Почетна / Друштво / Уставни суд – Између Устава и политике

Уставни суд – Између Устава и политике

Пише Владан Петров

Држава не мора бити у Европској унији да би била правна држава, али да би била правна држава, мора имати ауторитативни уставни суд. Садашњи састав Уставног суда то није

Уставом Србије од 2006. први пут су, од како постоји уставно судство у Србији, прописани посебни услови за избор судија Уставног суда. Судија Уставног суда бира се и именује међу истакнутим правницима са најмање 40 година живота и 15 година искуства у правној струци. Устав није прецизније одредио значење појма „истакнути правник“. То није учинио ни Закон о Уставном суду. Реч је о правном стандарду чија се конкретна садржина одређује приликом сваког избора, односно именовања за судију Уставног суда.

За политичке органе који бирају судије (у Републици Србији, пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет именује председник Републике, а пет општа седница Врховног касационог суда Србије (чл. 172 ст. 2 Устава).

 

„ИСТАКНУТ“ ПРЕМА СОПСТВЕНИМ МЕРИЛИМА Дакле, 10 од 15 судија бирају и именују политички органи (Народна скупштина и председник Републике) а пет највиша судска инстанца. Истакнути правник је правник којег они сматрају (прогласе) таквим. Тако су 2007. године Народна скупштина и председник Републике на своје листе од 10 кандидата истакли већином правнике које према својим мерилима сматрају „истакнутим“. То потврђују речи некадашњег министра правде Републике Србије Д. Петровића у време избора првих 10 судија Уставног суда по Уставу Србије од 2006. „…Овај парламент процењује ко су то истакнути правници, када буде вршио избор са листе од 10 кандидата коју је председник Републике упутио Скупштини Србије. С друге стране, парламент ће, када утврђује свој предлог од 10 кандидата, такође проценити ко је истакнути правник, а ко не. Ово је једна усмеравајућа норма, усмеравајући правни стандард (мисли на стандард ‚истакнути правник‘, В. П.) и мислим да то није спорно.“

Форма је задовољена, а политичко квалификовање ко јесте, а ко није истакнути правник омогућило је да се у пракси овај услов преобрати у своју супротност: у политички подобног правника.

У српској уставноправној науци, постоје два схватања стандарда истакнути правник. Према првом, истакнути правник је врхунски правни стручњак. „Под истакнутим правником требало би подразумевати правника који се издваја по професионалним достигнућима од осталих правника“ (Р. Марковић). То значи имати искуство, године живота и стаж, формално високе квалификације (судије највиших судова у земљи, професори права итд.) али и конкретне „доказе“ своје „истакнутости“ – стручне и научне радове који су значајан допринос одређеној области права, пресуде у великим предметима итд.

[restrictedarea]

Према другом схватању, истакнути правник је више од врхунског правног стручњака. Он мора имати висок морални интегритет, аутономију мишљења, храброст, умереност, креативност, свест о одговорности итд. Такав кандидат може обављати функцију на начин који одговара њеном високом достојанству. Такав кандидат, и кад га предлажу политичке странке, имаће свест да политичким чиниоцима не дугује ништа. Истакнути правник је спреман да „суди“ и политичкој власти, а да „служи“ само једном „господару“ – Уставу.

 

ХЛАДНА ГЛАВА, ТОПЛО СРЦЕ Теоријски, између два схватања логично је опредилити се за друго. Истакнути правник је особа способна да тумачи Устав „хладне главе, топла срца и чистих руку“ (З. Лауц) правник аристократа са демократским погледима и неприкосновеним стручним и моралним ауторитетом, снажна индивидуа која осећа дух институције и поштује општа правила, али не губи своју индивидуалност. Притом, он ниje „политички евнух“. Он разуме политички тренутак, друштвенополитички оквир у којем одлучује, као и политичко дејство одлуке Уставног суда.

У моменту избора увек постоји дилема да ли је једно лице истакнути правник или није. На пример, за судију Уставног суда може бити изабрано лице које има судијско искуство у највишим судовима, али нема правничку културу. Једна од основних одлика те културе је толеранција, односно спремност да се чује и друкчије мишљење, да се сопствено становиште коригује ако је туђа аргументација јака и убедљива. Да би становиште таквог судије превагнуло, он ће га засновати на привидно правној, а у ствари политичкој аргументацији.

Ако једно лице није истакнути правник у моменту избора, то не може постати током вршења функције. Кад се мали правник, вољом политичког чиниоца, бира за судију Уставног суда, он не може постати истакнути правник. Његова просечност не омогућава му да се уздигне до свести о достојанству уставносудске функције. Мали правник, проглашен „истакнутим“, дуговаће захвалност политичком чиниоцу који га је изабрао и неће му се супротстављати. У случају промене политичке власти, мали правник, свестан да дугује свој мандат политички пораженом, гледаће да задобије поверење новоизабраног политичког чиниоца. Њему ће између мерила Устава и политичке целисходности друго увек бити ближе.

С друге стране, могуће је да истакнути правник професионалним, часним и достојанственим вршењем функције судије Уставног суда постане још више истакнут. Замислимо универзитетског професора права, који је деценијама живео у свету теорије и рада са студентима. Са избором на функцију, он се труди да остане веран ономе што је научио и чему учи своје студенте. За њега је лојалност Уставу прва и последња заповест. Такав судија је спреман да се не сложи са већином, да издвоји мишљење свестан да оно неће утицати на колеге у датом тренутку, али да може имати дугорочно позитивне последице. Код таквог судије нема двојства. Бити професор и бити судија Уставног суда значи руководити се истим високим мерилима. Речју, бити истакнути правник.

 

ОДРЕЂЕНИ ДНЕВНОМ ПОЛИТИКОМ У сваком случају, без уставног морала, који подразумева свест о садржинском и временском ограничењу власти, елитни правници ће, уместо чувара Устава, постати његови господари, а ради очувања привилегија, верне слуге политичарима и политици. Овај закључак још више се односи на оне судије Уставног суда које и нису елитни правници, него обични политички намештеници.

Покојни Владан Батић, у расправи на седници Народне скупштине поводом избора судија Уставног суда 2007, приметио је да ће начин на који се приступило избору првих судија произвести „партијски, крњи, пензионерски (мислио је на кандидате са листе председника Републике од којих су неки били пред пензијом, В. П.) лаички и потпуно неквалификован, некомпетентан и нестручан суд“. Да није реч о произвољној, политичкој оцени, показала је пракса Уставног суда. Спорост, неодлучност и неблаговремено одлучивање, недоследност, непостојање развијене уставносудске доктрине о важним уставним питањима, спорадично и селективно узимање у обзир ставова уставноправне науке одликују садашњи састав Уставног суда. Издвојена мишљења у појединим предметима (Оливере Вучић, која највише користи овај инструмент неслагања са одлуком већине или са образложењем одлуке – Босе Ненадић, Катарине Манојловић Андрић, више од осталих судија) и неколико одлука наговештај су да Уставни суд може и мора друкчије. Али овај не! Овај састав Уставног суда је потрошио кредит!

*

Овај текст није реакција на закључак од 10. децембра ове године којим је Уставни суд одбацио предлог за оцену уставности тзв. Бриселског споразума. О том закључку може се, из угла уставноправне науке, говорити тек када његово образложење буде објављено. Овај текст – написан за научну конференцију 2012. године, прилагођен широј, али обавештеној публици Печата – садржи једну поруку. Држава не мора бити у Европској унији да би била правна држава, али да би била правна држава, мора имати ауторитативни уставни суд. Садашњи састав Уставног суда то није и не може постати, јер има неотклоњиву ману. Она је правне, а још више моралне природе. Нема довољно истакнутих правника спремних и способних да одређују „уставну политику“, а да дневна политика не одређује њих.

 

[/restrictedarea]

 Аутор је члан Српског правничког клуба

Један коментар

  1. Da li u Srbiji postoji Ustavni sud.
    Postoji samo zgrada a za sud nisam siguran.
    Zasto?Toliko se neustavnih stvari desilo u Srbiji u zadnje vreme.
    Umanjenje penzija bez izdavanja ikakvog papira,ne reagovanje suda na nepostovanje sopstvenih odluka…i td.U ostalom Ustavni sud i sudija je
    vlada republike Srbije.Takav utisak ima vecina gradjana Srbije.Ko ne veruje neka sprovede anketu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *