Почетна / Документи / Зашто је избор пао на Русију

Зашто је избор пао на Русију

Пише Часлав Д. Копривица

Drang nach Osten, again, again – или Why the Beast has to go East? (Продор на Исток, опет –  или зашто звијер мора да иде пут истока?)
Примијењени културно – историјски оглед о Западу на прагу нове пре(с)ломнице

Одвојити Украјину од Русије, као што је учињено 1991, културно-историјски посматрано, јесте трагедија раскола унутар, у основи, једнога народа – „Велике Русије“ и Малорусије, како се то у прошлости звало, или „српски“ гледано, између Русије и њених „Крајишника“ (У-Крајинаца, јер „Украјинац“ није етноним).

 

НОЖ ПОД ГРЛОМ РУСИЈЕ Геополитички, то значи осакатити Русију, што је био аксиом њемачког геополитичког пре-„осмишљавања“ Истока од друге половине XIX стољећа, на чему Запад, видимо, и данас ради. Но, поставити нуклеарно оружје на истоку – не више само неруске већ антируске Украјине, безмало на вратима Москве, чему би водио њен пријем у НАТО – то не би било тек сакаћење Русије већ би значило држати јој нож под грлом и трајно је оставити на милост и немилост англо-америчког Запада – све до неког новог полијетања „Милосрдног анђела“. Америчко-британско посезање за Украјином, иза чега је послушно стао читав остатак у односу на двије неевропске силе вазалскога Запада, представља de facto почетак агресије против Русије. То се види по актуелној реторици, сврставању, постројавању и пребројавању ратних ресурса, по увођењу економских санкција, помјерању и предислоцирању трупа НАТО пут истока… Зашто Запад то ради? Због страха од Русије, због руског враћања Крима? Па Русија можда никада не би (на тај начин) враћала праруски Крим да Запад преко својих фашистоидних „мајданских“ претходница није умарширао у Кијев. Тај одговор је не само био изнуђен него је асиметричан и недовољан. Ако Русија, овако или онако, не буде у догледно вријеме овладала макар читавим истоком Украјине, наћи ће се у смртној опасности.

Но, да се вратимо питању о разлозима за агресију Запада против Русије. Они нијесу строго геополитичке, већ културно-епохалне нарави, мада се, наравно, и геополитичка мисао може посматрати као огледало стања читаве цивилизације. Када год Запад западне у озбиљну кризу, када сам не може да пронађе излаз из ситуације у коју је себе довео, он, као у некаквој грандиозној злочиначкој оперети, покушава да се „спасава“ походом на Русију, као тобожњу спољну пријетњу његовој цивилизацији. Међутим, права и суштинска пријетња долази управо из његовог окриља. Умјесто да се ендогено изазвана криза покушава рјешавати иманентним путем, суочавањем са собом и са коријенима својег посртања, властита криза се „извози“, тако да се намјесто интелектуално-духовног самосуочавања бира војно суочавање са уображеним противником.

Интелектуална немоћ покушава се надокнадити мобилизацијом мржње и физичке силе; стога Запад фактички „закључује“ – а у ствари се несвјесно понаша сходно том обрасцу: Ако немамо снаге да изађемо на крај са самима собом, тада можда можемо изаћи на крај са непријатељем.

 

ИЗНУЂЕНИ ПРЕОКРЕТ Запад, међутим, није кадар да изађе на крај са својим модерним идентитетом, који се налази у (сталном) настајању и који је извор перманентне кризе. А у таквој ситуацији „непријатељ“, који је, у суштини, оно што је потиснуто у властито културно несвјеснō, служи као помјерено оваплоћење властите цивилизацијске мањкавости која је пројектована у културну другост. Конструкција тога другога као непријатеља, који то у реалности није био, наличје је властите подлеглости унутрашњим изазовима, или чак непобједивости „самонепријатељстава“ која почивају на „самоскривљеним“ безизлазностима модерног западњачког идентитета. Када Запад осјети да је у културном смислу дошао у саму близину банкрота, присјети се да треба спасавати саму цивилизацију, која је, тобоже, споља угрожена. Културни банкрот и интелектуална импотентност, у типично модерном стилу преокретања недостатака у предложак за предност, за преокрет у макар привремено позитивном смјеру – преокрећу се у фингирану битку за опстанак цивилизације не би ли она била спасена.

 

[restrictedarea]

 

Наравно, када се крене у бој на живот и смрт у име одбране „европских/западњачких вриједности“ (а њих не бране само Брисел и Вашингтон већ су их бранили и Наполеон и Хитлер) Запад својим истребљивачким ратовањем нагони и другу страну (Русију) да се бије на живот и смрт, тако да се конструисање непријатеља и испрва само пропагандно фингирање борбе за опстанак културе, и у реалности, путем „самоиспуњавајућег пророчанства“, испоставља таквим.

Тако привидно испада да Запад својом реториком ништа није измислио када тај рат описује као борбу на живот и смрт са цивилизацијским непријатељем, чак непријатељем Цивилизације. Проблем је, међутим, у томе што је овакав преокрет био изнуђен, а то што је Запад таквим ратом био спреман да ризикује сам свој опстанак не говори (тек) о неком његовом неодговорном авантуризму већ ништа мање о величини и тежини нагомиланих унутрашњих дефицита, који су до те мјере пријетили његовом одржању у повијести да је као једини „противлијек“ изазову колосалне унутрашње опасности понуђен у инсценацији ситуације колосалне спољне опасности. Парадоксално казано, када се бије бој за опстанак (цивилизације) – „нема се времена“ за (њено) пропадање и тако се мирнодопски слом културе разрешава ратном мобилизацијом.

Ако ситуација у којој се налазимо неодољиво наликује походу Запада на Русију, као што је било 1812, 1914/1941. (јер 1941. је и у овом погледу била само продужетак 1914) треба видјети у чему су својевремено лежали текући проблеми Запада и зашто је баш Русија била бирана за непријатеља.

 

…ДА РЕВОЛУЦИЈА НЕ БИ УМРЛА Но прије свега, зашто смо из овог низа година изоставили Кримски рат? Зато што је то био позициони империјалистички рат, а не нешто што је било самостилизовано у бој за опстанак „цивилизоване Европе“ против „нецивилизованих“ варвара, као што је то било 1812. и 1941. Уосталом, педесетих година XIX стољећа Запад још није био (поново) ударио о властитим мањкавостима постављени „зид“, тако да је циљ тог рата био само сузбијање, ограничавање Русије, онемогућавање њеног, чинило се скорашњег запосиједања митског (другог) средишта икумене (Цариграда) односно геополитичког епицентра источне хемисфере, а не њено потпуно уништење. Додуше, мобилизацијска реторика је била слична као 1812. и 1941. Русија је погодна за „екстраверзију“ непрерађених језгара унутрашњих идентитетских фрустрација Запада зато што је географски блиска, довољно велика, различита и културно самосвјесна, а од Ивана Грозног, односно од Петра Великог „опремљена“ и за Запад неподношљивом идејом властите повијесно-цивилизацијске мисије. Све то је, већ према спољашњим параметрима, независно од њених стварних текућих или пак начелних дугорочних намјера, чини погодном за арбитрарно префигурисање у непријатеља, било када.

Шта је био проблем Запада 1812? Слијепа улица у коју је запала идеја Француске револуције. Умјесто њеног довршења – а то је био први прави покушај заиста радикалне револуције којим се показало да је она као таква неизводљива – баш због недовршивости дошло је до њеног извоза из „постојбине“. Тако се неспроводиви пројект окончања социјалне револуције у Француској преобразио у извор непрекидног низа револуционарно-еманципаторских ратова, уз, најмање, два парадокса – револуционарна држава је себе преобразила у „револуционарно Царство“, а ратови за ослобођење и еманциповање (европског) човјечанства водили су се под (партикуларном) заставом француске империјалистичке идеје. Пошто тотална револуција није могла да се оконча у оној земљи у којој је преврат извршен, чиме би космички преокрет настао сломом „древног режима“ коначно нашао потпуну замјену у новом, конституисаном и консолидованом (антропоцентричном) свјетском поретку, одлучено је – више према инерцији проистеклој не толико из једне приватне „маније величине“ колико из, наравно неосвијешћеног, изворног дефицита цијелог пројекта – да се његова недовршивост покуша „забашурити“ ширењем на читаву Европу и човјечанство, све док има оних који још нијесу примили „благовијест“ братства-једнакости-слободе.

Као што су конквистадори убијали оне који нијесу били чули за Христа, тако су вјесници слободе убијали оне који нијесу хтјели да буду „слободни“. Перманентни ратови постају судбина перманентне револуције – зато што је она недовршива и утолико неспроводива. Наполеон, условно речено, „понавља“ покушај Александра Македонског, али тако што је, какве ли ироније, постао (империјалистички) „троцкиста“ avant lettre. Зато је Велика револуција морала наћи слом у Великом поразу, којим се прије или касније морао окончати сулуди низ ратова који су увијек морали бити добијени – да Револуција не би умрла. У ствари, она је већ била „умрла“, јер иначе не би прерасла у перманентни рат.

 

УНУТРАШЊИ „СОКОВИ“ ПРЕД УСАХНУЋЕМ Међутим, 1914. проблем је био знатно озбиљнији. Није више било ријечи о томе да је један цивилизацијски пројект (тзв. „модерни пројект“) доспио у кризу, већ су унутрашњи „сокови“ читаве културе били пред усахнућем, што је пред сам истек XIX стољећа навело једног чувеног њемачког хуманисту да, с правом, завапи: „Сама Култура може умријети!“ Притом, угроженост западњачке културе – која је, истина, себе прогласила Културом – није долазила споља, већ изнутра. Њен највећи непријатељ била је управо она сама. Зато није ни чудо што се међу елитама европских сила август 1914. – ма колико то данас звучало непојмљиво и сулудо – дочекао с огромним „олакшањем“, јер се вјеровало да ће се тиме нагомилане противречности, фрустрације, нервозе културе и „културног човјека“ некаквом магијском пречицом „купања у крви“ саме од себе разријешити. Мало ко је тада претпостављао да ће рат бити дуготрајан, одвећ крвав, непојмљиво бруталан и да ће у њему сама Култура заиста, можда и неповратно умријети. Година 1914, чији је наставак био „осигуран“ версајском 1921, врло брзо је доживјела свој још суровији наставак у 1941, када брутални биологизам није био сама прећутна пракса ратовања у сјенци витешких поклича, него је, макар с њемачке стране, био истурен на знамење борбе за Културу као борбе за Расу и Живот. А када се култура сведе на то, тада је то најсигурнији знак да је она заиста умрла, као што је и Револуција била готова знатно прије Аустерлица…

Најава тоталног рата до истребљења из 1941. против Русије била је не само бруталност рата на Источном фронту почевши од 1914. него још више опхођење Запада са Србима, као – у њиховим очима – претходнице Руса, односно као симболичког оваплоћења рускости у умањеном и географски помјереном обличју, чије је планирано и спровођено уништавање од 1914. до 1918. представљало „пресјек“ онога што се спремало Русији и што јој је рађено од 1941. до 1944. То што је рађено Русији у Другом свјетском рату већ је било испробано над Србима у Првом свјетском рату, па ако стоји да је Велики рат био „прво полувријеме“ наредне велике кланице, тада је геноцидни рат Централних сила против Срба у Првом рату био предигра за геноцидни рат против Руса у Другом рату.

Ако је Русија, како се, с пуно разлога, понекад каже, културно-идентитетски „симптом Запада“, тада су Срби вјесник и симбол тог симптома, или – „секундарни симптом“, који је наративном производњом културног обрасца презреног балканског „потчовјека“ стигматизован чак и више него Руси. Зато је у посљедњих двјеста година агресивност према Србима обично била најава и предигра агресије према правом објекту у властитом цивилизацијски несвјесном генерисане убилачке жеље западњачке цивилизације – Русији. Тако је било и 1914. и 1941, када је српско-југословенски март/април само накратко одгодио руско-совјетски јун. А изгледа да, уз нешто „развученију“ динамику – превасходно због руског краха деведесетих – тако може бити и трећи пут, јер би „српске“ деведесете могле бити рани и дуги увод у „руске“ двијехиљадедесете. Но зашто би Запад и сада, трећи пут, прибјегавао – не хегеловском „лукавству ума“, већ подлијегао фројдовској „надлукављености“ властитом (културном) подсвијешћу?

 

ИЗАЗОВ АМЕРИЧКОЈ ХЕГЕМОНИЈИ Особеност 2014. на 2015, макар на културном плану, лежи у идеолошком банкроту либералног индивидуализма, који је ушао у савез са идеологијом мултикултурализма, као инверзне замјене за некадашњи европоцентрични колонијализам. Притом је ово идеолошко језгро стављено у саму срж званичне изведбе западњачког културног идентитета, тако да се са свих званичних и полузваничних говорница Запад данас легитимише као простор уважавања појединачних слобода и гајења (ино)културних разлика. Културни банкрот ове идеолошке констелације је двострук – према унутрашњости, њоме не успијева да се успостави, односно, ако већ постоји, да се објасни друштвена кохезија, која је потребна за одржање заједнице, будући да су и индивидуализам и ксенофилни мултикултурализам – макар у својим идеално-чистим облицима – опречни спрам било какве идеје заједнице. Према споља, на овај начин културно „конституисани“ Запад мора бити у озбиљном идентитетско-„самосвјесносном“ заостатку у односу на било коју другу културу с којом се надмеће, а камоли ако с њом уђе у сукоб, будући да је свака од њих консолидована око својег традицијског језгра, док се он својих „традиционалних традиција“ одрекао – супротстављајући им нове, „антитрадиционалистичке“. И тако, не само што западњачки цивилизацијски пројект, као пројект, више не постоји – будући да је интервенционизам у име тобожњег ширења/заштите „људских права“ (а заправо због материјалних интереса голом грамзивошћу заслијепљеног хегемона) смјешно називати „пројектом“ (а на то се данас своди „културна мисија“ Запада) него га његова идентитетска неконсолидованост у контексту културно-цивилизацијских ратова потенцијално чини инфериорним. Зато је згодно инсценирати сукоб с онима који не припадају „западњачкој заједници вриједности“ – да би се прикрило да никаквих вриједности једноставно више нема или да та заједница, ако треба бити одржива, то може бити само на темељима који се косе са званичним аутолегитимационим идеологемама Запада.

Додатна особеност 2014/15. лежи у томе што се, поред кризе, морално-интелектуалног слома идеологија либералног индивидуализма и мултикултурализма, одиграва и још једна геополитичко-културна драма. САД у перспективи неповратно и неумитно губе улогу глобалног хегемона, и ту тенденцију су ријешили да покушају да успоре, или чак можда преокрену, инсценирањем рата против традиционалног идентитетског „душманина“ Запада – Русије, не зато што САД Русију заиста тако опажају, већ зато што од Русије, а не, рецимо, од објективно доста јаче Кине, тренутно долази најотворенији геополитички изазов америчкој, након Хладног рата успостављеној хегемонији. Међутим, идеолошки је много уносније сопствени, тачније англо-амерички геополитички сукоб с Русијом, у којем остатак западњачког свијета нема шта да тражи – будући да је Русија упутила, узгред доста опрезан, изазов само англо-америчком империјализму, а не Западу као културном ентитету – представити као одбрану цивилизацијских вриједности Запада од руског, антизападњачког „варварства“, јер тада је иза себе, што милом, што силом, могуће постројити читаву Европу. Као што су Њемци 1914. схватили да је посљедњи тренутак да се обрачунају с Русијом будући да би рат против ње – који она, иначе, никада није планирала против самога Запада – коју годину касније за германски (или чак можда и читав романско-германски) Запад вјероватно био погубан, тако су и Американци, усред нарастања моћи Русије, а опадања сопствене, ријешили да искористе, чини им се, „посљедњи тренутак“ и да ударањем у наполеоновско-хитлеровске добоше покушају да одгоде свој сумрак као глобалне силе. Изгледа да су Американци, као Хелмут фон Молтке Млађи 1913/14. (начелник њемачког Генералштаба) и цар Вилхелм Други јула 1914, „закључили“, у ствари осјетили помаму: Сад или никад! – или завршити с Русијом, или јој се уклонити.

 

ЕНГЛЕСКА ДВОЈНА ПЕРЦЕПЦИЈА Све ово што смо досад описали може дјеловати као (дјелимично) неутемељено ако се зна да се приликом претходних обрачуна Запада и Русије (1812, 1914. и 1941.) Енглеска, овако или онако, налазила на истој страни као и Русија. Код ње није било солидарности ни са франкоцентричном (1812) нити са германоцентричном Европом (1914/1941.) зато што је Енглеској од осјећања свеевропске цивилизацијске припадности увијек била ближа перцепција својих интереса, ма како ствар с том идејном, културном Европом у том тренутку добро или лоше стајала. Енглеска је 1812, 1914. и 1941. учествовала у борби против актуелних репрезената очигледно малигне „Европске идеје“ (Наполеона, Кајзера и Фирера) али не зато што је увиђала моралну и цивилизацијску неодрживост таквих пројеката – напротив, већ зато што би побједа таквих идеја Европе значила геополитички пораз Британије, иако би то у културно-цивилизацијском смислу значило побједу онога што је заправо било на снази и у њој самој. Због тога она никада није била интегрисана, како се то некада говорило, једном „културном душом“ с остатком (Западне) Европе, и зато се, не случајно, и у пропаганди наполеоновског, и кајзеровског, и хитлеровског времена апострофира сумњивост енглеског учешћа у ономе што заиста јесте – дакле и емотивно набијено – европејство, што не искључује учешће у ипак емотивно индиферентнијем „западњаштву“.

Британија ниједном од три поменута пута није имала искуство цивилизацијског сукоба са непријатељем са „Континента“ (као што је, не својом вољом и избором, имала Русија) – јер ни Наполеон, ни Кајзер, па ни Фирер, у основи, нијесу заступали нити радили било шта од чега (би) се сама Британија устезала и гнушала (осим у пропагандне сврхе). Тако је, можемо рећи: срећом, било могуће да се Британија у три пораза тада актуелне, суштински банкротирале „европске идеје“ нађе на супротној страни, да то што је европејство и у цивилизацијском смислу поражено – па тиме, у неку руку, и она сама – она не доживи (као) пораз, будући да је геополитички побјеђивала, што јој је било знатно важније. Ту је перцепција интереса апсолутизована, тако да је геополитичка оптика, за разлику од Француза, и нарочито Њемаца, потпуно одвојена од културно-цивилизацијских афинитета. Отуда је било могуће да Британија у сва три поменута рата, потајно прижељкујући пораз цивилизацијски другога (Русије) с којом је себе видјела и у латентном, али тренутно секундарном геополитичком сукобу, истовремено чини све да цивилизацијски блиско континентално европејство Француза, односно Њемаца, буде потучено – не би ли она однијела геополитичку побједу. Управо је поменута одвојеност перцепције културне близине/даљине и перцепције властитог интереса (што налази израза у идеји утилитаризма, односно америчког прагматизма) допринијела енглеској двојној перцепцији непријатељства у сва три сукоба. Наиме, њен сан је био да Њемачка, као највећи геополитички такмац, буде поражена, али да Русија, као тобоже цивилизацијски непријатељ, не побиједи. У томе је успјела само 1914.

 

МИРА ЗАДУГО НЕЋЕ БИТИ У овом повијесном тренутку, „учитељи“ Русије и Путина, поред осталих, могу бити двојица мученички страдалих државника словенског свијета у двадесетом стољећу – Николај Други и Слободан Милошевић. Ако се Русија буде препустила Западу, завршиће као Србија, која од 2000. срамотно скончава на рате. А ако буде натјерана да уђе у рат неспремна, као што је било 1914, Русија може бити уништена. Она, дакле, не може да игнорише изазов агресије против себе, која је већ увелико одмакла, али нипошто не смије да дозволи да тако уђе у рат да га на крају изгуби. Мира између Русије и Запада, дакле, задуго неће бити, а када ће и да ли ће и заправо избити рат – зависиће од вјештине Русије да се опире агресији без отвореног изласка на бојно поље. Наравно, у свакој агресији агресор, по природи ствари, има иницијативу, нарочито ако сједи на безбједној прекоокеанској, или макар прекоканалској (Ламанш) даљини, гледајући да што више русофобијом озвјерелих несрећника (не само Малоруса него и Пољака и „Балтичана“) гурне у рат с Русијом, да би се онда на њу упрло прстом као на нови Трећи рајх, против којега мора устати читав „цивилизовани свијет“. Узгред, то би било остварење Черчиловог сна – да други гину и у корист Енглеске потуку Русију. Није зато случајно понављање хитлеровских – не само пропагандних него и геополитичких мјеста – у данашњој агресији против ове државе, која би могла да прерасте у отворени рат било увлачењем Русије у Украјину у некакав „глајвички сценарио“, или већ на неки други начин.

Русија, међутим, данас има мање избора него што је имала 1914. Ако је тада, због своје неспремности за рат, имала могућност да остане по страни и да гледа како два германска царства, уз неизбјежну бугарску припомоћ, касапе Србе – што би, наравно, било нечасно – то Русија данас, чак и да хоће, не смије мирно да гледа како се НАТО утврђује у Украјини, јер присуство америчких војника у Кијеву значи да су они већ у предграђу Москве. Зато Русија нема могућности да допусти да НАТО уђе у Украјину, већ, ако он то покуша, мора се наћи тамо прије њега. Питање је само колико ће времена проћи до тог тренутка и колико ће Русија имати времена да се спреми за прави рат који би након тога избио. Питање је да ли ће она тада бити неспремна или „полуспремна“ као 1914, или довољно приправна, као што би вјероватно била неке 1918. да није било рата. Ако нађе снаге да у што краћем раздобљу смогне унутрашње могућности – уколико их уопште има довољно – и да се спреми за рат, свјетског рата можда неће бити. Као што је 1914. избијање Првог свјетског рата могла да спријечи једино руска припремљеност за њега, која је, нажалост, изостала, тако и данас сулуди англо-амерички антицивилизацијски авантуризам, који читаву европску цивилизацију може и физички да доведе у питање, најбоље може бити предупријеђен увјерљивим демонстрирањем руске способности да може да води и да (макар) не изгуби рат против Запада. Једина нада дезоријентисане, прекоокеанским псеудоевропским завојевачима окупиране Европе јесте „неевропска“ Русија – њена снага, њен разум и, после свега, њена ничим заслужена љубав према тој истој Европи, која ју је толико пута издала.

 

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Svaka čast na tekstu. Odlično napisan, odnosno definisan zapadnjački identitet satkan i od vekovnog licemerstva koje predstavlja jednu od osnova te tzv. zapadne civilizacijske vrednosti koja se nameće ostalom svetu, a koja se takođe ogleda i u njihovoj, od malih nogu u glavu usađivanoj, superiornosti u odnosu na ostale narode odnosno civilizacije u svetu. Pozdrav.




    0



    0
  2. Запад и његови ветрови са невременом стално иде на Исток. На удару тих ветрова прво буде Србија па онда Русија. Зашто? Па прво мисмо једноставно сметња са различитим верским убеђењима. Србија налази се на важном путу за њихове освајачке планове од Наполеона,Бизмарка,Фердинаната и Хитлера. Сада имамо ново старо окупљање у оквиру НАТО ИМПЕРИЈЕ којој смета јака велика моћна Русија. Србију су окупирали поделили и безначајну створили захваљујући ПЕТОЈ КОЛОНИ УНУТАР СРБА. Украјина коју овакву знамо створена је по жељи комунистичке интернационале даби ослабила руску нацију и велику Русију АНГЛО-САКСОНСКО Америчка игра завршиће се као и Хитлеров поход на Русију с разлогом што ће ово бити обрачун АТОМСКИХ СИЛА и разарања целог света после тог чина
    биће дуготрајна људска патња које су произвели западни освајачи у
    лику и делу НАТО ИМПЕРИЈЕ.




    0



    0
  3. mir samo mir ne rat samo ce sirotinja na stradati svese moze dogovoriti ima zemlje dosta u svetu ako se zagadi zemlja nema vise zivota




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *