Аргументи против ЕУ интеграција

Пише Јован Душанић
Због чега сматрам да је за Србију пут ка европским интеграцијама погрешан и да не одговара нашим националним интересима, тим пре што чланство у ЕУ претпоставља и претходно учлањење у НАТО

Објављујемо излагање на Форуму „Спољнополитички дијалози: државе Западног Балкана на путу ка европским интеграцијама“, одржаном у организацији немачке Фондације „Ханс Зајдел“ и њеног партнера у Србији, београдског Института за међународну политику и привреду (Тара, 10−12 фебруар 2015. године). Канцеларија Фондације „Ханс Зајдел“ у Београду отворена је у марту 2001. године и њени партнери у Србији су: Канцеларија за европске интеграције Владе Републике Србије, Служба за управљање кадровима Владе Републике Србије, Министарство финансија Републике Србије/Управа царина, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Криминалистичко-полицијска академија и Институт за међународну политику и привреду

Сматрам да је за Србију пут ка европским интеграцијама, којим је (безалтернативно) кренула, погрешан и да не одговара нашим националним интересима, поготово што чланство у ЕУ претпоставља и претходно учлањење у НАТО. У исто време, Србија треба да тежи што бољој сарадњи са ЕУ и земљама њеним чланицама, те да преузима многе европске стандарде, али се у реформисању сопствене државе мора, пре свега, ослањати на сопствене снаге.

Тема овог панела гласи: Има ли ЕУ алтернативу за земље Западног Балкана? Пошто имам велике резерве и према самом термину „Западни Балкан“, а сматрајући да су проблеми Србије за нас најважнији, фокусираћу се на питање српског пута ка ЕУропским интеграцијама. С друге стране, више пажње поклонићу и пароли наших политичара да за Србију „ЕУ нема алтернативу“.

ПЕРИФЕРНО ПИТАЊЕ ЕУ Уважавајући назив овога панела како га је дефинисао организатор, рећи ћу да мислим да је питање Србије и уопште проширења ЕУ на овај део Европе једно периферно питање којим се ЕУ озбиљно не бави јер је преокупирана много већим и значајнијим проблемима са којима се суочава и за које не успевају да нађу адекватна решења. У економском смислу, то су забрињавајућа дуготрајна економска стагнација, огромна незапосленост – нарочито младих, брз раст задужености многих земаља чланица, криза еврозоне… а у политичком – најављени референдум у Великој Британији о изласку из ЕУ, победа „Сиризе“ у Грчкој и јачање радикалних политичких опција у већини земаља ЕУ, проблеми у ЕУ везани за миграцију и прокламовану мултикултуралност, хаотична политичка ситуација у суседству (Украјина, Северна Африка, Блиски исток)…

Да је даље ширење периферно питање за ЕУ, јасно говори и чињеница да Европска комисија уместо комесара за проширење сада има комесара за суседство, те да су председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и комесар за суседство Јоханес Хан званично изјавили да за време њиховог мандата неће бити проширења.

Очигледно да је за ЕУ проширење на Србију потпуно неактуелно, другоразредно и периферно питање, а уколико се оно некада и актуелизује, предстоји нам дуг и мукотрпан пут који ће нас водити од другоразредног и периферног питања до другоразредне чланице ЕУ са статусом периферије, у којем се данас налазе наши суседи Бугарска, Румунија, Мађарска и Хрватска.

[restrictedarea]

Већ сада је све очигледније раслојавање земаља чланица ЕУ у неколико концентричних кругова, односно различитих нивоа. У неповољнијем положају налазе се бивше социјалистичке земље, а међу њима нарочито балканске и могло би се рећи, православне државе. Недавно је Карл Билт, министар спољних послова Шведске (и некадашњи високи представник УН и ЕУ у Босни и Херцеговини) изјавио да је Русија 90-их година ХХ века (када је председник био Борис Јељцин) била боља држава него данас (када је председник Владимир Путин) јер је стремила демократији и западним вредностима, а данас стреми православљу: „У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“

Шта Србију чека на ЕУропском путу да би постала другоразредна или трећеразредна чланица ЕУ са статусом периферије?

Прописани критеријуми за пријем у чланство у ЕУ (усвојени на Самиту у Копенхагену 1993. године и допуњени 1995. године критеријумом из Мадрида) прилично су уопштени и недовољно јасни и до сада су неке земље постале чланице ЕУ а да нису испуњавале ни те основне критеријуме. Пример су наши суседи, Бугарска и Румунија, који су пре свега из политичких разлога примљени у НАТО и ЕУ. У исто време, за Србију се тражи не само да испуни услове који су прописани и за друге државе него је изложена сталним уценама и постављању нових и нових услова.

Штавише, када се испуне једни, постављају се нови уцењивачки захтеви. Дуго су нас званичници из ЕУ (али и наши политичари) убеђивали да је пуна сарадња са Хашким трибуналом једини додатни (пред)услов, па када је са тиме завршено, појавио се нови – Косово и Метохија. Када и то „одрадимо“, вероватно ће на ред доћи Војводина, Рашка… Пре два дана могли смо да прочитамо и изјаву Ивице Дачића (коју преноси Танјуг) да је „напредак у европским интеграцијама политичко питање, те да Србија очекује да јој неко приступи искрено, да нема покретне мете и циљеве и да нам се сваки пут, када испунимо неки од циљева, не поставља нови циљ“.

У преговорима о приступању ЕУ Србија још није отворила ниједно од 35 преговарачких поглавља, а за свако отварање, као и затварање поглавља потребна је експлицитна сагласност свих чланица ЕУ. Значи, свих 28 чланица ЕУ мора да буде за отварање и затварање сваког од 35 преговарачких поглавља, те је за завршетак преговора потребно да прескочимо 1960 (28 х 35 х 2) препона, односно да добијемо сагласност свих земаља чланица ЕУ.

Мада је Европски савет још 2013. године одлучио да се отворе приступни преговори са Србијом и убрзо после тога је одржана и прва Међувладина конференција, ми још нисмо у могућности да савладамо прву од 1960 препрека које нас очекују. Пре два дана смо овде слушали од наших саговорника из Немачке да је за отварање Првог поглавља 27 чланица ЕУ, али да једна није сагласна. Незванично, сада отварање Првог преговарачког поглавља блокира Немачка – незадовољна темпом којим тече „нормализација“ односа између Београда и Приштине.

Овога пута нас блокира Немачка, а касније ће то, из неких других разлога, чинити нека друга држава: Холандија, Шведска, Данска, Естонија… И тако укруг. Да не спомињемо суседне државе чланице ЕУ, од којих свака има претензије према нама – питање статуса њихових мањина, решавање граница и слично. Не треба искључити ни могућност (ма колико то сада невероватно звучало) да, када у целости „нормализујемо“ односе са Приштином како то од нас захтевају, нова држава Косово буде пре нас примљена у чланство, те да и од њене сагласности зависи наш ЕУропски пут.

Наша (српска) такозвана елита је оболела од Стокхолмског синдрома…

када се жртва поистовећује са мучитељем, усваја његове разлоге,

правда му побуде, чини све што се од њега очекује,

па и оно што претпоставља да ће надређеном бити по вољи…

Уместо отпора, пасивног ако је активни немогућ,

духовног ако смо војно немоћни и разоружани,

ми гледамо како да уђемо у вољу онима који су нас тукли по глави,

док ретким пријатељима, вољним да нам помогну,

гордо окрећемо леђа, проналазећи им свакојаке мане.

Милован Данојлић

АЛТЕРНАТИВЕ И ПАРТНЕРСТВА Колико ће пут Србије ка ЕУропским интеграцијама трајати и шта ће остати од наше земље и народа (и да ли ћемо то бити уопште ми) када на све уцене и уступке пристанемо, можемо само да претпоставимо. И поред тога, наши политичари нас и даље убеђују како „ЕУ нема алтернативу“, мада би државна мудрост налагала да се не ставља све на једну карту, као и то да се ризици умањују ако се имају увек спремна алтернативна решења. То је губитничка преговарачка позиција, за коју се наше власти већ традиционално опредељују.

Одмах после „српске октобарске револуције“ (2000.) нове власти у Србији су се поставиле у губитничку преговарачку позицију тврдећи да „ЕУ нема алтернативу“ и без резерве нас препустиле на милост и немилост Западу. Уверавале су нас како ћемо сада (после 2000. године) у новом „партнерском односу“ са Западом брзо остварити стабилност и развој, те да то не би било могуће постићи без помоћи Запада и без наше демократске власти. Сетимо се само како су тада нове власти са ниподаштавањем говориле о сарадњи са Москвом и Пекингом. Али у тим новим односима и суверенитет се морао делити „партнерски“ између спољних и унутрашњих актера. Ново „партнерство“ довело је до све већег урушавања суверенитета Србије, спољне регулације и нових облика доминације и уцењивања.

Данас јасно видимо како то ново „партнерство“ није битно изменило однос Запада према Србији, те да за њега није од пресудне важности да ли у Србији има посла с режимом Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Зорана Живковића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића, Ивице Дачића или Александра Вучића. Због тога многима данас све уверљивије звучи тврдња да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.

Сада се држава гради на новим правилима потчињавања, а механизмима спољне регулације репродукује се све слабија српска држава, која поприма карактеристике класичног протектората. Тако су спољни актери (западни „партнери“) постали саставни део унутрашње конфигурације власти, а унутрашњи актери (домаће политичке „елите“) долазе и силазе с власти, у великој мери на темељу спољног легитимитета. Тиме се може објаснити и чињеница да се мање од половине грађана Србије (према последњим истраживањима, 44 одсто − како нас је овде обавестила генерална секретар-ка Европског покрета у Србији) изјашњава за чланство у ЕУ, а да су за то све парламентарне (у Скупштини Србије нема ниједног посланика који је против ЕУропског пута) и већина ванпарламентарних политичких партија.

Због таквог „партнерства“ данас смо, нажалост, сведоци да Србија све више губи политички компас и државно достојанство. Све је видљивије како се Србија, која је формално суверена држава, понаша као протекторат, а већина њених политичких „лидера“ неодољиво подсећа на тужни карневал вазала, док у исто време Република Српска, ентитет у Босни и Херцеговини, која је истински протекторат, у пракси демонстрира већи степен суверености, а њен политички лидер понаша се као државник.

Мада Србија декларативно у својој спољној политици има четири стратешка стуба – два западна (Брисел и Вашингтон) и два источна (Москву и Пекинг) − она се у пракси суштински ослања, тачније речено, везана је за два западна стуба – ЕУ и САД, и сва важнија питања решава уз њихову асистенцију (тачније, по њиховом диктату). Тако смо прихватили да се решавање питања Космета из Савета безбедности (где смо имали подршку Москве и Пекинга) пренесе на Брисел (а суштински и на Вашингтон) где нико нема разумевања за наше интересе и директно ради против њих.

Поставља се једно сасвим логично питање: Како то да су нам важнија два западна од два источна стуба, када ЕУ и САД и у последње две деценије (да се не враћамо дубље у историју и не спомињемо светске ратове и нацистичка, али и савезничка бомбардовања наше земље – тако је српске градове на највећи православни празник Васкрс 1941. године зверски бомбардовала Немачка, а на Васкрс 1944. године наши англо-амерички савезници) отворено раде против интереса Србије и српског народа? Ове земље већ скоро четврт века упорно и доследно раде на дезинтеграцији државе Србије и покушајима гушења Републике Српске. Деведесетих година ХХ века два западна стуба нашу земљу држала су под економским санкцијама, а потом извршила и агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би нам од 2000. године наметнула вођење такве економске политике која је земљу лишавала власништва над најважнијим ресурсима којима располаже и водила је у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе.

Зар не би било логичније да су нам ближе Русија и Кина, које нам бар не одмажу у заштити наших виталних интереса, док у исто време, САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље сталним претњама, уценама и казнама? То постаје још невероватније данас, у новој конфигурацији геополитичке моћи, када се баланс сила померио, а и даље ће се померати, од два западна у корист два источна стуба.

Већ сада земље БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина) дају четвртину глобалног производа, а крајем ове деценије предвиђа се да ће он достићи трећину светског БДП. Кина ће ускоро од САД преузети лидерску позицију у светској економији. Наводећи то, главни економиста Pricewaterhouse Coopers, Џон Хoксворт (у студији: John Hawksworth, The World in 2050) предвиђа да ће „2050. године БДП земаља такозване ‚Велике развијајуће седморке‘, а коју чине земље БРИК – Бразил, Русија, Индија, Кина – те Мексико, Индонезија и Турска, бити за четвртину већи него БДП групе седам садашњих најразвијенијих земаља, такозване Г7 − САД, Јапан, Немачка, В. Британија, Француска, Канада и Италија“.

Међутим, и актуелна српска влада (као и претходне од 2000. године) убеђује нас да „ЕУ нема алтернативу“ без обзира на чињеницу да се на Западу воде широке дискусије о томе да ли ће евро моћи да опстане због огромних економских проблема, у којима су се већ нашле неке земље чланице еврозоне (Грчка, Шпанија, Португалија) а то ускоро може задесити и друге. Ових дана, лидери водећих земаља ЕУ тврде да ће нестанак евра значити и крај ЕУ.

Земље Европске уније суочиле су се последњих година са озбиљном (економском и политичком) кризом и данас се знатно разликују од оних од пре само неколико година. Озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала) није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у којем се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битније променити, а може се поставити и логично питање: Да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан) а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се безалтернативно упутили?

Српски вирус

Водећи савремени српски историчар, академик проф. др Милорад Екмечић, објавио је јануара 2011. године у „Печату“ текст „Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус“, у којем, између осталог, пише:

„Данашњу америчку стратегију према Србима је формулисао Дејвид Гомперт 1994. године, у августовском броју водећег часописа за спољну политику Форејн Аферс, иза којег стоји Стејт Департмент. Гомперт је био потпредседник Ранд корпорације, члан Националног савета безбедности председника Буша и формално члан америчке владе у корпорацији која иначе израђује америчку стратегију. У чланку ‚Како поразити Србију‘ Гомперт је написао: ‚Упоран економски и медијски рат против Србије мора после одређеног времена да обори београдски режим: омогући боље решење. Индустријски слом и упропашћени животни услови морају створити притисак за промене… Изолација и беда морају произвести демократску револуцију и довести на чело вође који желе да за Србе нађу место у друштву нација. Ми морамо бити спремни да Србију држимо у карантину све дотле док не буде искорењен вирус који она у себи носи.‘

Наша историјска судбина је у овој реченици да Србија у себи носи вирус светског зла. То је само на други начин формулисана филозофија Фридриха Наумана из 1916. године, да су Срби трајан европски реметилачки фактор. Разлика је само у чињеници да је један члан званичне америчке владе то преформулисао, да Срби у себи носе неки рушилачки вирус који се споља мора лечити…

Ми смо за америчку политику остали народ који у себи носи опасан вирус. На састанку са Изетбеговићем, 30. августа 1994. године, Туђман је требало да испуни америчко упутство које је Изетбеговић, по повратку из Вашингтона, носио. Мора се стварати савез Хрвата и муслимана, јер Америка хоће да ми одрадимо Србе на западном дијелу Балкана, уколико неки мирни споразум са Русима не буде могућ. Туђман је био обавештен да у америчкој политици полазе од тога да кад би Срби били руски савезници, да би се обновио покрет отпора као у време прошлог Светског рата. За њих је партизански покрет био српски национални отпор, а ако би се обновио, онда не би било довољно сто хиљада америчких војника, него пола милиона.

Србија никада не може до краја испунити америчке и западне захтеве за променама, јер су стратешка полазишта у подлози целог понашања још далеко и зависе од могућег рата са Русијом… Даве нас у малом забрану, где је стратешки главни противник Русија. Растакају нас изнутра, да не будемо у стању да стојимо на својим ногама. Један је глумац недавно лепо рекао да нам је војска данас као ловачко удружење. Нашу цркву цепају изнутра. Вештачко српско јавно мњење, стварано од невладиних организација, одгаја регионалне елите, које би требало да замене некадашњу јединствену националну елиту …

Док амерички стратези буду муку мучили са питањем како да униште вирус зла који Срби у себи носе, опасност за њих од герилског рата – у неком новом сукобу са Русијом – ће бити реална и присутна. Сав тај пантеон умних глава, вођа њихових невладиних организација и јавно српско мњење које они створе је паучина на ветру. Варају се амерички стратези кад мисле да ће их унутрашњим растакањем српске политике, културе, стила живота ослободити обавезе да на Балкан шаљу пола милиона војника, у случају неке веће кризе њихових односа са Русијом.“

Поводом стогодишњице Првог светског рата, историчар др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду („Политика“, 9. 06. 2013.) између осталог, пише:

„На државницима је да разумеју суштинске промене у међународним односима, а сада и овде је, чини се, важније да се упитамо какве су то идеје водиле Србе 1914. године. Бар када се говори о тадашњим водећим припадницима српских управљачких елита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу и Стојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове.

Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачува сопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као предмет националне асимилације…

Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинанда и британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји ‚развијенијој‘, ‚културнијој‘ и ‚уређенијој‘ Аустро-Угарској.

Још је необичније било то што су тадашњи водећи српски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.

Крајње је време да се запитамо: да ли би нас ови људи признали за своје потомке?“

[/restrictedarea]

14 коментара

  1. Celokupno stanovništvo mora početi da promišlja o egzistencijalnim činiocima i kakva je realnost da se oni ostvare.Ponašamo se kao “kalimero”, i žalimo se na stanje koje je za većinu puko preživljavanje.Kada smo izlazili na glasanje i promenu vladajuće stranke,nažalost celo promišljanje nam se na tome i završilo.Kao da nismo znali ko su ljudi koji čine sadašnju vladu.Ne postoje pogubnije stvari od letargije i nedostatka želje o sabornosti bez ikakvih stranačkih primesa.Stranke svih profila agresivno nastupaju i bez obzira na “suštinske” razlike sve su ponovo ujedinjene oko jedinog cilja, a to je vlast po svaku cenu.Davno je rečeno da političar jednu ruku drži u fekaliji a drugu u krvi, i od pamtiveka ništa se nije promenili niti će.Potrudimo se da sačuvamo više digniteta kod sebe, ma koliko nas to koštalo, bar će mo se slobodno pgledati u ogledalo i biti više zadovoljni sobom.

  2. Свако од нас ко и мало уме озбиљније, на основу чињеница, да промишља о својој будућности а самим тим и о будућности Србије, не сме да изостави чињенице које је у предходном чланку изнео господин Душанић. Нарвно, полазећи од тога, поставља се питање шта су српски национални интереси који би сваку земљу, па и Србију, морали да определе на путу свог даљег развоја, пре свега економског а онда и политичког. Стим у вези поставља се основно питање шта је Србији потребно, а шта нам нуде тзв. политичке елите у последњих 15. година. Србији је потребно изнад свега што је могуће бржи приврени развој усмерен пре свега ка извозу. Друго, потребно је тржиште. Да би се испунио први услов потребни су изнад свега енергенти, гас, нафта итд. које ми, нарвно , немамо у потребним и довољним количинама, а нема га ни ЕУ. Дакле, то је први разлог да ми тамо нема шта да тражимо! Шта нам од тога нуди ЕУ? Тржиште свакао, под одређеним условима, ми њима царину за наше производе, а они нама то исти али без царине. Друго, уместо озбиљних инвестиција које би потекле привредни развој они нуде кредите са високим каматама и тако нам стављају дужничку омчу око врата од које се генерације неће ослободоти.
    Када и која привреда ће произвести вишак врдности да врати переко 20 милојарди еура дуга који тренутно имамо и за које време? То незна нико, а и даље се задужујемо! Свака влада до сада је ставила на врат грађанима Србије од две до три милијаре новог дуга. То је њихов нови изум савременог поробљавања малих народа. Кад на све то додамо последњу агресију НАТО пакта, па самим тим и ЕУ као његовог дела, који су нам у потпуности разорили привреду, фабрике, инфра структуру, побили хиљаде недужних људи, отели део територије, постављасе питање: а са ким то ми улазимо у некакав савез који до јуче би наш крвни непријатељ, а који је сад одједном постао пријатељски и нема АЛТЕРНАТИВУ! Како је познато У Србији постоје и друге политичке опције које имају баш ту АЛТЕРНАТИВУ која је нама неопходно потребна а о којој не можете да чујете ни реч ни у једном медију осим у емисији ПИТАЊА И ОДГОВОРИ, на ТВ Палма Плус. Алтернатива је, дакле, на ИСТОКУ. Зашто? Пре свега тамо постоји огромно тржиште на коме смо ми веома мали играчи јер немамо довољно производа који су тамо потребни а и конкурентни, али на коме ми извозимо без царина. Енергенти које ЕУ и само увози одатле, су на тој страни и ми морамо због своје економије и националних интереса да се окренемо том тржишту. Други разлог, можда и најважнији, што нам са те стране не долазе никаве УЦЕНЕ ни у политичком, војном, нити било ком другом смислу. Трећи и можда најважнији разлог окретању Србије на Исток је наша заједничка црква. Четврти разлог је везан за нашу безбедност као мале земље. Никада у историји ни једна војска са истока: Руска, или било која друга није ратовала против Србије, напротив помагали су у ослобађању од Европских освајача, нациста итд. кад год је то било потребно. Руски Цар, коме је недавно подугнут споменик у Београду, изгубио је престо због Србије. Па да ли би то учинио било који владар из ЕУ?Не, неби ни један. Ето довољно разлога за Алтернативу која се зове ИСТОК, да не кажем Русија и не само Русија, то је надам се опште познато!

  3. Zasto sam za Istok ane za EU? Ako nas niko ne spasi sa suludog puta sticicemo u Evropu koja ce izgledati otprilike ovako:”ucicemo”u Evropu kolektivno sa Bosnom, Crnom Gorom, Albanijom, Kosovom, Makedonijom i TURSKOM. Evropu ce podeliti na zonu A/ Nemacka, Italija, Britanija,Francuska,Spanija,Belgija, Holandija, Irska, Luksenburg, Danska,Svedska,Austrija,Portugal, Malta Zona B/Poljska(sa dominantnom ulogom)Estonija,Latvija, Litvanija,Ceska, Slovacka, Madjarska, Rumunija i zona C sa TURSKOM sa dominirajucom ulogom, Bugarskom i ostatkom nesrecnika. I sta tu mozemo da ocekujemo? Usled slobodnih (ne branjenih-ne kontrolisanih granica) veliki demografski priliv u Srbiju, sto za 30 godina ce nas pretvoriti u manjinski narod u nasoj zemlji. Pokusavam da zamislim ko ce se naselavati do Nisa i cija ce se zastava vijoriti. Zbog svega sto nam se desava od Prvog Balkanskog rata pa do dana danasnjih smatram da u ovakvom okruzenjhu nas spas je prihvatiti ruku Rusije okrenuti se istoku i Pravoslavlju i onima kojima Pravoslavlje ni je meta unistavanja.Neka me pametni ljudi (i posteni) isprave ako gresim.

  4. Јуче сам на ТВ-у сазнао да нам само за тзв. поглавље 24., ваљда је то питање Екологије, треба 11,5 милјарди Еура, а где су остала поглавља и колико она коштају?То за сада нико незна. Па где ћемо ми да нађемо толики новац? Ако на то додамо и остала поглавља, Бог свети зна колико ће то коштати, ма да то знају они који треба да знају, само незнају они који треба то да плате тј. ми, НАРОД? Ако на све то додамо да улазак у тзв. ЕУ подразумева и обавезан улазак у организацију НАТО убица, онда ми заста није јасно ко је у овој земљи нормалан? Ове који су на власти, ја за ни једног од њих нисам гласао, али сматрам да они који су их изабрали да ли су им мандат да нас представљају у Скупштини Србије и да пре свега заступају наше националне интересе, који нажалост ни до данас нису јасно дефинисани, како у земљи тако и према тзв. међународној заједници, ма да ми није јасно шта тачно значи појам међународна заједница? Зашто ови Евро фанатици не саберу колико кошта свако поглавље. тј испуњавање тзв. критеријума ЕУ и то јасно саопште народу, па да на то додамо тренутни дуг од преко 20. миларди еура и да онда знамо за колико наредних векова можемо да вратимо толико новац. На крају, зашто се не распише РЕФЕРЕНДУМ, да се народ изјасни да ли жели улазак у тај европски циркус или не, па да онда арчимо непостојећи новац на разно-разна поглавља, у колико народ каже ДА, у супротном окренимо се нашем националном идентитету, нашим нациналним интересима и да видимо ко у томе може да нам помегне. Каубојци са запада то сигурно неће, јер су до сада све урадилии да нам избришу историјско памћење, национални свет и културу, уништили нашу економију, побобили толико народа итд.,једноставно од Србије направили колонију. Да ли на то пристајемо?!Очигледно неки ДА! КО? Па они за које је улазак у еврпоски циркиус једина алтернатива!Где су остали, шта они мисле и колико нас има?

    • dakle referendum nema alternative.
      kada je CH politicarima bilo dosta argumentacija pro ili kontra, e onda su posegnuli za ovim instrumentom i kao sto je poznato CH nije u EU. isti slucaj sa kupovinom ratnih aviona.
      Sto znaci rukovodeci kadar nije mozgovodeci personal jedne drzave nego je zaduzen za analizu problema (i to javnu ), a onda narod odlucuje plebiscitom o tome sta se dalje desava.
      Sigurno ne po principu : ” Mi smo izvukli maksimum”, a niko u Srbiji sem Vucica i Dacica pojma nema sta je de facto maksimum.

  5. ne u nato ni u uniju srbiji nije tamo mestu jer se zlocinci nikad nece ufatiti koji su klali po kosovu i srp krajini

  6. Ja mislim da nas ima mnogo koji smo protiv Eu i NATO, ali ova vlast to ne uvažava. Svi argumenti dosada pobrojani, govore u našu korist ali izgleda da političari vode neku svoju logiku. Očigledno je da su u pitanju njihovi lični interesi: dobra nameštenja, putovanja, bogaćenja a po svoj prilici i dolari. Ako imate priliku pročitajte knjigu POTPUNA PREVLAST od WILLIAMA ENGDAHLA, pa će vam mnoge stvari postati jasnije

  7. ZNA SE DA PRE ULASKUA U EU IDE REFERENDUM, A NEMA TOG REFERENDUMA KOJI NEMOŽE DA SE NAMESTI (ULAZAK ŠPANIJE U NATO)

  8. Referendum je jedina prava stvar, on garantuje da je to narod zeleo i hteo. Drugo mi nikada nikoga nismo napadali i uzimali, oni to i danas rade. Istok (Bratska Rusija) i Kina su nam jedina alternativa i mi moramo jednom reci odlucno ‘Ne’ Evropi koja nas je totalno razbucala i sad se pravi dan nam zeli pomoci. Komentar gospodina Prof.Dr. Bozinovica govori mnogo i mi moramo napokon da vratimo znanje i kulturu rada na nivo koji garantuje buducnost nasoj deci i generacijama. Izdrzali smo mi i duze jaram na vratu pa mozemo i ovaj demokratski koji nam oni namecu.
    Dugovi koje nam oni nude i mi ich stvaramo, su gori od jarma.
    Buducnost nam lezi u radu i samo radu, ne u pesmi i ekzibicionizmu pevaljki i bolesnih medija koji nam sugerisu zaradu i bogatstvo preko noci, vratimo se srpskim vrednostima kiji su nam ostavljeni u pokolenjima i napravimo korak u pravcu preporoda i jevandjelja.

  9. Digne mi se pritisak na 250 kad citam ove clanke. A o komentarima i da ne govorim. strasno
    Toliko neznanja, nesvsnosti, …s vama takvima, ova nacija i ne zasluzuje bolje

  10. građanin Cane

    Da, referendum će biti nameštaljka tipa 51%. Ovo treba bojkotovati. Po pisanju profesora Božinovića dani referenduma će se izjednačiti sa 27.Martom 1941.god. S tim što će nas tada bombardovati sankcijama i svakako ekonomskom represijom, vizama, blokiranjem imovine.. sve što je bilo dok ne svrgnu režim koji će reći 51% za! Onda malo daju pare, povoljne kredite…štap i šargarepa, kuvana žaba…

  11. Gospodine Patriota i gospodine Cane, svama takvima nevernim Tomama nema napretka u ovoj zemlji. Nasa nacija ne zasluzuje takve kao gospodin patriota koji kritikuje a ne izjasnjava se, Koje neznanje i Kakve ;nesvsnosti; ?? o cemu pricate.
    Gospodinu Canetu preporucujem da izadje na Referendum jer se svaki glas broji pa neka vecina odluci. Dosta je bilo Komunizma i diktature, ne treba nam ni ova zapadna diktatura pod okriljem demokratije. Narod treba da odlucuje kao i u svajcarskoj i drugim zemljama svojim glasanjem i svojim jasnim izjasnjavanjem. Pa ako nas zbog Toga bombarduju ili ugnjetavaju onda ce pokazati svoje pravo lice demokratije. Ne moze nam ni biti zao ako nismo ni probali!!

  12. Mi kao mali narod ako se ne povinujemo ZAPADU nestacemo i sta onda….ZAJEBITE PATRIOTIZAM i razmislite koliko bi ovaj narod bolje ziveo da se priklonio ZAPADU….Nazalost ucili smo na svojim greskama ali nikad nije kasno…ZA SRBIJU U EU….Sa Nato samo partnerstvo….

  13. ko nije živeo u toj ez nezna ko je taj narod koliko vredi ikoliko mrze dođoše.A ima nas poltrona,ulizica i mojekakvog šljama koji lobira za ez ,a nezna da bi ulaskom u tu tvorevinu mi bi izgubili identitet ipostali ono što su oni nikogovići .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *