Почетна / Друштво / Албанскa квадратура круга: Бекство у српску будућност

Албанскa квадратура круга: Бекство у српску будућност

Пројекат исељавања Албанаца већ је виђен и подсећа на слике које смо гледали када су по директиви НАТО-а као наводне жртве српских снага безбедности напуштали Косово 1999.

Пишу Наташа Јовановић и Предраг Радоњић

На разговору уприличеном у Београду пре неколико година други секретар амбасаде једне мање европске земље, са необично израженим интегритетом у разговору са новинарима „Печата“ рекао је како у његовој земљи постоји бојазан од великог прилива косовских Албанаца након што се отворе границе на Балкану. И већ постојећа албанска заједница у његовој држави је потпуно затворена, навео је, у њу је тешко инфилтрирати се; она контролише токове хероина, као и трговину људима и оружјем. Ово потенцијално ширење бројности и снаге албанске заједнице представљало би, према његовом мишљењу, озбиљну претњу целокупној европској безбедности и може бити у интересу само онима којима снажнија и самосталнија Европа није потребна.
[restrictedarea]

НАЈБОЉИ СУ У СРПСКОМ ДВОРИШТУ Сеоба косовских Албанаца, која ових дана пуни ступце приштинске штампе, са наглашеним тоновима очаја и безнађа, чини се, ако је тачно да је реч о пројекту албанског експанзионизма, у шта не треба сумњати, неће битније утицати на европску безбедност. Бар док је Србије и потписаних докумената којима смо се, утирући пут ка ЕУ, обавезали да ћемо све азиланте са српским држављанством, у случају потребе сами удомити.
Србија се, подсећа у разговору за „Печат“ др Зоран Чворовић, закључујући са ЕУ споразуме о реадмисији, обавезала да ће све оне појединце који, злоупотребљавајући право азила, одлазе у ЕУ, а држављани су Републике Србије, вратити назад. „Такав случај смо имали са Ромима, а извесно је да су на реду Албанци, који би на повратку из ЕУ у Србију могли да затраже и добију пребивалиште и боравиште у градовима у којима никада нису живели, као и документа за та нова пребивалишта и боравишта. То је селективна примена прописа јер се не односи на остале држављане Републике Србије и са собом повлачи реалну опасност да Европа ову масовну албанску емиграцију врати назад, те да се она, позивајући се на овај споразум, насели у Крагујевцу, Краљеву, Нишу, Панчеву.“
Ксенофобична Европа одлично разуме шта то значи. Отуда и сам пројекат реадмисије. Они које такозвана „Европа“ не жели у свом дворишту Србији су наметнути као обавеза.
Проблем насељавања Албанаца на осталом делу територије Републике Србије отворен је и прихватањем националног програма за усвајање правних тековина ЕУ од 2014, којим се влада обавезала да ће реализовати све обавезе преузете из Стратегије развоја Југоисточне Европе до 2020. године.
Чворовић наводи да је овај документ донет у Сарајеву, на скупу Регионалног савета при процесу сарадње у Југоисточној Европи. По овом документу који се тиче приступања ЕУ, простор бивше Југославије и простор Југоисточне Европе, а њега чине БиХ, Црна Гора, Србија, тзв. Република Косово, Македонија и Албанија, до 2020. биће претворен у јединствено тржиште капитала, рада и јавних набавки.

НА ПУТ СА ЕВРОМ У ЏЕПУ Приштински аналитичари пак инсистирају на чињеници да је најновија миграција Албанаца у рангу хуманитарне катастрофе јер је, како наводе, испровоцирана застрашујућим економским показатељима. Тако, у разговору за „Печат“ албански аналитичар Фатмир Шехоли истиче да је талас исељавања Албанаца са Косова подстакнут чињеницом да 18 одсто укупног становништва на Косову живи у условима екстремног сиромаштва са 0.90 центи на дан, њих 27 одсто са једним евром и 40 центи на дан, док је близу 60 одсто незапослено.
„Сматрам да ће због хуманог питања (јер ово је и нека врста хуманитарне кризе на ивици трагедије) земље ЕУ наћи начина да оне који стварно имају потребу за преживљавањем задрже у тим земљама.“
На питање како објашњава да ова миграција нема карактеристике оне економске, јер нити је континуирана нити спонтана, Шехоли одговара да је иницијална каписла била политичка ситуација и чињеница да је пре два месеца изгубљена нада за промене на Косову.
„Увидевши такав развој ситуације, Албанци су своје и породичне судбине ставили на коцку! Јер више верују тој судбини ‚коцке‘ него бираним властима у Приштини. Иако увек постоји теорија конспирације а тиме и покушаја обмане јавности, сматрам да је главни непријатељ Косова огромна корупција, организовани криминал и клијентелистички приступ запошљавању у свим институцијама на Косову.“
Да економска ситуација јесте омча око врата Албанаца на Косову, слаже се и Звонко Михајловић, бивши председник општине Штрпце, који каже да је губитак редовних новчаних примања Албанце довео у ситуацију да раде најпрљавије послове са оне стране закона не би ли дошли до било каквог новца.
„Таквим се људима манипулисало пре свега зарад остварења интереса разних политичких странака. Други значајнији извори приходa биле су међународне организације, које су углавном запошљавале Албанце који би знали неки од страних језика, пре свих енглески језик. Са повлачењем администрације сви ти људи остају без посла и налазе се на улици. Истовремено, мито и корупција разарају законодавни и правосудни систем и то све заједно чини слику косовске стварности, али она, ипак, није нова и тешко да је била пресудна за исељавање толико хиљада људи који свакодневно напуштају своје домове. Поједина села фактички остају празна. Међутим, мене збуњује чињеница да они са зарадом од једног евра дневно могу да приуште своје путовање и многобројних чланова породице.“
Чворовић напомиње да организованост и кратки временски интервал у којем се одвија масовно исељавање указују да оно не може бити мотивисано економијом.
„Када је економија разлог, миграција тече тихо, у дугом периоду и није јој својствено да се одвија пред камерама и са озбиљним сумама новца. Од доношења Качаничког устава, бојкота рада у установама и предузећима, стопа запослености код албанске популације је ниска, али та популација је све време живела на Косову. Још мање је вероватно да они беже од неког оружаног сукоба јер и у том случају исељавање не би могло бити до те мере синхронизовано. Ова акција, сем што би за циљ могла да има насељавање уже Србије и Војводине, могла би да послужи и као карта којом ће се вршити притисак на Србију у даљем преговарачком процесу у Бриселу, посебно када се постави питање српске имовине.“

БОРЦИ ЗА СЕПАРАТИСТИЧКУ ИДЕЈУ Исто тако, мало је вероватно, што пак претпостављају поједини српски извори са Косова, да у позадини миграција стоји покушај бекства од оружаних сукоба који се припремају. Као национално-политички млад народ, Албанци су деведесетих показали да су великим делом спремни да се боре за своју сепаратистичку идеју. Они који нису били спремни прошли су као сведоци против Харадинаја на поступку у Хагу. Дакле, када би се некакав рат водио на овом простору, а уколико би биле угрожене њихове тековине из 90-их, нема сумње да би одзив међу Албанцима био исти.
Овај пројекат албанског експанзионизма – добијање привилегија путем статуса страдалног народа – већ је виђен и, како сматра Чворовић, подсећа на слике које смо гледали када су по директиви НАТО-а Албанци као наводне жртве српских снага безбедности напуштали Косово у току пролећа и лета 1999. Тек касније сазнали смо праву позадину инсценираног егзодуса и лажних жртава које су НАТО-у послужиле за жешће бомбардовање СР Југославије и Косова и Метохије, као и за оптуживање највишег државног, војног и полицијског врха Србије, чиме су почеле припреме за петооктобарски државни удар.
По Чворовићу, кључно је питање да ли су они који су устврдили да Србија због биолошког, економског, политичког, геополитичког и војног интегритета не може да контролише КиМ са албанском већином, те да због реалполитичког става, а у циљу самоспасења мора да ампутира део државне територије, били у праву.
„Република Србијa је вољом појединаца повукла своју ефективну власт са Косова и Метохије, где има фирму под којом Албанци одлазе у иностранство. Они ту фирму користе када је у њиховом интересу, а негирају је опет када и како им лични интереси налажу. Ми немамо могућност да контролишемо употребу државе Србије. Ако Албанцима то буде одговарало, они ће као држављани Републике Србије моћи да населе српске градове и да почну да купују некретнине.“

ДОГОВОР У ОКВИРУ НАЦИОНАЛНОГ КОРПУСА У целој причи збуњује и изостанак озбиљније реакције од стране организација и земаља ЕУ, као и реакција од стране Еулекса. Чак и сепаратистичка администрација у Пришини благо реагује иако је реч о великом броју радно способних становника. „Самоопредељење“ такође ћути… Све то указује да је реч о синхронизованој и добро осмишљеној акцији албанског националног покрета, који је интересно на личном плану можда подељен, али када је у питању спровођење националне стратегије, очито показује велико јединство, спремност на сарадњу и договор у оквиру националног корпуса…
Негирајући наше претпоставке, Шехоли истиче да изузетно осетљива албанска традиција не би лако опростила досељавање Албанаца у Србију, који би у том случају „од стране својих сународника на Косову били третирани као издајници“.
Један старији извор пак каже да су масовне и организоване миграције биле вишевековно проверено албанско средство за насељавање предела на којима до тада није живела њихова популација. Познато је да су Албанци после Велике сеобе насељавали Косово тако што су прво опкољавали српска села а затим протеривали мештане. Међутим, мање је познато да су миграције као средство за промену етничке структуре користили још у 19. веку, спуштајући се долином Вардара да би истиснули православни свет у источној Македонији. За оне склоне да поверују у кодекс албанске традиције који се противи оваквој врсти „издаје“ препоручујемо Цвијићева истраживања метанастазичких кретања на Балкану.
Коначно, какве последице би могло имати неко будуће удомљавање Албанаца у ужој Србији и Војводини, те колико ће то коштати храниоце ове безбројне породице, по свему судећи, убрзо ће постати тема, ништа мање тешка и мрачна него што је била она која је 1999. означила увод у бомбардовање.

_______________________________________________________________________________________
Деца уранијума

Постоје покушаји и да се овај егзодус десетина хиљада избеглих Албанаца објасни епидемијом малигних обољења, чији рапидни раст је забележен након засипања ове територије 21 тоном осиромашеног уранијума.
„Коха диторе“ је објавила бројке Националног института за јавно здравље Косова и Метохије, које показују раст броја оболелих од карцинома у 2014. години за готово 50 одсто. Док је 2013. године било 1 483 нова регистрована случаја карцинома, само у првом полугодишту прошле године регистровано је 1 170 случајева. У једном од интервјуа за „Печат“, др Душан Станојевић је, као члан тима лекара који су се бавили везом између бомбардовања на Косову и малигних обољења, још 2010. изнео податак да је осиромашени уранијум пронађен у утробама мајки са Косова, те да су забележени случајеви да се плод озрачен овом супстанцом у првим недељама трудноће претварао у црвени мехур.
„То је обољење које се појављује на почетку трудноће, где је плод уништен а целокупна маса заједно са постељицом развија се као један тумор, који највише подсећа на грожђе. Састоји се од ситних водених циста и расте у бесконачност. А какве ће се тек мутације и малформације јављати, тек ћемо видети.“

_______________________________________________________________________________________
Шта каже Бајрами
Историчар Хакиф Бајрами, бивши директор Архива Косова у време српске власти (нашој јавности недовољно познати аутор дела „Антимеморандум – великосрпски клерофашизам поново у офанзиви за нови покољ на Косову (реагирање на Меморандум СПЦ)“ како дословце пише у наслову и поднаслову ове историјске студије штампане тројезично на албанском, енглеском и српском 2003. године) исељавање Албанаца са Косова тумачи тајним договором и завером великих сила.
На сличан начин на који је уочио вишевековну улогу Српске православне цркве на Косову и Метохији као базе за колонизацију Косова и истребљење Албанаца још од Немањића, па преко Обреновића, краља Александра Карађорђевића, све до Милошевића и Коштунице, што су српске власти вазда спроводиле у тајном пакту са великим силама, пружајући тако квазинаучну логистику за погром 17. марта, др Бајрами и сада наводи да иза свега стоји „тајни план великих сила“. Недостаје још да др Хакиф Бајрами обзнани своја сазнања да и иза овог имигрантског албанског таласа заправо стоји Србија у пакту са Русијом, па матрица може да се поново одмотава по устаљеном редоследу. Срби су, као и увек, дежурни кривци: пре 1999. године за угрожавање људских права Албанаца, 2004. за наводно дављење тројице албанских дечака у Ибру, 2015. за Јаблановићево означавање оних који каменују српске повратнике у Ђаковици као дивљака.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *