Почетна / Култура / Трагом „духа времена“

Трагом „духа времена“

Пише Никола Маринковић

Година за нама била је увид у будућност српске културе. Уколико се овако настави, издаваштво ће већином бити препуштено неразвијеном и ограниченом тржишту, са опадајућим бројем читалаца, у чијим потребама ће, ерозијом школског система, бити све мање места за квалитетну књижевност

Гледано из перспективе најбољег што је српска књижевност дала, чини се да 2014. година неће бити запамћена по епохалним књижевним остварењима. Разуме се, не значи да квалитетних дела није било. То су најпре она која сведоче епоху у којој су настала, осећају кретање „духа времена“, чак и наслућују винаверовски „поремећај равнотеже“ и наговештавају свет који је пред нама. Ако ништа друго, увек је узбудљиво читати таква остварења у временима која носе бремените дилеме.

ПОЕЗИЈА И ОПАСНА СИТУАЦИЈА Из перспективе поезије, кроз стихове и аутопоетичке есеје, савременост су сведочили, пре свих, аутори Библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, Радмила Лазић Црном књигом и Мирослав Максимовић Скривеним послом. Интересантна, у оквиру своје поетике, била је и збирка Нека, хвала Небојше Васовића, у издању Културног центра Новог Сада. Поглед на млађу песничку сцену открива интересантну чињеницу: две награде за младог песника, „Милутин Бојић“, коју додељује истоимена библиотека из Београда, и фестивала „Дани поезије“ у Зајечару, добила је Милица Милосављевић, па са пажњом треба сачекати њене збирке, најављене за пролеће 2015.

Побројани издавачи и награде сугеришу основни проблем поезије данас: она исувише зависи од буџетских институција. По аутентичну поезију ово је врло опасна ситуација у доба идеолошког једноумља. Страхујемо да ћемо наредних година квалитетну поезију моћи да читамо само на апсолутној маргини, даљој од ове на којој се и сада налази. Такође, све мањи број институција које објављују поезију и способне су да је промовишу ограничиће, по природи личних контаката унутар струке, и број песника који објављују. Коначно, проблем је и у следећем: млади песник, који жели да се оствари, по природи свога бунта може лако пасти у руке идеолога с могућностима, чиме је лако објаснити феномен апсолутне унисоности савремене „ангажоване“ поезије, која, из левичарских побуда критикујући концепт нације, шаље исту поруку као и они центри моћи по чијем налогу се и фабрике затварају. Дакле, опет је на делу каналисање песничке енергије и креативности у политичке циљеве, иако смо, наивно, мислили да су таква времена давно иза нас.

[restrictedarea]

ПРОЗА И ОГРАНИЧЕНОСТ ТРЖИШТА Што се прозе тиче, ситуација је сложенија. Исплативост штампања прозних дела отвара простор за наступ књижевности на тржишту, што значи да је већина прозних дела вредних спомена објављена у издању приватних издавача. Ту такође лежи потенцијални проблем који може деловати попут цензуре: ограниченост тржишта. Опште је познато да издавачи који раде са високим профитима рачунају на пријемчивост својих наслова у региону, што активира различите стратегије ограничавања – да би се књига продавала и у БиХ, Црној Гори и Хрватској, не треба спомињати одређене теме, или о њима треба писати само на одређен начин. Да ли у томе треба тражити разлог што романи, дневници, мемоари и збирке прича, објављени 2014. године, не сведоче у потпуности тежину епохе у којој су настали – иако су најбољи од њих по правилу критички опредељени? Дневнички записи Рајка Петрова Нога С мене на уштап изузетак су који потврђује правило – објављени у СКЗ-у и немају тржишно усмерење, попут нпр. „Лагуниних“ издања.

Од поменутих, потенцијал да остане запамћена у некој будућој историји српске књижевности дефинитивно има књига Једро наде Николе Маловића (о њој је већ писано на страницама Печата). Једро наде, роман настао на суштински новелистичком заплету (и чини целину са збирком приповедака Пругастоплаве сторије) показује да, уз Слободана Владушића, постоји писац који је заокружио поетички оквир којим сагледава савременост, и ослушкује епоху. Иако, с обзиром на недовољан наративни потенцијал заплета, Једро наде не може и неће бити комерцијални хит, мишљења смо да ће ова књига ипак оставити неког трага.

Сабласт Великог рата, која се надвила над његовом стогодишњицом, као да није била довољан стваралачки подстицај, па је врло мало уметнички успелих дела на ту тему. Поред збирке прича Гаврилов Принцип (Лагуна) уметнички неједнаких квалитета, пажњу критике заокупио је роман Књига о храсту Јанка Веселиновића (Филип Вишњић) дело комплексне форме, о којем ће се тек писати, када се формирају први диференцирани судови о њој. Зашто је српска књижевност затајила када је Велики рат у питању?

На првом месту, у питању је проблем канонске представе о том догађају – свако дело које не потврђује историјски наслеђену херојску представу тешко да може бити прихваћено, што показује судбина романа Дан шести Растка Петровића. Други разлог, који се надовезује на први, јесте што у идеолошки поларизованом друштву, попут српског, писање на један или други начин писца и дело сврстава у таборе, док се писање које не припада ниједном табору најчешће занемари и заборави. Коначно, писање историјских приповедака и романа захтева одређену врсту припреме и дуготрајног рада, који нису компатибилни са захтевима приватних издавача, тако да је поново на делу кобна спрега неразвијеног, у сваком смислу ограниченог тржишта и идеолошких ограничења у култури, која прети да квалитетној, уметничкој књижевности у доброј мери стане на пут.

Чисто читалачко уживање могу да пруже многе књиге изашле ове године, свакако Београђанке Игора Маровића (Лагуна) или Пристаништа Владана Матијевића (Агора) при чему не треба заборавити потцењену сцену жанровске књижевности, превасходно научне и епске фантастике, где се појавио врло занимљив роман, зачетак трилогије, Последњи град Небојше Петковића у издању „Нове поетике“. Љубитељи мемоарске књижевности свакако би додали Фајронт у Сарајеву др Нелета Карајлића (Лагуна и Вечерње новости) и тим би се списак могао закључити.

ИСТОРИОГРАФИЈА И ДОСЕГ КВАЛИТЕТА Утисак је да је 2014. године квалитет био на страни историографије и публицистике. На првом месту, политички нестабилна времена као да призивају човекову потребу да их схвати, поготово када се, у контексту ревизије Првог светског рата, поново отварају старе историјске полемике које траже превасходно историографски или политиколошки одговор. Из тог разлога и српска држава је дала подршку, макар и умерену, обележавању годишњице, па се 2014. године појавио низ изузетних издања на ту тему (довољно је поменути „Прометејеву“ и РТС-ову едицију Србија 1914–1918). И у другим дисциплинама појавила су се значајна дела: Антологија српског дадаизма Предрага Тодоровића, Српска култура 1900–1950 (обе у издању „Службеног гласника“) што показује да велики државни издавачи још увек нису изгубили (издања „Завода за уџбенике“ то такође показују) могућност да штампају квалитетне књиге, али је питање, узевши у обзир тренутни економски курс државе, до када ће тако бити.

Један од могућих разлога, наоко небитан, јесте и чињеница да су већина аутора монографских издања редовни или пензионисани професори универзитета, дакле материјално обезбеђени, те нису у позицији да због уцене хонораром пристају на суштински уплив издавача у процес стварања дела. Тим пре, већина реномираних српских интелектуалаца заправо и не пише за ауторски хонорар, у чему се знатно разликују од професионалних писаца. Ипак, питање је колико је овај тренд одржив, поготово када се узме у обзир да ће државне издавачке куће (уколико уопште остану државне) све ређе штампати књиге монографског типа, а приватне немају интерес да то чине. Може ли се извући далекосежнији закључак из књижевне 2014. године?

Година за нама била је увид у будућност српске културе. Уколико се овако настави, издаваштво ће већином бити препуштено неразвијеном и ограниченом тржишту, са опадајућим бројем читалаца, у чијим потребама ће, ерозијом школског система, бити све мање места за квалитетну књижевност. С друге стране, с напретком потпуног саображавања Србије Западу, кључна места у систему културних институција заузеће „политички комесари“ онога што је Слободан Владушић дефинисао као „урбани дискурс“, чиме ће се маказе цензуре коначно склопити. С једне стране тржиште, с друге стране идеологија, сурово ће ограничити количину квалитетних књига које ће наредних година бити понуђене српском читаоцу. Сто година после слободарског чина Гаврила Принципа назрели су се први трагови тог механизма.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *