Почетна / Колумне / Змија и дете

Змија и дете

Драгомир Антонић 

Не заборавимо! Свако од нас у животу је у двострукој улози. На почетку је наследник, а на крају оставилац. О овоме увек треба водити рачуна

Лепе су српске народне приче. Уз то су и поучне. Зато их ваља сакупљати, читати и препричавати. Наизглед су безазлене, али увек читаоца или слушаоца натерају да се замисли и открије њихову скривену мудрост. Сакупљали су их многи – штампали и од заборава спасавали – од Вука Стефановића Караџића, Вука Врчевића, Милоша Милојевића, преко Владимира Ћоровића, Веселина Чајкановића, Тихомира Ђорђевића, до многобројних данашњих сакупљача народних умотворина, чија ће имена једног дана наставити низ давно започет у српској народној традицији. Важно је низ не прекидати. Чување и преношење наредним генерацијама непроцењивог, у буквалном смислу значења речи, непроцењивог народног блага јесте задатак који има свако од нас. Неко ће забележити више прича, неко мање, неко можда само једну, али и то је довољно да се великој историји српског народа дода макар и сасвим мали каменчић. Ништа мање вредан од велелепних дела која смо наследили, јер и наше приче ће неко наследити.

[restrictedarea]

„НЕМОЈ ТИ РОДА МОГА…“ Пре неког времена добио сам руком исписану причу од г. Андрије Стојановића, иначе архитекте у пензији. У њој је забележио казивање своје бабе Велике. Прича описује истинит догађај који се десио пре стотину и више година у засеоку Ораси близу Цетиња. Причу ми је послао са напоменом да се ње сетио кад су му унук и унука једне вечери пре него што ће заспати тражили да им исприча неку причу. Прича ми се допала те мислим да би и читаоци „ Печата“ ваљало да је сазнају, па нека о њој сами дају суд. Ваљда смо способни да без туђе „помоћи“ сами донесемо суд. Макар о обичној причи. Прича гласи:

„Једног дана моја баба Велика, заједно са другим женама, радила је на малом пољу у засеоку Ораси. Са собом је понела и свог трогодишњег сина, јер није имала коме да га остави на чување. Баба је родила мог оца Радована у својој 45. години и дојила га је скоро до четврте године. Пре него је пошла у поље баба је подојила дете и оставила га на једној чистини уза само поље, у хладу једног дрвета, на белом ланеном платну, на топлом камену. Било је лето.

Кад су се жене вратиле из поља, затекле су следећи призор. Поред уснулог детета, на белом платну, такође у сну, лежала је склупчана змија отровница – шарка. Жене су се скамениле, а баба се издвојила два до три корака испред њих и застала. Ни близу ни далеко од змије. Затим је баба изговорила, ни тихо ни гласно, следеће речи: ‚Немој ти, змијо, мени рода мога, нећу ни ја теби рода твога!‘ То је поновила три пута. После трећег изговарања бабине молбе змија је отпузала у камењар. Дете је и даље спавало. Недирнуто. Кад су остале жене хтеле да пођу за змијом и убију је, баба им то није дозволила.

Тако, децо моја – завршава причу г. Андрија Стојановић – сви ми (нас двадесетшесторо наследника бабиног рода) данас постојимо захваљујући благодарности једне змије. За веровати је, такође, да данас на том месту постоје и потомци те исте змије – захваљујући мојој баби.“

 

РАЗУМЕВАЊЕ И ПОШТОВАЊЕ О односу између змије и човека постоје многе народне приче. Ова говори о разумевању и поштовању. Показује нам да се добро добрим враћа, чак и кад су у питању односи људи и животиња. Ваљало би да је такав случај и у односима између људи. Али то је већ нека друга прича.

У Речнику Матице српске за реч наслеђе пише: „имовина, заоставштина умрлог коју наслеђује нека особа, баштина“. Даље, у истом речнику стоји да је наслеђе у биолошком смислу „преношење својстава живих бића са предака на потомство“.

Вук Караџић у свом Рјечнику наводи израз баштина, за који даје објашњење да је то „очевина или оно мјесто ђе се ко родио“.

Миодраг Лалевић у речнику „Синоними и сродне речи српскохрватског језика“ пише да су синоними за баштину: дедовина, домовина, имање, наслеђе.

Наслеђе или баштина се могу поделити у две велике групе. Једна је индивидуална, тј. оно што наслеђујемо од својих крвних или биолошких предака, а друга је колективна, односно оно што наслеђујемо од једне шире заједнице, матице којој припадамо као појединци.

У принципу, наслеђе је нешто о чему прималац не одлучује. Наследство не можемо бирати. О томе одлучује оставилац. У томе се огледа и одговорност онога који наслеђе или баштину оставља.

Одговорност на примаоцу наслеђа је велика – ако се наследства прихвати. Као што се наслеђе може добити, исто тако се наслеђено може и изгубити. У том случају он је дужан да ако није у стању наслеђено да увећа, материјално и духовно, оно бар да га сачува у оној мери у којој га је и примио.

Зато, ако хоћемо да се сачува успомена о нама у будућим поколењима, ми морамо сачувати успомену на наше умрле претке. Одричући се српске традиције, ми се одричемо наших предака. Наши преци су се држали Пете Божје заповести: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи!“

Не заборавимо! Свако од нас у животу је у двострукој улози. На почетку је наследник, а на крају оставилац. О овоме увек треба водити рачуна.

Прође и јануар месец 2015/7523. године. Само до пре два месеца крај јануара чинио се тако далеким.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *