ШВАЈЦАРСКА – ИЗГУБЉЕНА НЕУТРАЛНОСТ

Пише Момир Булатовић

Предсједник Швајцарске националне банке (СНБ) објавио је одлуку о напуштању подршке политике очувања односа између франка и евра. Иако многи нису разумјели њен садржај, па јој нису ни придали значај, посљедице које је она изазвала биле се велике и неочекивано тешке

Швајцарска за многе представља симбол стабилности, мира, богатства и неутралности. Она је и веома уређена земља, са снажном демократском праксом у одлучивању. Њена национална валута – франак, била је цијењена и тражена у свијету, а снагу је заснивала на банкарском систему и паметној управи над економијом. Све је изгледало као у бајци. До прошлог уторка поподне.

БИЈЕС И НЕВЈЕРИЦА Тога је дана предсједник Швајцарске националне банке (СНБ) објавио одлуку о напуштању подршке политике очувања односа између франка и евра. Иако многи нису разумјели њен садржај, па јој нису ни придали значај, посљедице које је она изазвала биле се велике и неочекивано тешке.

Исти господин је непун мјесец раније (18. децембра 2014.) дао сасвим супротну изјаву. Изнио је снажна увјеравања да ће СНБ наставити политику утврђену септембра 2011. године, која се састојала у одржавању паритета швајцарског франка према евру у распону од 1,2 до 1,3 франка за један евро. Финансијска тржишта су то са задовољством регистровала и сви су сретни и задовољни отишли на божићне и новогодишње празнике. Рачунали су да ће и ова година тећи по принципу уобичајених послова.

СНБ о овој политици, тада, није одлучила сама, већ је био постигнут договор између финансијског сектора, индустријалаца и синдиката. Систем је прилично добро функционисао. Швајцарски франак је изгледао стабилно и пожељно. Био је и прилично „јефтин“ чиме је швајцарску понуду на свјетској пијаци чинио конкурентном. Извоз је растао, а с њим и запосленост уз пристојно велике наднице. Незапосленост је била на нивоу од око три одсто, што је овај проблем, који прогања све остале европске државе, за Швајцарску чинило стварно непостојећим.

А онда, стање шока који се, по извјештавању страних медија, не смирује. Нису узнемирени само припадници финансијског естаблишмента већ и политичке партије, медији и укупна јавност. Швајцарска извозно оријентисана индустрија реаговала је изражавајући ужас, док су други симболично „остајали без ријечи“. Швајцарска је, у тренутку, престала да буде мирно острво изоловано од кризе која хара остатком континента и манифестује се у слабостима евра, депресији привреде ЕУ и застрашујућем расту незапослености у њеним државама чланицама.

РАСТ ФРАНКА Свјетско финансијско тржиште реаговало је незапамћеном брзином. У дословно неколико сати, евро је изгубио 33 одсто своје вриједности према швајцарском франку. У питању је био највећи једнодневни пад неке берзанске вриједности још од времена Велике кризе из 1929/33. године. Нова и прилично крхка равнотежа између ове двије валуте сада се тражи у размјери један према један. Истовремено, акције швајцарских предузећа, иначе добро котиране током минулих деценија, одједном су изгубиле десет одсто вриједности, будући да су шпекуланти предвидјели да ће јачи („скупљи“) франак отежати њихов извоз, посебно у европске земље.

Списак губитника је тек почео да се одмотава. Највећи америчко-пацифички фонд за трговину страним валутама (ФXЦМ) пријавио је да су његови клијенти, због овако непредвидљивог кретања франак – евро, имали губитак од 225 милиона долара. Два друга фонда из исте бранше, један из Велике Британије и други са Новог Зеланда, били су принуђени да објаве банкрот, будући да нису имали средства да покрију „опкладе“ које су погрешно уложили у овој трци. Министарство финансија Јапана истражује величину губитака које су у овој земљи претрпјели трговци новцем. Ваља имати на уму да је јапански државни пензиони фонд појединачно највећи финансијски инвеститор на свијету, а да је његова омиљена трговина интервалутарна.

Хиљаде предузећа широм свијета, укључујући и бројне мање банке, пресабирају губитке и гутају кнедле. Коначно, појавио се у пуној тежини и проблем кредита индексираних у швајцарским францима. Стотине хиљада преварених клијената, ни криви ни дужни, доведени су у финансијски немогућу позицију. Њихове кредитне обавезе су се винуле у небо захваљујући расту „швајцарца“.

[restrictedarea]

ГЛАВОМ У ЗИД Па, зашто је Швајцарска национална банка прекинула ову, наизглед, идиличну слику? Чему оваква и оволика невоља? Зар није могло да се све настави као у стара добра времена?

Проблем са финансијским кризама увијек и свуда је исти. Оне наступе нагло, нахрупе свом тежином која се гомила у временима њихове инкубације. Баш као и поплавне воде кад пробију брану. У случају Швајцарске ствари стоје овако: Привреда Швајцарске заснива се на извозу. Величина извоза представља 72,2 одсто њеног БДП-а. То је убједљиво највише у односу на све друге развијене економије. У Њемачкој он представља 45,6 одсто БДП-а, у Кини тек 26,4 одсто, Јапану 16,2 и САД-у 13,5 одсто БДП-а.

Да би бранила своје извозне позиције, СНБ се обавезала да ће одржавати однос према евру тако што ће штампати франак и њиме куповати „неограничену количину“ стране валуте. Поједностављено, када тржишна тражња превагне према франку, она ће га продавати или, када не буде интересовања за евро, она ће га куповати, одржавајући међувалутарни однос у задатом коридору. И то је једно вријеме функционисало. На начин сличан ономе који примјењују америчке Федералне резерве, али и уз једну суштински битну разлику.

У Америци, ФЕД купује најсигурније финансијске папире на свијету – обвезнице Министарства финансија и на том основу производи долар. Он те папире може да држи све до рока њиховог доспијећа, чиме се виртуелно осигурава да ће новац бити враћен. Али, у овом случају је у питању једна валута – долар. С друге стране, СНБ мора да купује друге валуте са сталним ризиком да оне мијењају своју вриједност и њу излажу огромним ризицима и могућим губицима. Она, дакле, ствара швајцарски франак да би њиме куповала евро. То захтијева да њене резерве у страној валути буду енормне. Почетком овог вијека оне су биле десет пута мање од данашњих, када премашују 500 милијарди франака. Уз то, Швајцарска има релативно мали ниво спољњег дуга (33,8 одсто у односу на БДП) па нема могућности да банкама у свијету понуди обвезнице дуга на продају, усљед чега мора да ствара нови новац. Оваква политика је довела до тога да су девизне резерве СНБ вртоглаво расле и достигле ниво од 75 одсто БДП-а Швајцарске.

ПОПЛАВА НОВЦА Недавно је Банка Јапана објавила масиван програм финансијских подстицаја у циљу превазилажења хроничне болести своје економије – рецесије. Креираће се огромне количине јена које ће, уз камату близу нуле, бити понуђене банкама и инвеститорима. Амерички ФЕД је недавно завршио трећу фазу штампања „лаког новца“ и најавио продужетак исте политике и у овом кварталу. Током недјеље се очекује одлука Европске централне банке о „стимулативним и подстицајним мјерама за развој европске економије“ иза чега се крије одлука да ЕЦБ одштампа додатних 500 милијарди евра и пусти их кроз банкарски систем.

Новца има изнад сваке разумне мјере, а његова потрошња је изнад било какве рационалности. Умјесто у инвестиције и развој, он се усмјерава у шпекулисање и коцкање. Ваља упамтити да се новац намијењен јапанским пензионерима улаже (и губи) у опкладама на курс франка и евра. У тако хаотичном стању, које није грешка система већ систем као такав, нема рационалних потеза и брзих рјешења. У односу на СНБ, очекивана поплава новца са свих страна није јој оставила могућност избора. Ако претпоставимо да она није дио ове опште игре (што је мало вјероватно) сигурно је да сама нема моћи да заустави наступајуће лудило и извјесну пропаст. Стога је, свјесна да је наставак претходне политике друго име за самоубиство, била принуђена да пусти евро и то по цијену свих ужасних проблема које ће таква одлука родити како у самој Швајцарској, тако и у остатку свијета.

Још се није смирило оно што бројни аналитичари називају „нафтни шок“, мислећи на текуће манипулације цијеном нафте. Разиграва се прича са негативном каматом коју прописују неке моћне централне банке, а чија је посљедица да се обвезнице државног дуга Њемачке и Швајцарске продају са негативном каматом. То представља тако сулудо економско стање у којем држава прича и намеће обавезу штедње, док се, истовремено, сама задужује и, уз то, наплаћује привилегију да од некога узме новац. На све то се додао и овај швајцарски „шок“. У најкраћем, он представља још један ексер укуцан у поклопац мртвачког сандука у којем лежи нада за опоравак свјетске економије.

НЕВЈЕШТА ДРЖАВА

У домаћој јавности највећу пажњу изазива рефлексија одлуке СНБ у односу на евро, са становишта банкарских кредита индексираних у швајцарским францима. Нажалост, расправа представља допринос већ много пута исказаној способности да се избјегне суштина, а жар унесе у маргиналије. Отужно је и само подсјећање како неки (требало би да су) озбиљни дневни листови извјештавају о овом проблему.

Суштина која се (не зна или свјесно) прећуткује има три елемента. Први је да су својевремено инвеститори на тршишту некретнина капитал позајмљивали у швајцарским францима како би смањили трошкове камате. Задуживање у францима било је, дакле, јефтиније него у еврима. Трошак камате је саставни дио цијене стана. Цијена се утврђује приликом купопродаје, а ако се она остварује на бази банкарског кредита изражава се у камати, као цијени кредита, и не може да буде зависна ни од чега другог.

Уграђивање клаузуле о кретању курса швајцарског франка у уговоре о кредиту није ништа друго до обична превара. Превара јесте саставни дио сваког банкарског посла. Она бива олакшана (и слађа) када је са друге стране неука странка која, све и да хоће, најчешће није у стању да схвати величину и обим штете коју јој је банка одредила. То је други елеменат.

Коначно, као трећи стуб суштине, појављује се неука и немоћна држава. Она тврди да не може да се мијеша у уговорни однос двију страна – банке и клијента – и понавља да свако треба да изврши обавезе које је преузео. Ништа од тога није тачно. Држава, прво, мора јасно и гласно да утврди да је у питању превара наивних грађана. Превара, без обзира на начин на који се врши и страну која то ради, није дозвољена ни у једном цивилизованом друштву. Она је дужна да у заштиту узме неуке грађане јер, у конкретним околностима, већина клијената нема одговарајућу пословну способност у односу на технике продаје које примјењују банке. На крају, она мора да афирмише став да немогући уговори не обавезују у правној пракси. Једнако како би био правно ништаван уговор у којем би се једна страна обавезала да ће у једном скоку прескочити Дунав и дугорочни стамбени уговори са уграђеном клаузулом о швајцарским францима морају бити поништени и замијењени другим. Или, крајње поједностављено, држава мора да у односу на овај проблем поступи на исти начин како што је недавно урадила Мађарска.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. “Величина извоза представља 72,2 одсто њеног БДП-а”.
    Neoprostiva greska u podacima kad je u pitanju Svajcarska – 75% BDP su usluge, najvise bankarske. Jak franak pogadja oko 120 milijardi izvoza, ali istovremeno se povoljno odrazava na jeftiniji uvoz (110 milijardi), kako repromaterijala, tako i gotovih proizvoda. O kakvoj se “sitnici” tu radi govori nam poredjenje tih suma sa bilansnom sumom 7 najvecih banaka koja iznosi 3600 milijardi franaka.
    Pretpostavljam da cete mi oprostiti ako se, zbog zaokruzivanj, poneka milijarda izgubila.
    Samo jos jedna mala napomena – da bi odrzala kurs evra, SNB bi, samo u januaru ove godine, morala da otkupi 110 milijardi te propale valute sto je skoro isto kao i vrednost celokupnog svajcarskog izvoza. I tako iz meseca u mesec.

  2. I sljedsteveno tome, sta bi trebalo da urade privatna lica koja otplacuju Kredit u svajcarskim francima (protivvrijednost je euro)? Da sjede i cekaju bolja vremena (da li ce doci) ili da traze pomoc od drzave? Ima li neko ko bi mogao da odogovori na ovo pitanje? Hvala

    • Kao prvo, da traze dokaz da se banka zaduzila u francima dajuci im kredit u toj valuti. Ako nije, uvukla je duznike u svoje spekulacije uskracujuci mu informacije ili ga je prevarila.
      Kao drugo, da se kamate na franke (na hipotekarna zaduzenja) dovedu na nivo kamata na takva zaduzenja u Svajcarskoj kao domicilnoj zemlji. Kredit sa fiksnom hipotekarnom kamatom na deset godina u Svajcarskoj se moze dobiti sa kamatnom stopom od 1.3%. Pod tim uslovima verovatno niko ne bi ni menjao kredite u francima za kredite u nekoj drugoj valuti (na primer, za 100’000 franaka duga godisnja bi kamata bila 1’300 franaka – ne znam gde mozete iznajmiti stan za 110 franaka u Beogradu).

      • Da, sto se kamate tice, ona je minimalna, ali konacna otplatna suma je od vremena prije prve krize, do sada veca za oko trecinu, tj sad umjesto 100.000 franaka imamo oko 133.000. Istovremeno se postavlja pitanje o formi (isplative) stednje kojom bi se onda mogla otplatiti ta konacna suma. Kupovati zlato? Rublju?Pri tom se situacija moze razvijati u jos nepovoljnijem pravcu.

  3. Franak sada nije vise na vestacki nacin nego je to njegova prava vrednost a eur je valuta koja je precenjena i ovo je tek pocetak jer Svacarska valuta ce biti jos jaca

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *