Бунт против распродаје државне имовине

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Са јачањем „Сиризе“ и у Словенији расте отпор брзоплетој приватизацији државних фирми по диктату Комисије ЕУ. Супротстављање Тројкиној политици штедње уродило је масовним потписивањем петиције „против приватизације“, коју је иницирао и први потписао познати словеначки економиста, др Јоже Менцингер

Економска катастрофа по рецепту омражене ЕУ Тројке није довела само до победе „Сиризе“ у Грчкој већ је подстакла нови талас отпора политици „стезања каиша“ и свеопште штедње и у многим другим европским државама које муче исту муку као и Грци због (од стране Немачке) диктиране политике враћања дугова по сваку цену. Покрет против немачког форсирања штедње узима маха и у Словенији, која је још 2012. године била виђена као „следећа Грчка“, дакле још једна од посрнулих ЕУ држава којој треба издашна финансијска помоћ како би избегла банкрот. Службена Љубљана је у последњем тренутку заобишла тзв. „грчки сценарио“ (долазак бриселске Тројке од чијих мера сви стрепе) али се заузврат обавезала да ће продати последње комаде „породичног блага“ – профитабилна предузећа која су још увек у државном власништву, попут „Телекома“ и „Триглав осигурања“, али и она у дубоком минусу, као што је љубљански аеродром, медији (дневни листови „Дело“ и „Вечер“) и презадужене банке на челу са Новом љубљанском банком…

 

СИРИЗИН ПОДСТИЦАЈ Посао који је започела (претходна) влада Аленке Бартушек сада приводи крају нови тим министара предвођен премијером Миром Цераром. Испоставило се да су главни интересенти за куповину добростојећих фирми, а пре свега словеначког „Телекома“ (у чијем саставу је и највећи оператер мобилне телефоније, „Мобител“, те понуђач кабловске телевизије и оптике, СиОЛ) немачке компаније; једна је већ пазарила престонички аеродром 2014. године. Када је на ред стигла и друга „роба“ („Телеком“, медији) пажња јавности се окренула дешавањима у Атини због успона „Сиризе“, чији је шеф Алексис Ципрас протекле године боравио у Љубљани како би подржао словеначке колеге из новоформираних левичарских партија. Са јачањем „Сиризе“ и у Словенији расте отпор брзоплетој приватизацији државних фирми по диктату Комисије ЕУ. Супротстављање Тројкиној политици штедње уродило је масовним потписивањем петиције „против приватизације“, коју је иницирао и први потписао познати словеначки економиста, др Јоже Менцингер. Свој потпис је путем интернета у рекордном року дало преко 13 000 грађана, међу којима предњаче многа позната имена, не само из академских и уметничких кругова.

[restrictedarea]

„Продаја је мењање робе за новац; продавац најчешће постави цену коју купац прихвати или не. Цена и размена би требало да буду правичне, али такве су једино ако је продаја добровољна и ако купац и продавац мисле да им продаја користи. У случају актуелне продаје словеначке имовине – није тако. Цену намећу посредници који су повезани са купцима и имају корист од продаје. Већина становништва, дакле прави власници (државне) имовине, сматрају да је таква продаја штетна и зато је одбацују. И власт сумња у корист од продаје, али тврди да мора да прода јер је то обећала европским властима и финансијским тржиштима. Зато продаја нипошто није поштена, ни доборовољна, нити користна. Уистину не продајемо само предузећа, него остатке привредног суверенитета. Зашто смо се онда осамостаљивали? Да бисмо ми али и наша деца постали јефтина радна снага мултинационалки? Влада тврди да нас на овакву распродају (државне имовине) присиљава велики дуг, да ће продата предузећа пословати ефикасније јер ће их купити ‚стратешки партнери који ће после куповине обезбедити сигурност радних места‘, те да једино приватизација може онемогућити мешање политике у пословање предузећа; најзад, власт тврди да је тачку на дилеме о продаји ставила прошлогодишња одлука парламента који је потврдио продају. Али Европска комисија нема право да се меша у наш правни ред, и још нарочито нема право да захтева ‚приватизацију‘, а управо то нам ради, пре свега због наше сервилности. Страни и домаћи шпекуланти, који профитирају таквом продајом, покушавају да нас заплаше тврдњама да ћемо, ако одбијемо продају – наљутити тржишта капитала и изгубити кредибилност; то су два испразна и трула аргумента страних и домаћих мешетара. Њих много више од таквог неуспеха Словеније брине њен успех, јер им квари маржу. Нема економских разлога за овакву распродају државног иметка. Финансијска средства, добијена досадашњим задуживањем, довољна су за отплату дугова. Приливи у буџет су већи него прошле године, па вишак на текућем рачуну остаје једнако велик. Шупље су тврдње да ћемо новац од продаје потрошити само за смањење дуга; свеједно је да ли ћемо га потрошити за смањење дуга или за покривање мањка, само је редослед рачунских операција другачији, док је резултат исти. Бесмислена је и прича о ‚стратешком партнерству‘ и ‚стратешким власницима‘. Партнерске односе успостављају равноправни субјекти. Када предузеће продамо, оно постане власништво купца. Обећања о ‚очувању радних места‘ – то је шарена лажа; накупац ће прилагођавати запосленост максимализацији свог профита, што је и нормално. Још горе је ако су накупци фондови, јер они се упуштају у продају само зато да би продали даље. Распродаја је заправо наметнута идеолошка експропријација, која би требало да осигура раскид са ‚прљавом‘ социјалистичком прошлошћу, у којој су била изграђена предузећа која сада распродајемо; таква распродаја ће Словенију поставити уз бок осталих некадашњих социјалистичких привреда, о чијој судбини данас одлучују власници мултинационалки. Предузеће које преузме мултинационалка вероватно постане ефикасније, али друштвени (привредни, социјални, развојни, еколошки…) ефекти нису позитивни, што доказују емпиријске студије таквих процеса у привредама које су раскрчмиле све што се могло продати. Током кризе се баш због тога из некадашњих социјалистичких држава одлило 40 милијарди долара, годишње. ‚Приватизација‘ би требало да спречи непримерено мешање политике у пословање предузећа. Али ствар је у томе да (своја) државна предузећа продајемо – државним предузећима из других држава. Лек за спречавање непримереног мешања политике у привреду је једноставан: владајућа странка, или коалиција – нека престане да се меша! Ми, потписници писма (против распродаје) немамо никакве користи од продаје или не-продаје. Али супротстављамо се распродаји јер знамо да је она, дугорочно, штетна за Словенију. Зато позивамо владу и посланике парламента да то спрече и да пониште прошле године усвојену одлуку о продаји петнаест предузећа. Уочи избора сте непосредно или посредно – баш то и обећавали!“, стоји у петицији која је уручена словеначком премијеру Миру Церару.

СПИСАК Управо ту се крије срж проблема – Словенија је 2012. године, када је држави претила опасност од интервенције Тројке (у облику три представника Брисела који врше улогу „стечајних управника“ наметнутих од стране ЕУ) Европској комисији предала програм где се обавезала да ће продати петнаест државних компанија. На списку су наведени некадашњи „парадни коњи“ домаће привреде („Фотона“, „Хелиос“, „Елан“, Цинкарна Цеље, „Жито“…); уједно, та предузећа чине последње остатке словеначког националног блага које је преживело кризу. За Словенију додатни проблем представља и чињеница де је држава 2007. године ушла у еврозону (домаћи толар је отписан за рачун евра) па стога Народна банка Словеније више нема улогу у креирању монетарне политике. Словенија је до сада послушно следила све смернице из Берлина и Брисела, па је дефицит у државној каси покушавала да смањи снижавањем плата у јавном сектору (пензије се није усудила да дира) што је, уз стална поскупљења, утицало на пад зарада, пензија и других прихода. Све то је жестоко ударило по џепу становништво, које рапидно осиромашује. Ово је један од разлога што је прошле године изостала помпезнија свечаност поводом обележавања 10-годишњице уласка Словеније у Европску унију. Словенија данас није ни бледа слика оне државе каква је била 2004. године, уочи уласка у ЕУ и НАТО.

Породично злато на бубњу

Под паском ЕУ, која је обезбедила новац за спасавање пропалих словеначких банака, службена Љубљана је пристала да распрода преостала предузећа у власништву државе. Први на списку је био Аеродром Љубљана. Купио га је немачки „Фрапорт“. Већински власник „Фрапорта“ је – немачка савезна држава Хесен. После тог сазнања, домаћи медији су прочешљали суштину словеначких обећања датих ЕУ и открили да влада уопште није саставила званичан списак предузећа намењених продаји. Аеродром Љубљана се нашао први на нишану због обећања Церарове претходнице (А. Братушек) која је, у зорту од Тројке, Европској комисији казала да ће међу првима приватизовати нека „боља предузећа“. А управо је Аеродром Љубљана пример такве, добростојеће фирме са високим приходима. У целом том замешатељству боде очи чињеница да су кључне стратешке одлуке о продаји доносили и усвајали приватни фондови (пре свега „Публикум“, „Алта“ и група КД фонд) који су због погрешних одлука државе и одузимања гласачких права Луци Копар преко ноћи постали најважнији власници Аеродрома Љубљана. Уместо да исправи законодавство и Аеродром Љубљана врати под државну контролу, влада Аленке Братушек то није учинила 2013. године, па су поменути приватни фондови међусобно поделили 35 милиона евра колико је Аеродром Љубљана прикупио за изградњу новог путничког терминала, за који је новац обећала и Европска комисија. Потом је тај пројекат стопиран услед приватизације Аеродрома.

„Ниједна држава на свету не продаје свој главни аеродром. У крајњем случају дају управљање аеродрома на концесију, уколико баш не знају да их воде. Али Аеродром Љубљана је последњих година пословао веома добро и имао високе профите,“ упозоравао је Винко Може, дугогодишњи директор Аеродрома. Од продаје првог предузећа са словеначког списка за одстрел омастили су се (за 14 милиона евра) највећи власници Алта фонда – Деан Чендак и Звоне Таљат, обојица на списку 100 најбогатијих Словенаца, а одлично је прошла и држава Немачка, односно њена савезна држава Хесен. Лоше је прошла Словенија, односно њени грађани, који су изгубили профитабилно предузеће а уз то извисили и за нови, више него насушни путнички терминал.

Задуженија од СФРЈ

Словенија се у доба владе премијера Борута Пахора (2008–2011) задужила за 7,7 милијарди долара, што је нешто мање од укупне своте за коју су се задужиле три раније словеначке владе (8,126 милијарди долара). Тако је целокупни дуг државе скочио на 28,75 милијарди евра, што значи да је сваки Словенац данас задужен за око 20 просечних плата. Године 1991, када се Словенија прва одлучила за отцепљење, цела СФРЈ је била задужена за данашњих 18,4 милијарде евра. Словеначки удео у том дугу је био око 16,7 одсто, односно око три милијарде евра. Другим речима, Словенију је скупо коштало не само „осамостаљење“ него и улазак у ЕУ јер се, иако је по броју становника 10 пута мања од некадашње СФРЈ, у протеклих 20 година задужила за 62 одсто више него што су износила дуговања целе некадашње Југославије. Јавни дуг сваког становника некадашње Југославије (дакле, и Словенаца) 1991. године, у „трулој“ држави (како у Словенији и дан-данас радо истичу) износио је 965 долара, односно око 775 евра, док јавни дуг Словеније по глави становника данас, у осамостаљеној и независној држави, износи 14.807 евра, дакле 19 пута више!

Уједно је и број незапослених Словенаца од 91 000 у 1991. години, нарастао до јануара 2015. на преко 124 000. Само током две године (од 2011. до 2013.) број људи који живе испод прага сиромаштва попео се са 254 000 на актуелних 386 000, односно 20 одсто становништва. Више од 40 одсто старијих од 65 година у опасности је да заврши испод границе сиромаштва. Нижи доходак по становнику, у односу на Словенију, имају још само четири државе унутар ЕУ. Словенија је тако постала неславан рекордер у још једној дисциплини – постала је држава у којој сиромаштво, како упозоравају експерти, расте најбрже од свих држава у Унији. Све то су разлози због којих се у Словенији драстично „охладило“ задовољство Европском унијом. Али и у самој ЕУ је незадовољство становника квалитетом живота порасло са 36 на 42 одсто испитаника.

СИРИЗА КАО ИНСПИРАЦИЈА

„Сиризин“ план отписивања грчког дуга подржава и Јоже Менцингер, који сматра да повериоцима ништа друго и не преостаје. Упркос ларми десничарских медија да би то значило да ће и „Словенија изгубити милионе евра“, Менцингер тврди да она неће упасти у још горе привредне проблеме због отписивања грчког дуга. „Још кад смо ‚спасавали‘ Грчку, а уистину немачке и француске банке, знали смо да Грчка неће моћи да отплати дугове. Француској и Немачкој је, наравно, било у реду да хазардирање својих банака пренесу на плећа целе монетарне (евро)уније.“ На питање да ли је праведно да Словенци отплаћују грчке дугове, одговара: „Колико се сећам, тада се радило о гаранцији а не о стварном плаћању. Пошто наше банке нису имале ништа са кредитирањем Грчке, није у реду ни да словеначки држављани отплаћују грчка дуговања.“ И тако посредно спасавају немачке и француске банкаре.

[/restrictedarea]

  микрозайм онлайн виваденьги займмиг кредит оформить займлегкий займ онлайн