Почетна / Документи / ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ ЗА ЦАРА

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ ЗА ЦАРА

Проф. др Оливер Антић

Етиопски цар Хајле Селасије одржао je историјско предавање пред светском заједницом и свету подарио текст за сва времена

Историја се понавља двапут, како је то лепо запазио Маркс, први пут као трагедија, други пут као фарса. Карактеристика модерног времена је да се оно убрзава, „згушњава“. Отуда живимо у времену трагичне, драматичне фарсе или фарсичне трагедије, свеједно. У историји су се смењивали циклуси силе и права. У периодима криза сила увек надвладава право. Право потискује силу у временима равнотеже снага, спољашњих (регионалних, међународних) и унутрашњих, које најчешће прате спољашње. Тако је било од времена записане и запамћене цивилизације. Још је Хесиод (VII–VIII век п. н. е.) писао: „Правду ће заменити песница. Градови ће падати под грабежом. И неће побеђивати ни онај који чува заклетву, ни правични, ни добри. Ускоро дрзнику и злотвору почаст ће се одавати. Где је сила, тамо ће бити и право.“ Ултиматум 1914. из Беча, 1999. из Рамбујеа, ембарго, „санкције“, распарчавање земље, али и употреба забрањеног оружја од стране оних који постављају ултиматуме, уводе санкције, стављају ембарго, који стоје изнад међународног права и испод међународног морала, све то није, нажалост, ништа ново. О свему томе, као вечитој теми борбе добра и зла, надахнуто, аргументовано, убедљиво и потпуно морално супериорно, пред целом међународном заједницом, говори још 1936. године велики Цар једне мале земље, и то у име свих малих народа и држава.

Рађање зла се увек препознаје преко тоталитарних покрета, а њихов развој је сигуран пут у велику несрећу, страдање, али и злочин. Рађање зла увек прати криза права, чија је главна жртва правда, односно њен појединачни појавни облик – (не)праведност. Најсветлији датуми историје цивилизације јесу борба и страдање праведника на барикади права и правде. Заборавити ма иједног од њих исто је што и скрнављење правде, оправдање злочина, неговање зла, чињење неправде.

Чињеница је да је етиопски цар Хајле Селасије одржао историјско предавање пред светском заједницом и свету подарио текст за сва времена, а „историјске су чињенице шкољке из којих је време извукло бисер“ (Б. Пекић). Ту шкољку ваља не само чувати већ је и често отварати и изнова гледати у поучни сјај њеног бисера:

ОБРАЋАЊЕ ПРЕД ЛИГОМ НАРОДА

Хајле Селасије

Јун 1936.

„Ја, Хајле Селасије I, цар Етиопије, данас сам овде да бих тражио правду која се дугује мом народу, као и помоћ која му је обећана пре осам месеци, када је педесет нација утврдило да су извршенoм агресијом прекршени међународни уговори.

Без преседана је да се шеф државе лично обраћа на оваквом заседању. Али, такође је без преседана да један народ буде жртва такве неправде и да му сада прети да ће бити препуштен агресору. Такође, никада до сада нисмо имали пример да нека влада поступа тако да спроводи систематско истребљење једног народа служећи се варварским средствима и да крши најсвечанија обећања нација света да страшан отров штетних гасова не сме бити коришћен против невиних људских бића. Владар Етиопског царства дошао је у Женеву како би испунио своју највишу дужност да брани народ, који води борбу за своју вековну независност, пошто се и сам борио на челу својих армија.

Молим се свевишњем Господу да поштеди народе ужасних патњи, којима је управо изложен мој народ, и чији су ужаснути сведоци била два челника који су овде у мојој пратњи.

Моја је дужност да обавестим владе окупљене у Женеви, јер су одговорне за животе милиона мушкараца, жена и деце, о смртоносној опасности која им прети, описујући им страшну судбину коју је Етиопија претрпела. Италијанска влада није повела рат само против ратника. Она је првенствено повела рат против становништва измештеног далеко од борбених линија, са циљем да над њим спроведе терор и истребљење.

У почетку, италијански авиони бацили су, пред крај 1935, на моје армије бомбе са сузавцем. Међутим, њихови ефекти били су незнатни. Војници су научили да се распрше и заклоне, чекајући да ветар убрзо одува отровне гасове. Онда је италијанска авијација прибегла ипериту. Бурад ове течности просипана је изнад мојих оружаних снага. Но и ово средство се такође показало неефикасним; течност је погодила свега неколико војника, а бурад по терену представљала су, сама по себи, упозорење на опасност како трупама, тако и становништву.

Дужност ми налаже да обзнаним свету поступак који је италијанска команда предузела, страхујући од пораза, у време када су се спроводиле операције опкољавања града Мекеле. На авионе су биле постављене специјалне прскалице које су, изнад огромног дела територије, распршивале ситну смртоносну кишу. У групама од девет, петнаест, осамнаест авиона, који су летели један за другим, формирала се магла у виду бескрајног чаршава. На тај начин су, од краја јануара 1936. године, војници, жене, деца, стока, реке, језера и пашњаци били континуирано натапани овом смртоносном кишом. Како би систематски побила сва жива створења, како би што више затровала воде и пашњаке, италијанска команда је наводила своје авионе да прелећу изнова и изнова. То је била главна метода њиховог ратовања.

[restrictedarea]

РАЗАРАЊЕ И ЗАСТРАШИВАЊЕ Најперфидније дивљаштво састојало се у спровођењу пустошења и застрашивања у најгушће насељеним деловима територије, у местима која су најудаљенија од локација где се воде борбе. Циљ је био да се расеје страх и смрт широм великог дела етиопске територије. Ове застрашујуће тактике су успеле. Људи и животиње су подлегли. Смртоносна киша коју су распршивали авиони деловала је тако да су сви које је захватила бежали, вриштећи од болова. Сви они који су пили затровану воду или јели инфицирану храну такође су скончали у страшним мукама. Жртве италијанског отрова иперита броје се десетинама хиљада. Одлучио сам да дођем у Женеву како бих цивилизованом свету обзнанио истину о мучењу и патњама које су нанете етиопском народу. Нико други осим мене и мојих храбрих другова по оружју није могао да изнесе пред Лигу народа необорив доказ. Апели мојих изасланика пред Лигом народа остали су без одговора: моји изасланици нису били сведоци. Зато сам одлучио да дођем да лично сведочим о злочину који је почињен над мојим народом и да упозорим Европу на судбину која је чека ако се погне пред свршеним чином.

Да ли је потребно да подсетим ову седницу на различите фазе етиопске драме? Током последњих двадесет година, било као престолонаследник, регент царства, било као цар, никада нисам престајао да улажем све своје напоре да упознам своју земљу са добробитима цивилизације, а посебно сам се трудио да успоставим добросуседске односе са силама у региону. Конкретно, успео сам да са Италијом закључим Споразум о пријатељству 1928, који је апсолутно забранио прибегавање употреби оружане силе, под било каквим изговором, замењујући силу и притисак – помирењем и арбитражом, на чему цивилизовани народи заснивају међународни поредак.

ЗЕМЉА КОЈА ЈЕ ЧВРШЋЕ УЈЕДИЊЕНА У свом извештају 193С, од 5. октобра, Комитет тринаесторице препознао је моје напоре и резултате које сам постигао. Владе су биле мишљења да ће улазак Етиопије у Лигу народа, дајући земљи нову гаранцију за очување њеног територијалног интегритета и независности, помоћи земљи да достигне виши ниво цивилизације. Не чини се да у Етиопији данас има више нереда и несигурности него што је то било 1923. Напротив, земља је више уједињена, а централна власт се више слуша.

Требало је да остварим још боље и веће резултате за свој народ да од стране италијанске владе нису постављане пред нас препреке сваке врсте, које су изазивале побуне и наоружавање побуњеника. Заиста, влада у Риму, као што је данас и отворено објавила, никада није престајала да се припрема за освајање Етиопије. Уговори о пријатељству, које је потписала са мном, нису били искрени; њихов једини циљ био је да од мене сакрију своје праве намере. Италијанска влада изјављује да се већ четрнаест година припрема за садашње освајање. Стога, она данас признаје да је, када је подржала пријем Етиопије у Лигу народа 1923, када је закључила Споразум о пријатељству 1928, када је потписала Париски пакт којим се одриче рата, обмањивала цео свет. Власти Етиопије су, у овим свечаним споразумима, дале додатне гаранције безбедности које би јој омогућиле да оствари даљи напредак на специфичном путу реформи на који је ступила и којем се посветила целокупном својом снагом и свим срцем.

ВАЛ-ВАЛ ИЗГОВОР Вал-Вал инцидент, у децембру 1934. године, био је као удар грома за мене. Италијанска провокација била је тако очигледна и ја нисам оклевао да се обратим Лиги народа. Позвао сам се на одредбе Споразума из 1928, на начела Лиге, заузео сам се за поступак помирења и арбитраже. На несрећу по Етиопију, то је било време када је влада извесне земље сматрала да стање у Европи захтева да се по сваку цену задобије пријатељство са Италијом. Цена која је плаћена јесте препуштање независности Етиопије похлепи италијанске владе. Овај тајни споразум, у супротности са обавезама из Пакта, извршио је велики утицај на ток догађаја. Етиопија и цео свет су претрпели и још увек трпе његове катастрофалне последице.

После овог првог кршења Пакта уследила су и многа друга. Осећајући се охрабреном у спровођењу своје политике према Етиопији, влада у Риму је грозничаво отпочела припреме за рат, мислећи да синхронизовани притисак који је почео да се врши на етиопску власт можда неће успети да надјача отпор мог народа италијанској доминацији. На тај начин су избијале разноврсне тешкоће на путу у циљу онемогућења поступка – помирења и арбитраже. Свакојаке препреке су искрсавале током тог поступка. Владе су покушале да спрече владу Етиопије у проналажењу арбитара међу њиховим држављанима: када је коначно арбитражни суд основан, извршен је огроман притисак како би била донета пресуда у корист Италије.

Све ово је било узалуд: арбитри, од којих су двојица били италијански званичници, били су приморани да једногласно признају да у инциденту у Вал-Валу, као ни у каснијим инцидентима, никаква међународна одговорност није могла да се припише Етиопији.

МИРОВНИ НАПОРИ На крилима овакве пресуде, влада Етиопије искрено је мислила да је могуће отпочети еру пријатељских односа са Италијом. Лојално сам понудио испружену руку влади у Риму. Седница Лиге је обавештена о Извештају Комитета тринаесторице од 5. октобра 1935, о детаљима догађаја који су се дешавали од децембра 1934. па све до 3. октобра 1935. године.

Биће довољно ако цитирам неколико закључака из тог извештаја под бројевима 24, 25 и 26: ‚Италијански меморандум (који садржи жалбе упућене од стране Италије) био је на дневном реду Савета 4. септембра 1935, будући да је прва жалба Савету од стране Етиопије била упућена 14. децембра 1934. У периоду између ова два датума, италијанска влада се успротивила разматрању питања од стране Савета на основу објашњења да је једини одговарајући поступак онај који је предвиђен Итало-етиопским споразумом из 1928. Штавише, током целог тог периода Италијани су слали трупе у Источну Африку. Ово слање трупа било је представљено Савету од стране италијанске владе као неопходно ради одбране њених колонија угрожених припремама Етиопије. Етиопија је, напротив, скретала пажњу на званична саопштења изношена у Италији која, по њеном мишљењу, нису остављала места сумњи ‚да је реч о непријатељским намерама владе Италије‘.

Од самог почетка спора, влада Етиопије тражила је решење мирним средствима. Позивала се на поступак дефинисан Пактом. Пошто је италијанска влада желела стриктно придржавање одредби и процедуре Итало-етиопског споразума из 1928. године, влада Етиопије је попустила и на то пристала. Етиопска влада је недвосмислено изјавила да ће доследно да спроведе пресуде арбитражног трибунала, чак и ако донесена одлука буде противна њеним интересима. Она се сложила да и питање власништва над Вал-Валом не решавају арбитри, зато што италијанска влада не би пристала на такво решење. Она је замолила Савет да пошаље неутралне посматраче и ставила се на располагање за било какве истраге за које би се Савет евентуално одлучио.

Када је, међутим, расправа око Вал-Вала била решена арбитражом, италијанска влада је поднела детаљни Меморандум Савету којим је подржала свој захтев за слободу деловања. У њему се тврди да случај као што је Етиопија не може бити решен инструментима предвиђеним у Пакту. У Меморандуму се наводи да: ‚пошто ово питање утиче на виталне интересе и од примарне је важности за италијанску безбедност и цивилизацију‘, она ‚неће успети у својој основној дужности, уколико једном и заувек не престане да полаже поверење у Етиопију, задржавајући пуну слободу да усвоји све мере које могу бити неопходне како би осигурала безбедност својих колонија и заштитила своје интересе‘.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *