Вишемедијска уметност – реалност, а не утопија

Пише Владан Радовановић

Поводом исказа Дејана Ђорића, објављених у Печату, у бројевима 233/2012. и 351/2015.

Читаоцима бих се кратко представио као уметник који ствара у више области − музици, сликарству, књижевности и вишемедијској уметности, као теоретичар који се бави истим поменутим областима уметности, и као доскорашњи предавач на докторским студијама на Групи за вишемедијску уметност у оквиру Интердисциплинарних студија Универзитета уметности у Београду (сајт: www.vladanradovanovic.rs).
Свакако, било је и раније повода да реагујем на поједине текстове Дејана Ђорића, објављене у Печату, из области уметности, где се у негативном контексту помиње и моје име, али сам претпоставио да ће то помињање бити једнократно, па сам одлучио да се уздржим од реаговања. Пошто Ђорић није одустао од напада на моје стваралаштво и на особе које су повезане с мојим теоријским и едукативним активностима, овог пута бих ипак реаговао на извесне исказе из текстова „Рудник злата и ђубришта“, Печат 233/2012, и „Уметност против публике“, Печат 351/2015. У тим исказима се или обезвређује моје стваралаштво, или вишемедијско стваралаштво мојих бивших студената, или се износе нетачни подаци о настанку групе „Медиала“ и о њеним оснивачима, уз везивање мога имена за све то на неприкладан начин.
Ђорић је избегао да у тексту „Рудник злата и ђубришта“ изнесе лични суд о вредности мога стваралаштва и позвао се на изјаве Синише Вуковића, Милована Видака и Љубе Поповића. Није битно, али је вероватно да Ђорић те негативне судове о моме стваралаштву није изнео као своје јер би тиме противречио сопственим ранијим афирмативним судовима о истоме стваралаштву, објављеним у бројним текстовима, међу којима су: „Пустолина књига савршенства“, Ликовни живот бр 38/39, април/мај/јуни 1992; „Авангардан пре авангарде“, Дуга бр. 537, октобар 1994; „Родоначелник српске авангарде“, у: Владан – синтезијска уметност, Народни музеј Крагујевац, 2005; „Скрајнути српски Дишан“, Печат 79/2009. А свакако је битно којим се исказима тројице поменутих уметника Ђорић послужио да би обезвредио моје стваралаштво. Он наводи да је Вуковић рекао како је моја уметност „обична којештарија“, да је Видак „слично мислио“, и да „тог експериментатора није штедео“ ни Поповић. Пошто те опаске делом показују низак интелектуални ниво критичке мисли лишен аргументације, а делом су неодређене, оне се не могу оповргнути. Поред тога, у овом случају то не би било ни умесно будући да их Ђорић није сам изрекао.
Нетачни су Ђорићеви наводи о оснивању „Медиале“. У оквиру обавезе да се прво одреди под којим условима прихватамо важење настанка извесне групе, сматрам да се њен настанак −што произлази и из свеколике уметничке праксе – дешава онда када се у одређеном тренутку предложи име, образује идеја и око њих окупи група поборника. Свака сличност поетике одређене групе с неким претходним идејама може само представљати њен наговештај, а никако прави почетак. Назив „Медиала“ датира од 24. новембра 1957. године, када је предвиђено да се тако назове лист који се желео покренути. Леонид Шејка и Миро Главуртић су, у оквиру групе „Балтазар“, 27. новембра 1957. године скицирали манифест у којем се помиње и „Медиално друштво“. „Балтазар“ је распуштен фебруара 1958. године, а потом су Шејка, Главуртић и Оља Ивањицки образовали „Медиалу“. И трочлана група и основе њене поетике формирани су, дакле, пре месеца маја 1958. године, када сам и ја позван да се прикључим. У вези с тим, Ђорић каже да је теза Синише Вуковића „о почецима ‚Медиале‘ око 1951−1952 године“ за њега једино „прихватљива, јер је историјски исто толико тачна као и податак да је 1958. године на првој изложби у Дому омладине у Београду основана група“ − мисли се на „Медиалу“. Међутим, та теза је неприхватљива и с обзиром на горенаведене критерије настанка групе, као и у погледу расположивих чињеница, те је и први наведени податак – да почетак „Медиале“ пада око 1951−1952 године − „историјски исто толико“ нетачан као и други – да је „Медиала“ основана тек на својој првој изложби, јуна 1958. И иначе, без обзира на чињенице, тврдње да почетак „Медиале“ пада 1951−1952 године, а да је она основана тек на својој првој изложби, јуна 1958, саме по себи су у колизији!
Поводом полемике око настанка „Медиале“ и имена њених оснивача на страницама листа Политика, нетачна је и Ђорићева тврдња да сам ја „из позадине водио ту полемику“. Полемику су иницирале Вуковићеве тврдње и изјаве његове супруге да је он један од оснивача „Медиале“. Главни уредник монографије Медиала Градимир Маџаревић дао је разложан одговор, заснован на чињеницама. Пошто оснивач извесне групе не може бити неко ко се у њу укључио годину дана после њеног оснивања, Синиша Вуковић не може бити један од оснивача јер је у „Медиалу“ ушао тек 1959.
Наравно, могу да одговорим и на Ђорићево питање које је остало „нејасно“: „зашто је толико Владану Радовановићу… важно да се прикаже као један од оснивача ‚Медиале‘ када ју је, разочаран њеним деловањем, напустио и окренуо се сасвим другачијој, авангардној уметности“. Никада ми није било важно да се „прикажем“ као један од оснивача те групе, али ми је важно да се очува истинитост оног дела историје чији сам био сведок. Ђорић треба да се сети како је писао о мојој авангардности „пре авангарде“ и о мом родоначелништву „српске авангарде“. Јер, већ сам увелико био на трагу авангарде од 1953. године (реч-лик-звук, касније воковизуел, од 1954; преконцептуални пројекти или пројектизам, од 1954; преминималистички Корали, од 1955; тактилна област, од 1956; полимедиј, од 1957) − до маја 1958, када сам пришао „Медиали“, од које нисам ништа примио нити сам имао шта да се тек тада, када сам је напустио почетком 1959, „окрећем сасвим другачијој, авангардној уметности“. Тој уметности био сам већ окренут и пре заједничког излагања с групом „Медиала“.
Мислим да Ђорићеве тврдње о томе шта сам ја њему рекао у приватном разговору не представљају нешто што би требало објавити у часопису ранга Печата. А чак и да имам, како Ђорић пише, „лоше мишљење о Синиши Вуковићу“ и да Милована Видака сматрам „обичним занатлијом“, зашто би ме требало због тога осуђивати, кад и сами дотични уметници, сад укључујући и Љубу Поповића, такође изричу неповољно мишљење о моме стваралаштву, што је, за Ђорића, сад наједном сасвим у реду!
У тексту „Уметност против публике“, Ђорић истиче како ни ја нисам способан да увидим „колико је била лоша прва генерација“ мојих „ђака са постдипломских студија, реч је о једној од најгорих изложби које су се тада могле видети у Галерији СКЦ а не треба сумњати да су садашње генерације још горе“. Ја јесам предложио основе за формирање области вишемедијске уметности која ће се неговати на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, али студенте су, сем мене, едуковали и други професори: мр Чедомир Васић, др Мелита Милин, др Никола Шуица, мр Бранимир Карановић, мр Срђан Хофман, др Милета Продановић, др Јован Ристић и други. Ђорић о тој првој изложби вишемедијске уметности у Србији доноси вредносни суд иако о истој области не поседује знање, ни спремност да се у њу уживи, те отуда нити компетенцију. Колико он познаје ту област, најбоље показује оно што је о синтези уметности писао у својој књизи Стварност уметности – увод у студије реализма. У завршном поглављу аутор искорачује из својих компетенција за бављење реализмом у пластичким уметностима и прелази на подручје свеукупног уметничког дела и полимедијске синтезе уметности. Ђорић пише: „Свеукупно уметничко дело је нека врста надстила … и пре је теоријски фантазам него уметничко остварење.“ У другом цитату истиче да је полимедијско више „у сфери утопијског него конкретног“. Крајње је проблематично тврдити да бројна позоришна дела, балети, опере, Вагнеров „гезамткунстверк“, вишемедијска остварења футуризма и дадаизма, Скрјабинов Прометеј, звучни филмови, звучни видео-радови, мултимедијална и интермедијална остварења представљају пуке теоријске фантазме и утопије, а не реална уметничка остварења. Мислим да стога, на основу свога непознавања синтезе уметности и непризнавања да та област реално постоји, Ђорић не може легитимно донети било какав вредносни суд ни о тој области у целини нити о појединачним делима вишемедијске уметности. А посебно је неодговорно на невиђено просудити како нема сумње „да су садашње генерације“ вишемедијских уметника „још горе, у односу на лошу, прву генерацију“. Уосталом, ако је нешто утопијског карактера, дакле тренутно не постоји, како би остварења садашњих генерација могла бити још гора кад не постоје! Наравно, могу се навести и мишљења потпуно супротна овој осуди. Коста Васиљковић, доајен наше ликовне критике, поводом изложбе „Вишемедијска уметност“, одржане прошле године у Павиљону „Цвијета Зузорић“, између осталог, пише: „Тај укус хаотичности и бесмисла (подржан стањем српског друштва) на сјајан начин амортизује недавна изложба ‚Вишемедијска уметност‘… у ауторској концепцији Владана Радовановића… Тако је најзад та уметност, деценијама запостављана или третирана као алтернатива и андерграунд, задобила дигнитет европски официјелне уметности, захваљујући савести, енергији и знању професора Владана Радовановића и Чедомира Васића.“ (Књижевне новине, октобар−новембар 2014). И на страну све то, али сматрам да врхунац критичареве неодговорности представља брисање немилосрдним, ахтисаријевским потезом осам генерација и око шездесет уметника који су се храбро упустили у студирање једне крајње сложене области чији је програм акредитован од стране Министарства просвете и науке.
На крају, намеће се да би критичар угледног листа какав је Печат требало да буде боље обавештен и о приступима уметности које није кадар да доживљајно прихвати, да не би смео да тако често пада у контрадикције и, што је најважније, да би морао превазићи искључивост и ускогрудост у погледима и аутоматско анатемисање готово свег модерног и авангардног.