Зашто је њихова главна тема кажњавање људи? Зашто се акценат ставља на насиље? Зашто су кажњеници увек грађани САД, Велике Британије, Јапана, а однедавно и Русије и Јордана? Зашто су раније примењивали одсецање глава, а сада спаљивање живих људи? Зашто се променила одећа ових исламиста, а сада и њена боја? Коме су намењени ови филмови, против кога су усмерени и коју идеју пропагирају?

Потпуно је јасно да ови филмови не доносе симпатије Исламској држави, па се овде отвара крајње логично питање: Зашто би снимали филмове високог квалитета који окрећу јавно мњење против њих самих?  И, на крају, главно (реторичко) питање: Да ли је њихова сврха да код гледалаца створе страх од екстремних облика насиља, од „исламофашизма“, али и од целокупног ислама?

 

Коме служи Исламска држава? Исламска држава удара по јединству и интеграцији муслиманских држава и потенцијално може изазвати слом најмање две независне исламске земље (Сирије и Ирака) а забија и клин између сунита и шиита, заборављајући главног непријатеља муслимана – Израел. Такође, неопходно је рећи да највећу корист од постојања овог монструма  (Исламске државе) има Запад. Она је изазвала тектонске поремећаје у политикама низа муслиманских земаља, који без њеног постојања не би били могући. На другој страни, Турска, Катар, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија помажу Исламску државу, што распаљује рат у региону, док Израелци спокојно посматрају како се сваким даном топи снага муслиманских држава. Зато се стварни режисери филмова ове организације налазе на Западу, тачније у САД, а они профитирају од сцена казни Исламске државе.

Још један аргумент у корист ове истине. Иако су се САД трудиле да прикажу Хамас и Хезболах као терористичке организације и да их као такве уврсте у одговарајући списак, то им није пошло за руком, јер ове партије нису биле сурове и нису „производиле“ мрачне сцене насиља. Насупрот томе, обе су имале репутацију ослободилачких покрета који теже да сачувају свој идентитет и добре представе о исламској култури.

Сада, после „Шарли ебдоа“ и слика одсецања глава и спаљивања живих људи од стране Исламске државе, Запад може да тврди да ислам представља „апсолутно зло“, односно да се ради о „исламофашизму“. Суштински, овде је неважно кога Исламска држава убија, да ли возача камиона који неправилно преноси ајете из Курана, новинаре „Шарли ебдоа“, или јорданског пилота. Свако, из било које земље, може постати њихова жртва, важно је само да се убиства припишу припадницима ислама. Одатле је корак до закључка да ће свет потонути у невероватно насиље, осим… осим ако тај исти свет, а посебно муслимански, не буду контролисале САД и Европска унија. После Исламске државе, подсетимо, више нико не поставља питање о неоправданости присуства Запада на Блиском истоку. Напротив. Запад се сматра спасиоцем од „злих исламофашиста“.

Смисао филмова Исламске државе је да поруке које они шаљу стигну не само до немуслимана већ и до муслимана и подстакну их на мисао „да док постоји ислам, опасност је ту и прети свима, јер је та религија носилац деструктивности“. Управо то је порука и карикатура „Шарли ебдоа“. Све се, дакле, ради да се људи уплаше од ислама, а томе доприноси и употреба појма „исламофашизам“.

Максим Родинсон

Максим Родинсон је француски марксистички историчар и социолог, познат по томе што је међу првима на Западу применио марксистички поглед на свет у истраживању ислама као религије. Родио се у сиромашној пољско-руској породици Јевреја, који су дошли у Француску из Руске империје. Његови родитељи су се учланили у Комунистичку партију 1920. године, а потом узели држављанство Совјетског Савеза 1924. године. Погинули су у Освенциму 1943. године. Сам Максим био је члан Француске комунистичке партије (1937– 1958) али је искључен због критике стаљинизма. Године 1940. послат је од стране Француске у Дамаск да ради у тамошњем институту и тако је избегао Холокауст.

У својим истраживањима Родинсон је оповргао усвојени стереотип да је ислам препрека за развој капитализма, а са друге стране раширено уверење међу муслиманима да је њихова вера извор равноправности. Истицао је да се исламски свет потчињава јединственим економским и социјалним законитостима, истим за све државе. Између осталог, објавио је књиге: „Мухамед“ (1960) и „Ислам и капитализам“ (1966).

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. … да није тај ИСИЛ – из Тависток (где је заправо „Таби“ име `мудраца` ?) `кухиње` ? И Нострадамусов „Chyren Silen “ ?

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • KAD JE ZAPAD U PITANJU, NE TREBA GLEDATI STA PIŠU VEĆ ŠTA RADE.SJETIMO SE BOMBARDOVANJA REPUBLIKE SRPSKE A POSLE I SRBIJE A SVE POD IZGOVOROM DA SPASE HUMANITARNU KATASTROFU,A ONI UBIJAJU DECU RUŠE MOSTOVE GAĐAJU RADIO TELEVIZIJU, VOZOVE I DRUGE CIVILNE OBJEKTE.“DALEKO IM KUĆA OD NAŠE“.
      P0ZDRAV NIKOLA RAMBAT

      Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *