0:0 за њих

Могу ли Срби бити жртве геноцида?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Геноцид је, кажу стручњаци, злочин који је најтеже доказати. Модерна судска пракса наводи на још један закључак – геноцид је и злочин који је најтеже дефинисати. Како би иначе било могуће да прогон више стотина хиљада људи, насумично убијање стараца и жена, не буду геноцид, а да то буде злочин почињен искључиво над војно способним мушкарцима?

Када је 19. септембра 1993. године обилазио подручје Медачког џепа, након операције хрватских снага, командант УНПРОФОР-а, француски генерал Жан Кот рекао је: „Нисам нашао знакове живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.“ Ако се дело које одговара овом опису не може сврстати у геноцид, питање је онда шта може. Колико год била грозна дешавања у Сребреници у јулу 1995. године, у том источнобосанском градићу је било знакова живота и после доласка српских снага, па ипак, овај злочин је проглашен за геноцид иако нико никада није тврдио да је постојала намера да се потпуно и систематски уништи све муслиманско становништво ове енклаве. Ако је разлика у броју жртава, због тога што је у операцији Медачки џеп убијено „само“ 88 људи, међу којима 26 особа старијих од 60 година укључујући и 17 жена, а у Сребреници, како се тврди, десет пута више, који је онда то број убијених и масакрираних доња граница за геноцид?

У дефиницији геноцида – у другом члану Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, коју је 1948. године усвојила Генерална скупштина УН не помиње се никаква бројка, него је акценат на намери. „У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од следећих дела, почињених с намером да се потпуно или делимично уништи једна национална, етничка, расна или верска група: убиство чланова групе (народа); узроковање тешких телесних или менталних повреда члановима групе (припадници одређеног народа); намерно подвргавање групе таквим животним условима који доводе до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; успостављање мјера с намером спречавања рађања у оквиру групе (народа); принудно премештање деце из једне групе у другу“, пише у Конвенцији УН.

Према сведочењу француског генерала, у Медачком џепу разарање је било потпуно, систематско и намерно. Зашто онда ниједан суд, ни Међународни кривични суд за бившу Југославију, ни Међународни суд правде, нису овај злочин прогласили геноцидом, за разлику од Сребренице? Дакле, ако није проблем у броју, онда мора бити у роду (пореклу жртава). Ако је проблем у роду, онда је одлука да једно буде геноцид, док друго то није, чисто политичка. Али, суд не би требало да доноси политичке одлуке.

Судско политикантство Искуство нас, нажалост, учи да суд, поготово неки међународни, лакше доноси политичке, него правне, односно праведне одлуке. Није ту спорно само питање дефиниције и одлучивања о томе шта је геноцид, а шта није. Ово питање може изазвати полемику са аргументима на обе стране. Постоје, међутим, одлуке које никакву дилему или полемику о својој политикантској суштини не могу изазвати. Такве су одлуке Међународног суда правде да се прогласи ненадлежним за тужбу СР Југославије против НАТО, али да се прогласи надлежним за тужбе које су против СРЈ, односно Србије, за геноцид поднеле БиХ и Хрватска. Међународни суд правде огласио се 15. децембра 2004. ненадлежним за тужбу коју је СР Југославија поднела против осам земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током бомбардовања 1999. У пресуди, коју је саопштио председник Суда Ши Јиујонг из Кине, 15 судија је једногласно закључило да СРЈ у тренутку подношења тужбе 24. априла 1999. није била чланица УН, Конвенције о геноциду, нити Статута Међународног суда правде, што су нужни услови за надлежност Суда. У овом случају, Суд је утврдио да је правни статус СРЈ у УН од 1992. до 2000. године био „противречан“ и „неодређен“ зато што земља није била искључена, али јој није било ни дозвољено да аутоматски наследи статус нестале СФРЈ као пуноправне чланице. Правни статус решен је 1. новембра 2000. када је земља примљена у УН као нова чланица. „Суд закључује да у време подношења тужби, 24. априла 1999, СРЈ није била чланица УН, ни, на основу тога, чланица Статута Међународног суда правде и да, следствено томе, није имала приступ Суду“, рекао је судија Јиујонг. Исти Суд се, међутим, прогласио надлежним за тужбу коју је БиХ 20. марта 1993. године поднела против СРЈ. Одлуку о надлежности Међународни суд правде донео је 1996. Надлежност је за Суд била неспорна и у случају хрватске тужбе против СРЈ, која је поднета 2. јула 1999, о чему је одлука донета 18. новембра 2008. Дакле, Суд је ненадлежан за тужбу поднету априла 1999, али је надлежан за тужбе из марта 1993. и јула 1999. Сасвим логично.

[restrictedarea]

Пошто се Суд прогласио надлежним, Србија је на ове две тужбе одговорила противтужбама. Тужба против БиХ поднета је 23. јула 1997. и повучена је једнострано, без услова да и БиХ учини исти корак. Овакву, рекло би се, сумануту и необјашњиву одлуку донели су тадашњи шеф дипломатије Горан Свилановић и заступник Србије по овој тужби Тибор Варади. Однос српских власти према хрватској тужби био је нешто мудрији и на њу је 4. јануара 2010. одговорено противтужбом која није повучена и с којом се, овога пута, ишло до краја. Крај је, међутим, опет био политикантски и онакав како га је замишљала већина стручњака – „компромисни“. Ниједна страна није све изгубила, нити је иједна све добила. Образлажући одлуку, председник Суда Петер Томка навео је да Хрватска није успела да докаже да је почињен геноцид над Хрватима, због чега Србија не може бити проглашена одговорном ни по једном основу. Ослањајући се на пресуде Хашког трибунала, Суд је утврдио да су ЈНА и друге српске снаге починиле тешке злочине над Хрватима у источној и западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Книнској Крајини. Почињен је велики број убистава цивила као заштићене групе. Злочини су почињени у оквиру удруженог злочиначког подухвата ради трајног уклањања хрватског становништва са једне трећине територије Хрватске, која би затим била укључена у уједињену српску државу. Та злодела, међутим, нису била почињена с „геноцидном намером“ да Хрвати буду уништени као етничка група, већ да буду присилно протерани, наводи Међународни суд правде. „Хрватска није успела да докаже своје наводе да је почињен геноцид. Према томе, из овог случаја не може произаћи питање одговорности по Конвенцији о геноциду. Нити може бити питања одговорности за неуспех у спречавању и кажњавању геноцида или саучесништва у геноциду.“ Суд је додао да Хрватска није успела да докаже план за извршење геноцида, као ни директно или индиректно подстицање на геноцид. „Зато се хрватска тужба у потпуности мора одбацити“, рекао је Томка.

Са друге стране, Суд је одбацио и противтужбу Србије јер је утврдио да над Србима у Книнској Крајини, током операције „Олуја“ у лето 1995, није почињен геноцид и то ослањајући се управо на коначну ослобађајућу пресуду Хашког трибунала хрватском генералу Анти Готовини, која је толико спорна да су поводом ње тешке оптужбе размениле и саме судије Хашког трибунала. Међународни суд правде утврдио је да није доказано да су власти и снаге Хрватске имале „геноцидну намеру“ да крајишке Србе униште као етничку групу, што је нужан услов за геноцид. Према пресуди, није доказано ни да је било незаконитог, неселективног и намерног гранатирања српских градова у Книнској Крајини.

Бизаран детаљ је и да је за одбацивање хрватске тужбе гласало 15 од 17 судија – против  су били бразилски судија Кансадо Триндаде и ad hoc судија из Хрватске Будислав Вукас, док је одлука о одбацивању српске контратужбе донета једногласно, што значи да је против тужбе своје земље и, неспорно, против интереса своје земље, гласао и ad hoc судија из Србије Миленко Крећа. Његов избор између професионалности и патриотизма није уздрмала ни чињеница да је његов хрватски колега гласао како је гласао пре њега.

Цивилизирано прихваћање пресуде Да је пресуда пре политикантска него правична или правна, доказују и реаговања политичара и стручњака са обе стране. Она је толико добро избалансирана да су обе стране у њој нашле да није све црно, да постоје и добре ствари у њој и за Хрватску, и за Србију, па чак и да су и једна и друга земља на известан начин оствариле победу.

Новоизабрана председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић рекла је да је „из образложења пресуде јасно ко је био агресор, а ко жртва“ и додала да је Суд утврдио да су на територији Хрватске почињени тешки злочини, тешка кршења људских права и међународног хуманитарног права, које су починиле српске снаге и ЈНА, али да обим тих злочина није довољан да се прогласe геноцидом. Са друге стране, председник Србије Томислав Николић нашао је за сходно да каже врло сличну ствар: „Иако противтужба Србије није усвојена, Међународни суд правде је утврдио да су власти Републике Хрватске биле свесне да ће војна акција ‚Олуја‘ довести до протеривања цивилног становништва. На овај начин, и од стране највише правне институције УН потврђено је да су хрватске снаге починиле масовне злочине према Србима у Хрватској“, рекао је председник Србије. Да ли се овде ради о две земље и две пресуде, или само о једној земљи и једној пресуди?

И министри правде двеју земаља огласили су се у сличном тону. Како у односу на своје шефове државе, тако и у односу једног према другом. „Кад сагледамо оно што је Суд рекао, видимо да је поново потврђено оно што смо одувек тврдили, а то је да је на Хрватску извршена агресија и да су је извршиле српске снаге, војска ЈНА и, оно што је најважније, да је све било вођено и организовано у Србији“, рекао је хрватски министар правде Орсат Миљенић. Његов српски колега, Никола Селаковић, направио је пируету успевши да закључи следеће: „Констатујући да није извршен геноцид над крајишким Србима, Суд је први пут оповргао једну тврдњу која је стално изношена од хрватске стране, тврдњу која се провлачила и кроз Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, а то је да су крајишки Срби – цитирам њихову тврдњу, ‚напустили Хрватску на позив руководства Србије‘.“ Како то, министре, негирање хрватског геноцида негира и тврдњу о самовољном одласку Крајишника са својих огњишта? Па тако што је, како каже Селаковић, „први пут Међународни суд правде оповргао такву тврдњу, рекавши да је одлазак Срба из Хрватске последица војне акције ‚Олуја‘, која је била намерно организована од стране хрватског војнополитичког руководства“. Па онда тек не треба изражавати никакво задовољство пресудом која је констатовала да је извршен намеран и организован прогон читавог једног народа, што није геноцид.

Најживахнију изјаву дао је, међутим, премијер Хрватске Зоран Милановић, који је рекао: „Одлуку Суда морамо поштивати, она је правомоћна и на њу жалбе нема. Нисмо задовољни одлуком, али је на цивилизиран начин прихваћамо.“ Сва срећа, јер врло добро и искуствено знамо да не би било краја машти када би одлучили да је прихвате „нецивилизирано“.

Када се све у вези са суђењем и пресудом Међународног суда правде сагледа, стиче се неодољив утисак да донета пресуда представља компромис, а компромис никако не може бити правда. То најмање може бити правда за народ који је некада чинио трећину становништва једне државе, а данас је на нивоу статистичке грешке. Ако то није геноцид, шта је онда?

[/restrictedarea]

 

Пропуштена прилика

После Јасеновца и Аушвица
Мало је требало па да на суду
Срби, онако, зарад вица
Први за геноцид кажњени буду.

(„Црно испод ноктију“, Милован Данојлић, „Плато“, 2009)

2 коментара

  1. Za svakog poštenog i poluobrazovanog ovakav ishod je bio izgledan! Krivica hrvata je evidentna i zbog toga savetovana da pokrenu tužbu protiv Srbije, da bi “izvukli” nerešeno! I prosto i jasno /kao dan/ samo nama “zatečenima” je bilo iznenadjenje!Mi smo krivi za ovakvu presudu!O advokatskom “timu” koji nas je zastupao, posebna priča!Bruka! Igranje sa državom se nastavlja!

  2. Nije tačno da je 0:0 za njh,već je najmanje MILION :0 za njih !!Ko to ne shvata taj nije normalan !!Pobiti i protjerati toliki narod,učiniti takve i tolike zločine dva puta za 50. godina, bez NAMJERE to je nemoguće!!Ovdje je neko stvarno lud !!Nije ovdje problem u MSP već u našoj servilnoj i izdajničkoj vlasti;kako vojnoj tako i civilnoj!!Takva presuda je očekivana samo iz jednog razloga:ako bi MSP osudio Hrvatsku za genocid automatski bi morao osuditi UN,EU NATO !!!Zločini su se i desili na prostoru zaštićenih zona (RSK i Srebrenica) koje su proglasile UN;niko danas ne spominje odgovornost UN.!!Nije samo Hrvatska kriva za bljesak i oluju već prije svega UMPROFOR i NATO i izdaja u Beogradu !!Da je Hrvatska mogla ona bi te zločinačke operacije izvela sama bez pomoći Amerike,Njemačke i NATO -a!!!Sada su svi stvarni zločinci ovom PRESUDOM abolirani čime se daje Hrvatskoj mogućnost da pravi još veće zločine bez kazne i odgovornosti ,što će ona,siguran sam i dalje bezobzirno činiti!!Neka nam je samo dragi BOG na pomoći !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *